Neke klubove trofeji pronađu brzo. Druge zaobiđu toliko puta da se pominje prokletstvo. Lans godinama nije bio baš miljenik sreće. Klub ogromne baze navijača, teške istorije i večite gladi za nečim velikim. Tim iz rudarskog severa Francuske koji je preživeo sve moguće udarce, ali nikako nije uspevao da zgrabi Kup Francuske. Sve do sinoć.
Posle 120 godina čekanja, nerviranja, raspadanja i ponovnog dizanja, Lans je konačno dočekao noć koju će grad prepričavati generacijama. Na stadionu Francuska pala je Nica rezultatom 3:1, a krvavo-zlatni su konačno stavili ruke na trofej koji im je decenijama izmicao.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Nije to bilo ono sterilno finale u kojem jedan tim pregazi drugi pa svi jedva čekaju kraj. Bilo je tuče. Nervoza je mogla da se “seče”. Meč u kojem je sve pucalo po šavovima i u kojem je Lans nekoliko puta ozbiljno gledao u ambis.
Nica je igrala bez straha. Imala je svoje trenutke, tresla okvir gola, pritiskala i gurala Lans na ivicu panike. Jedna lopta završila je na prečki, druga na stativi, a stadion je u nekoliko navrata već video drugačiji scenario. Da je samo jedna od tih lopti završila nekoliko centimetara niže, možda bi danas neko drugi slavio.
Ali veliki prežive baš takve utakmice. Kada nije lepo, kada nije lako i kada moraš da gaziš kroz blato. Lans je imao čoveka za takve večeri. Florijan Tovan je odigrao utakmicu kao da je rešio da poslednji put podseti Evropu kakav je igrač nekada bio.
Prvo je pogodio mrežu, onda namestio još jedan pogodak i praktično svojim rukama odvukao Lans do najveće noći u modernoj istoriji kluba. Nagrada za igrača utakmice završila je tamo gde je i trebalo. Kod ofanzivca sa bogatom biografijom u Marseju, Njukaslu, Tigresu i Udinezeu.
Kada je sudija konačno odsvirao kraj, eksplodirao je ceo sever Francuske. Prava ludnica tek je čekala nekoliko sati kasnije. Negde oko četiri ujutru autobus sa igračima stigao je na Feliks Boler posle povratka iz Pariza. Umesto praznog stadiona i uspavanog grada, dočekalo ih je 15.000 ljudi.
Petnaest hiljada ljudi promuklih, mokrih i pijanih od sreće i koječega. Baklje su gorele, pesma nije stajala, pivo je letelo na sve strane, a stadion je izgledao kao da je finale tek počelo. Bila je to scena bez foliranja i plastike, koju moderni fudbal polako ubija.
Predsednik Džozef Ogurlijan prvi je izašao sa peharom u rukama, zajedno sa ljudima iz uprave i trenerom Pjerom Sažom. Onda su istrčali igrači i stadion je potpuno proključao. Tovan je uzeo mikrofon i nekoliko minuta vodio navijačko ludilo zajedno sa Ruben Agilarom, Florijanom Sotokom i Adrijenom Tomasonom, koji je upravo odigrao poslednji meč za Lans pre odlaska u Ren.
Bilo je svega. Urlanja. Skandiranja. Prozivki među saigračima. Zagrljaja koji traju predugo jer niko ne želi da se noć završi. Bilo je i suza. Onih teških. Suza ljudi koji znaju koliko dugo su čekali ovakav trenutak.
Čak je i trener Saž, čovek koji uglavnom deluje hladno i mirno, na kraju završio na bini sa ekipom jer mu je stadion toliko dugo skandirao ime da više nije mogao da pobegne od haosa.
Naravno, slavlje ne bi bilo pravo bez nekoliko potpuno ludih scena. Žan-Luj Leka je u jednom trenutku spustio šorts Sotoki pred svima, Udol se nespretno zakucao peharom u lice, dok je klupski ekonom pokrenuo ogromni “vozić” preko čitavog terena.
Negde pred zoru, stadion je polako počeo da se prazni. Sunce je izlazilo, glasovi su pucali, noge klecale od umora, ali niko nije želeo kući. Jer postoje noći koje te slome. I one koje te hrane godinama.
Bonus video:
