Ispovest Natha posle završetka karijere: Vodili smo borbu za koju smo znali da gubimo, Savo mi je govorio da sam lud

Emotivni oproštaj izraelskog veziste Bibarsa Natha od profesionalnog igranja fudbala bio je centralna tema njegovog razgovora za klupski Jutjub kanal Partizana. Nakon skoro sedam godina provedenih u Humskoj, tokom kojih je postao istinski simbol jedne generacije i miljenik navijača.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

„Oproštaj je bio savršen. Da je bio običan radni dan u gradu, siguran sam da bi stadion bio gotovo krcat, ali i ovako – sedam godina su mi pokazale pravu sliku. Mi u Partizanu uvek patimo, ali uvek pokažemo koliko je ovaj klub veliki. Navijači su uradili sve, došli su da mi odaju poštovanje, klub se potrudio da sve organizuje na najvišem nivou i zaista je bilo autentično, uz ogromne emocije od prve do poslednje sekunde. Nisam mogao da poželim bolji oproštaj“, istakao je bivši reprezentativac Izraela.

Suočen sa velikim prilivom poruka i izliva emocija od strane pristalica beogradskog kluba, iskusni vezista je objasnio sopstvenu životnu filozofiju i odgovornost koju nosi od najranijeg detinjstva.

„Tokom cele karijere sam se vodio mišlju šta ću ostaviti iza sebe i po čemu će me ljudi pamtiti kada prestanem da igram fudbal. Dolazim iz malog sela u Izraelu, pripadam narodu Čerkezi koji tada nije bio toliko poznat u mojoj zemlji. Kada sam kretao, rekli su mi: ‘Ti moraš da nas predstavljaš’. Otac mi je uvek govorio da ne predstavljam samo sebe, već i svoju porodicu i svoj narod. Tu odgovornost nosim od desete godine. Zato mi je poštovanje najbitnije. Verujem da kada daješ poštovanje ljudima, oni ti ga vrate. Neko manje, neko više, ali na kraju ostaje ljudski trag. Srećan sam što sam išao tim putem“.

Natho je naglasio da istinska vrednost boravka u nekoj sredini ne leži isključivo u statističkim parametrima, već u odnosima koje pojedinac izgradi sa ljudima oko sebe.

„Nije stvar samo u golovima i asistencijama na terenu. Bitno je šta ljudi misle o tebi kada karijera prođe. U skoro 90% slučajeva sam ostajao dugo u klubovima i sa svima imam sjajnu vezu. Videti ljude koji su doputovali iz Kazanja, Moskve ili Izraela samo zbog mene… To je čisto prijateljstvo, bez ikakvih interesa. Kada vidite Rikarda koji preleti pola sveta da bi bio tu makar jedan minut to vredi više od bilo čega. Rikardo je neverovatan. Bez obzira što su mu letovi kasnili ili su pomerani, pokazao mi je koliko mu je stalo. Neko drugi bi rekao: ‘Žao mi je, otkazali su mi let, ne mogu da stignem’. Riki je jurio sa jednog leta na drugi bez ikakve pauze samo da bi pokazao poštovanje. Ostao sam bez teksta, ne znam šta bih mu rekao osim – hvala. Nadam se da ćemo ga videti u Partizanu bar još jednom“.

Izlazak na teren u društvu sinova i pred očima supruge i majke predstavljao je najemotivniji trenutak večeri za dugogodišnjeg organizatora igre crno-belih.

„Kada sam izašao sa decom, rekao sam sebi: ‘Uživaj u trenutku’. A kad sam pogledao u oči svojim sinovima i video taj sjaj, tu je sve počelo. Trudio sam se da igram i uživam, znajući da su svi oni tu, da vrište i skaču. Na kraju, kada sam video majku i suprugu, dve osobe koje su verovatno najviše propatile sa mnom kroz sve ove godine, osetio sam da je to to – krug je zatvoren.“

Uspesi na terenu pratili su ga do poslednjeg minuta, pošto je u oproštajnom meču uspeo da se upiše i u listu strelaca, precizno reagujući u kaznenom prostoru protivnika.

„Video sam da lopta ide u stranu i bio sam siguran da će levi bek pokušati da je vrati unazad. Trava nije bila previše mokra, znao sam da lopta neće ubrzati i rešio sam da isprobam sreću. Hvala Bogu, stigao sam do nje. Postići gol na poslednjoj utakmici u karijeri… Ne može bolje od toga.“

Karakteristična proslava pogotka na reklamama iza gola evocirala je uspomene na ranije pobede u večitim derbijima, a Natho objašnjava da je u tom trenutku poslušao savet mlađeg saigrača.

„Nisam razmišljao o tome, nisam čak ni sanjao da ću dati gol. Došao sam samo da uživam. Kada sam pogodio i potrčao, Nemanja Trifunović je trčao pored mene i vikao: ‘Gore, idi gore!’. Od silnih emocija nisam odmah razumeo šta želi, ali kad sam se popeo, shvato sam – to je to mesto. Prijatelj mi je posle rekao da sam tokom cele karijere imao tu sposobnost da se nađem na pravom mestu u pravom trenutku. Zaista, nisam mogao da tražim ništa više.“

Posebno priznanje klub mu je odao organizacijom ostavljanja otiska stopala u betonu, što je ceremonija koja je prethodno priređena samo za najveće legende kluba poput Saše Ilića.

„To je neverovatno poštovanje kluba. Nedavno sam video Sašu, on je najveća legenda Partizana. Biti u istoj ravni sa njim u bilo čemu, za mene je ogromna stvar i velika čast.“

Tokom počasnog kruga i direktnog kontakta sa navijačima na tribinama, iskusni vezista nije skrivao suze, podsećajući na težak period kroz koji je klub prolazio tokom njegovog mandata.

„Uvek kažem – u teškim vremenima vidiš ko su jaki ljudi, ko će ostati i boriti se za ono u šta veruje i što voli. Lako je skočiti u voz kada ide dobro i kada je uspeh tu, ali da bi istinski cenio uspeh, moraš da patiš. Mi smo patili sedam godina, neću da lažem, ali uspeh će doći uskoro. I tada će svi ovi ljudi koji su ostali uz klub biti najsrećniji na svetu. Navijači su pevali ‘Dobro pamtim sve’, a ja zaista verujem da oni pamte sve što smo prošli zajedno.“

Iako je takmičarski bilans u pogledu osvojenih trofeja ostao ispod očekivanja, pobednički mentalitet i maksimalan angažman na svakom treningu ostali su njegov zaštitni znak.

„U svlačionici, pre nego što smo izašli na moju poslednju utakmicu, rekao sam igračima: ‘Momci, hvala vam na svemu, ali znate me – ja najviše na svetu volim da pobeđujem. Molim vas da danas pobedimo jer želim da odem kao pobednik’. Od prvog trenutka kada sam došao u Partizan, još kod Sava Miloševića na prvom treningu, on mi je govorio: ‘Ti si lud, koliko želiš da pobediš u svakoj sitnici na treningu’. Mislim da me je upravo taj mentalitet doveo do toga da u 38. godini i dalje igram u velikom klubu i budem dominantan.“

Nedostatak timskih priznanja u domaćim okvirima bio je izvor velike sportske frustracije, ali i motiv da se borba nikada ne prekine pre vremena.

„Nekada je bilo nemoguće uraditi nešto više, ali uvek smo bili tu. Nekada dominantniji, nekada manje, ali uvek uzdignute glave, pokušavajući da pokažemo šta je Partizan. Nije bilo lako, ponekad uđeš u borbu za koju znaš da ćeš je verovatno izgubiti, ali ipak izađeš i boriš se. To je mnogo bolje nego da samo otaljavaš vreme na terenu. Mi smo se borili, gubili, a čovek mora da zna i kako se gubi. Ipak, vratićemo se jači i taj pehar će uskoro biti u našim rukama.“

Govoreći o smeni generacija i promenama u modernom fudbalu, Natho je ukazao na važnost mentalnog sklopa i profesionalnog vaspitanja mlađih igrača.

„Današnje generacije su drugačije. Oni ne pate da bi nešto dobili, stvari im ponekad dolaze previše lako i to je problem. Tokom svih ovih godina, bilo mi je veoma važno da svakome od njih ostavim neku uspomenu, reč ili postupak. Da sutra kažu: ‘Ovo sam naučio od Natha’. Ta strast da pobediš, da budeš najbolji, da svakim danom budeš bolji – to pokušavam da usadim i svojoj deci. Možeš biti tehnički potkovaniji ili fizički jači, ali na kraju ti mentalitet donosi rezultat. Talenat te može dovesti do vrha, ali te tamo neće zadržati. Isto je i sa fizikom. Kada poseduješ mentalitet da ponavljaš stvari, da guraš sebe i ljude oko sebe, to je ono što te drži na visokom nivou dugi niz godina. Sećam se prvih treninga sa Rikardom, nismo se još dobro ni poznavali. Vežbali smo završnicu i počeo sam da se ‘zakačim’ s njim, vikao sam: ‘Pobediću te!’. Posle treninga mi je rekao: ‘Ako budem trenirao sa tobom, postizaću 40 golova po sezoni jer me teraš napred’. To je suština. Čak i kroz šalu, taj dodatni napor ti pomaže u budućnosti.“

Identifikacija sa klubom i sredinom u kojoj je proveo značajan deo karijere postala je potpuna, a Beograd je izabrao za mesto daljeg boravka svoje porodice.

„Imao sam tu situaciju u PAOK-u, a potom i ovde u Partizanu – osetio sam povezanost od prve sekunde. Možda je to zbog mentaliteta navijača, ali zaista sam se od starta osećao kao deo kluba. Osećam se kao da sam rođen ovde. Iako sam u klubu bio ‘samo’ sedam godina, kada uđem u kuću i čujem svoje sinove kako na srpskom pevaju Partizanove pesme, shvatim ko smo mi zapravo. Za mene nije ništa posebno to što sam ostajao na događajima sa decom ili navijačima – to se podrazumeva. Kada si igrač velikog kluba koji ima navijače širom Balkana, moraš da budeš više od fudbalera. Moraš da predstavljaš tradiciju i istoriju, a deci, koja su budućnost, uvek moraš da pružiš više. Često sam bio u ‘Zemunelu’ i gledao treninge crno-belih beba. Nekada je dovoljno samo da im pružiš ruku, vidiš im osmeh na licu i kako trče kod očeva da im kažu koga su sreli. To su najlepši momenti u toku dana i to je naš posao – da pokažemo najlepše lice Partizana.“

Kroz godine profesionalizma menjali su se i njegovi modaliteti suočavanja sa porazima, a veliku ulogu u tome imalo je iskustvo igranja sa prekaljenim ruskim internacionalcima.

„Ranije, dok sam igrao u Izraelu, kada izgubim – bio sam ‘mrtav’ dva dana. Niko nije smeo da mi priđe. Ali u CSKA sam video braću Berezucki, Akinfejeva, Ignaševiča… Ljude koji su legende. Oni izgube, daju maksimum, ali čim se utakmica završi – okreću list. Već u avionu se šalite, pijete piće, uživate… Ali na treningu niko ne daje ni jedan posto manje od maksimuma. To mi je promenilo mentalitet. Kad se završi, razmislim šta sam mogao bolje, kao da mi se film vrti u glavi, a onda gledam šta je sledeći korak.“

Na samom kraju, dosadašnji zamenik kapitena crno-belih potvrdio je nameru da ostane u strukturama kluba, pod uslovom da njegova nova uloga bude operativna i operativno korisna za dalji razvoj Partizana.

„Plan mi je da sa porodicom ostanem u Beogradu. Volimo ovaj grad i ostaćemo ovde bar još godinu dana. Što se kluba tiče, siguran sam da ćemo sesti i razgovarati kada se malo slegnu emocije. Verujem da još uvek mogu mnogo da pružim ovom timu i klubu. Želim da radim nešto ozbiljno. Ne želim da sedim u nekoj kancelariji samo da bih rekao da sam deo Partizana. Želim da zaista pomažem, da doprinosim na drugoj strani, pošto na terenu više ne mogu. Verujem da ćemo naći najbolje rešenje za sve“, zaključio je rezime svoje crno-bele priče Bibars Natho.

BONUS VIDEO: