Finala rađaju heroje i laku priču za naslovne strane. Ponekad je u centru pažnje ipak nešto drugo, lično. Priča o obećanjima i stvarima koje progone godinama. Lukas Podolski je svetski šampion koji broji milione i otvara lokale, ali njegova priča ima više slojeva. Miris kebaba, znoj svlačionice i trofej koji možda ne vredi najviše na papiru, ali nosi težinu kakvu retko koji ima.
Na kraju duge, izlizane karijere, na počasnom krugu, Podolski je podigao pehar Kupa Poljske. Za svoje korene, za ljude koji su čekali decenijama. I onda ga je odneo tamo gde mu je, po njegovom shvatanju, i mesto. Među navijače Gornjika iz Zabžea.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Pratim sve utakmice Gornjika na televiziji ili uživo putem interneta i veoma se radujem što se u Zabžeu gradi novi stadion. Moj san je da igram na njemu“, izjavio je Lukas 2012. negde u periodu kada je prelazio iz Kelna u Arsenal.
Četrnaest godina kasnije, legendarni as je slavio osvajanje trofeja sa svojim Rudarima. Sa 40 godina, kao veteran koji je već davno mogao da broji pare negde daleko od terena, Podolski je sa Gornjikom prekinuo sušu dugu više od pola veka. Poslednji put ovaj klub je osvojio Kup još 1972, odnosno pre 54 godine.
Finale u Varšavi protiv Rakova završeno je sa 2:0 u korist Gornjika. Roberto Masimo je načeo rivala u 32. minutu, a Maksim Klan stavio tačku u 65. Podolski? On je ušao u 90. minutu, ali je bio tamo gde treba – u centru svega. U poslednjim trenucima izborio je faul, posle kog je Jonatan Braut Brunes dobio crveni karton. Zvižduk. Kraj. Eksplozija.
U momentu kada bi većina slavila sebe, Podolski je uradio suprotno. Pozvao je legendu kluba Stanislava Oslizla (88) i zajedno sa njim podigao pehar. Čovek koji je šest puta osvajao Kup i osam puta bio šampion Poljske – simbol prošlosti. Podolski, most ka sadašnjosti.
“Došao sam u Gornjik da se stvari ponovo postave na pravi put. U ovom klubu ima toliko ljudi koje ne vidite na terenu, a daju srce za klub. Vozač autobusa, tim menadžer, fizioterapeuti, doktori i mnogi drugi. Mi smo velika porodica. Fudbal bez navijača nije fudbal. Ovaj pehar je za njih. Igrači i treneri dolaze i odlaze, ali navijači uvek ostaju”, zavapio je Poldi, i sa kapitenskom trakom oko ruke jednostavno odneo trofej na tribinu.
Za čoveka koji je osvojio Mundijal 2014, koji je nosio dresove klubova kao što su Bajern, Arsenal, Inter i Galatasaraj, ovo objektivno nije najveći pehar. Ali za njega, možda jeste.
Rođen u Gljivicama, na 10 kilometara od Zabžea, preselio se kao dvogodišnjak sa roditeljima u Nemačku. Tamo je postao igrač. Ali Gornjik je ostao negde unutra, kao dug koji mora da vrati. Obećao je. Prijatelju Kšištofu Maji. Baki Zofiji. Nažalost, njih dvoje nisu doživeli da vide ovaj trenutak.
Ali Podolski nije zaboravio. Početkom jula 2021. došao je među Rudare kao slobodan igrač iz Antalije. Manja plata, a srce puno. Veliki rizik. Udeo u vlasništvu. Nije došao da zaradi, nego da nešto uradi i da zatvori krug.
“Kad sam stigao, rekao sam nekolicini navijača: ‘Dajte mi tri do pet godina i pokušaću da sve deovedem u red‘. Naravno, to nije samo moja zasluga. Drago mi je što ovaj trofej postoji, jer sam ga osvajao svugde gde sam igrao. To je za mene lepa priča. Sjajno je osvojiti nešto takvo”.
Lukas je za Gornjik je odigrao 132 utakmice. Više nego za reprezentaciju Nemačke. Više nego za skoro sve klubove u karijeri, osim matičnog Kelna gde je nastupio 181 put. Za Inter je odigrao 18 mečeva, za Kobe 60, za Galatasaraj 75, za Arsenal 86, za Bajern 106.
Za Nemačku je postigao 49 golova u 130 duela. Međutim ove sezone je bez gola. Igra uglavnom sa klupe.
“Neću ovaj trofej poneti sa sobom u grob. Ali svi ovi ljudi pamtiće ga celog života. To mi je najvažnije”.
A van terena, druga priča. Ili možda ista, samo u drugom obliku. Podolski nije samo fudbaler, već i jednako uspešan biznismen. Sa bogatstvom od preko 200.000.000 evra i lancem “Mangal Döner”, postao je ime i van fudbala. Sve je počelo u Kelnu, gde je otvorio prvi lokal u kome je prodavao kebabe, donere… Danas ih ima više od 30.
Podolski ima ugovor sa Gornjikom do kraja sezone. Još se ne zna da li će da nastavi da igra. U karijeri je nosio dresove Kelna, zatim Bajerna i Arsenala, prošao kroz Inter, završio u Galatasaraju, bio malo do Japana u Kobeu, pa zaigrao za Antaliju… Bio je deo generacije Pancera koja je pokorila svet.
Ipak, ovaj trofej sa Gornjikom… To je zatvorena priča. Lična priča. I možda baš zato za Lukasa Podolskog najvrednija.
Bonus video:
