Nekima ni vreme, ni godine, ni milioni, ni slava ne uspevaju da ubiju glad za trofejima. Kristijano Ronaldo i Luka Modrić spadaju upravo u tu vrstu ludaka. Ljudi koji i dalje “pikaju” fudbal kao klinci sa betona, iako su odavno mogli da sede na jahti, broje milione i pričaju o velikoj karijeri.
Zato možda i nije slučajno što je Ronaldo zaplakao zbog titule u Saudijskoj Arabiji kao da je osvojio prvu Ligu šampiona u životu. Mnogi su se podsmehivali. Neki vrteli glavom. Ali baš u tim suzama krije se razlog zbog kojeg čovek koji je prebacio četrdesetu i dalje izgleda kao mašina koja odbija da se ugasi.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Kristijano Ronaldo dos Santos Aveiro. Pet Zlatnih lopti. Pet Liga šampiona. Desetine trofeja. Gotovo hiljadu golova. Čovek koji je godinama izgledao kao da je napravljen od čelika, stajao je nasred terena, sa šalom Al Nasra vezanim oko glave, i plakao zbog titule u saudijskom prvenstvu.
To nije za podsmeh. Tu se krije prava tajna njegove dugovečnosti. Nisu to teretane, krioterapije, savršeni obroci i trbušnjaci isklesani kao kamen. Sve to pomaže, naravno, ali nije suština. Suština je što Ronaldo i dalje oseća fudbal kao dete.
Sa 41 godinom on i dalje uspeva da se raduje golu kao klinac koji je prvi put dobio loptu za rođendan. Zbog toga traje duže od svih. Čim fudbal prestane da te radi iznutra, gotovo je. Kod njega još nije gotovo. Ni blizu.
“Osvojili smo najveće i najteže prvenstvo na svetu“, rekao je Ronaldo posle trijufma u Arabiji.
Naravno da nije. I svi to znaju. Saudijska liga nije Premijer liga, niti Liga šampiona. Ali poenta je negde drugde. Ronaldo uspeva da sebe ubedi da je i dalje na Old Trafordu ili Bernabeuu. Da svaki meč i dalje nosi istu težinu. Da je svaki trofej pitanje života i smrti. To je ona dečja laž iz kraja, kad klinci zamišljaju da su Jamal, Mbape…
Dok mnogi Kristijanovi vršnjaci jedva trče po terenu ili već komentarišu utakmice iz studija, Ronaldo i dalje živi u sopstvenoj fantaziji. Sličnu priču živi i Luka Modrić. Još jedan fudbalski veteran koji odbija da prizna godinama da su ga stigle.
Hrvat trenutno igra svoju poslednju veliku bitku sa maskom na licu, pokušavajući po svaku cenu da bude spreman za Kaljari. Kao da je Zoro. Tako izgleda Milanov Modrić. Crna maska, rekordni oporavak i ludilo čoveka koji ne ume da odustane.
Iako je pred vratima još jedno Svetsko prvenstvo i iako bi većina u njegovim godinama čuvala noge kao najveće blago, Luka ponovo gura preko granice. I kod njega postoji ista bolest kao kod Ronalda. Ista zavisnost od fudbala. Ista potreba da još jednom osete buku stadiona, adrenalin i ono detinje ludilo zbog kojeg su i postali veliki.
Pored Modrića i Ronalda danas trče igrači koji su 10 godina mlađi, ali izgledaju potrošenije. Fizički tu, mentalno odavno ugašeni. Moderni fudbal ih je samleo pre vremena. Dok ova dvojica još deluju kao da igraju u svom dvorištu.
Ronaldo u suzama zbog titule sa Al Nasrom. Modrić sa maskom na licu koji odbija da propusti utakmicu. Odavno su osvojili sve što se osvojiti može, a ponašaju se kao da tek počinju. Ljubav, ništa drugo.
Bonus video:
