Pariz je ponovo u plamenu. PSŽ je, posle još jedne noći na ivici živaca, uspeo da preživi Bajern i izbori još jedno finale Lige šampiona. Nije bilo mirno, ni školski. Više je ličilo na rat nerava, guranje do krajnjih granica i fudbal u kojem se ne bira lepota nego preživljavanje. A sada ga čeka Arsenal u Budimpešti, 30. maja, u meču koji može da definiše celu eru Luisa Enrikea i Svetaca, iako je već spektakularna.
Momci sa Parka prinčeva su remijem u revanšu protiv Bajerna završili posao i došli u priliku da urade nešto što se u modernom fudbalu retko viđa – odbrana evropske krune.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
PSŽ je prošle godine u finalu doslovno pregazio Inter sa 5:0. Slučajno, baš u Minhenu, gde je sinoć došao u poziciju da ponovi nešto što je u istoriji Lige šampiona uspelo samo malom broju klubova. Sveci su postali deveti klub koji je vezao dva ili više finala zaredom.
U tom zatvorenom krugu nalaze se samo odabrani. Milan, Juventus i Real Madrid su tri puta uzastopno igrali finala Lige šampiona, a Ajaks, Valensija, Mančester junajted, Bajern i Liverpul dvaput. Sad je i PSŽ deo retkih, istorijskih.
Prvi meč sa Bajernom u Parizu je bio sudar dva potpuno otvorena sistema, trenera koji vole da igraju napred, bez kočnice. Luis Enrike na jednoj strani, Vensan Kompani na drugoj. Španac je dobio prvi duel, taktički i rezultatski, i već tada se videlo da neće ići u klasičnu jurnjavu. Revanš je čekan kao eksplozija, ali se pretvorio u nešto mnogo proračunatije.
Iako su svi očekivali otvoren fudbal, spektakl, Enrike je napravio zaokret. Pre meča je čak rekao:
“Pitao sam svoj stručni štab, rekli su mi da ćemo verovatno morati da damo tri gola u revanšu da bismo prošli dalje“.
Na kraju, jedan je bio dovoljan da se sve zaključa. Gol je pao odmah, u 3. minutu, i tu se priča praktično prelomila. Od tog trenutka PSŽ više nije igrao fudbal da dominira, nego da kontroliše štetu.
“Mislim da smo pokazali viši nivo zrelosti. Znali smo kako da se branimo, znali smo kako da napadamo, radili smo sve. Možete da cenite mentalitet koji imamo. Kao treneru, uživanje je gledati ovakvu utakmicu, a kada vidite šta nam navijači daju, to je neverovatno. Ovo je trenutak zajedništva sa svim Parižanima i želja da osvojimo drugu uzastopnu Ligu šampiona biće veoma teška, ali imamo ambiciju“, rekao je Enrike.
Hviča Kvarachelija, problem koji raste
Defanzivno, PSŽ je izgledao tvrdo i kompaktno. Gol Harija Kejna u završnici pokvario je čist utisak, ali nije promenio suštinu. Markinjos je tu bio centralna figura. I ne samo kao kapiten, već kao čovek koji je bukvalno zatvarao ključne zone. Paćo uz njega.
Poseban detalj bio je duel Markinjosa i Luisa Dijaza. Zbog izostanka Hakimija i taktičkih rotacija, Enrike je odlučio da kapiten ide direktno na Kolumbijca. I to je u velikom delu utakmice funkcionisalo. Kompani tu nije imao jasan odgovor.
I koliko god da se priča svodi uvek na individualni kvalitet, sve više se vidi i trenerski potpis Luisa Enrikea. Ovo je stručnjaku iz Hihona tek 78. meč u Ligi šampiona – primera radi Pep Gvardiola ih ima 129 – a već ima dve titule i juri treću.
Između 2018. i 2022. bio je van klupskog fudbala dok je vodio Španiju, ali njegov evropski kontinuitet ostaje ozbiljan. Ovo je Enrikeu šesta kampanja u Ligi šampiona kroz Barselonu i PSŽ, i brojke ga guraju u vrh moderne trenerske elite.
Na 78 utakmica je ostvario učinak od 50 pobeda, 10 remija i 18 poraza, uz prosek od 2,05 osvojenih bodova po meču. Ispred njega su samo Hansi Flik (2,30) i Karlo Anćeloti (2,06), dok su iza imena poput Gvardiole (2,02), Zinedina Zidana (2,02), Jirgena Klopa (1,95) i Simonea Inzagija (1,83).
U toj kombinaciji hladne glave i prljavog preživljavanja protiv Bajerna vidi se da Parižani više ne igraju da budu simpatični. Luis Enrike gradi rezultat bez previše romantike, ponekad čak i brutalno racionalno. I zato se finale podrazumeva, a u njemu nije važno učestvovati.
Bonus video:
