Od prekobrojnog u Partizanu do utakmice protiv Murinja za nekoliko meseci: Žao mi je što nikad nisam znao zašto ne igram… Izlazim na teren, a pored mene Hjulmand, Trinkao, Luis Suarez - kao na igrici

Portugalija je tokom prethodnih meseci privlačila značajnu pažnju fudbalske javnosti.

Na klupskom nivou, jedna od glavnih tema u nedeljama iza nas bila je budućnost Žozea Murinja, koji je na kraju iz Benfike prešao u Real Madrid. Istovremeno, kada je reč o reprezentativnim obavezama, sve oči bile su uprte ka Kristijanu Ronaldu, pred kojim je još jedan u nizu Mundijala i izvesno poslednja šansa da se okiti svetskom krunom.

Još pregršt razloga bilo je da fudbalska javnost tokom proleća usmeri pogled ka Pirinejskom poluostrvu, a jedan od njih bila je odlična debitantska sezona Mateje Stjepanovića u dresu Moreirensea.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Defanzivni vezni igrač ponikao u Partizanu uspeo je da se vrlo dobro snađe u prvoj godini van rodne zemlje i preko noći je postao važan segment igre kluba sa severa Portugalije, o čemu je, kao i o drugim aktuelnim temama, govorio za Meridian sport.

“Prezadovoljan sam sezonom. Prvi put igram konstantno u profesionalnom fudbalu. Ne mogu da računam da sam igrao u Partizanu, jer nije isto kada nemaš kontinuitet – kada nastupiš na jednom meču, pa pet propustiš. Spremao sam se za ovo sve vreme. I kada nisam igrao u Partizanu, trenirao sam individualno dva puta dnevno. Iako je to smetalo trenerima u Partizanu, osećao sam da mi je to potrebno. Uvek sam verovao da će se to sve vratiti. I jeste, hvala Bogu. Odigrao sam 32 utakmice, skoro svaku celu. Trener je zadovoljan, ljudi u klubu takođe. Pružio sam maksimum, a pokušaću da dam još više naredne sezone”, počeo je priču za Meridian sport Stjepanović.

Iako je priželjkivao pozitivan rasplet po odlasku iz Humske, fudbaler rođen 2004. godine nije mogao da predvidi ovakav tok događaja. Odlazak u prvi inostrani klub nosio je sa sobom mnoga pitanja i dileme.

“Kada smo tata, agent i ja otišli na potpisivanje ugovora, sve je lepo proteklo. Otišli smo na ručak, a agent mi je potom rekao: ‘Polako, došao si u Portugal… Nemoj da očekuješ da ćeš odmah igrati svaku utakmicu’. Rekao sam mu da sam svestan toga, ali sam u sebi razmišljao da znam zbog čega sam došao. Znao sam da ću se boriti za mesto u timu. Trener mi je već prilikom prvog razgovora otvoreno rekao da se svako bori za svoje mesto, da će uvek biti iskren prema meni… Svidelo mi se to. Na kontrolnoj utakmici uoči početka prvenstva odigrao sam poluvreme, kao i drugi defanzivni vezista. Nije se znalo ko će biti starter. Do dana pred utakmicu ništa se nije znalo, a ja sam se opteretio time da moram da počnem, iako mi je otac stalno govorio da se opustim. Baš sam zagrizao. Na kraju sam bio starter, odigrao odlično i pobedili smo tu utakmicu. Početak je bio kao iz snova.”

Svaki naredni korak uticao je da Mateja bude sve sigurniji.

“U drugom kolu protiv Santa Klare sam bio stvarno odličan, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da ću biti izabran za igrača utakmice. Ljudi mi prilaze da čestitaju, a ja u šoku… Napadač je dao gol, bek asistirao i spasao gol, očekivao sam da će on biti čovek odluke. U derbiju protiv Vitorije Gimaraeš kod kuće skoro ceo stadion ispunili su navijači Vitorije. Tribine su blizu terena, osećao sam pritisak… Odmah sam pogrešio pas, ali srećom se ništa nije dogodilo. Brzo su mi prišli saigrači, a potom me je pozvao i trener i objasnio mi da se opustim, da je sve kako treba. Posle toga sam zaigrao odlično. Nema zle namere, svi žele da ti pomognu, iskreni su i kada je dobro i kada je loše. Da mogu ponovo da biram, izabrao bih ovaj put.”

Nije Stjepanović potpuno srećan napustio Partizan, klub u kojem je fudbalski prohodao. Ipak, vremenom su se utisci slegli, pa sada naglašava da se ovakav ishod ispostavio kao najbolji po sve.

“Kako se završila sezona u Partizanu, počele su pripreme. Znao sam da nema mesta za mene, da ću ponovo biti opcija sa klupe kada nema ko da igra. Pričao sam sa agentima i rekao da želim da idem. Jedina opcija u tom trenutku bila je Vojvodina. Vratili smo se sa Zlatibora i potom odigrali dve prijateljske utakmice u Staroj Pazovi. Ljudi iz Novog Sada su došli da me gledaju i bili su zadovoljni. Bukvalno je ostalo samo da se dogovore sa Partizanom. Hteo sam da idem. Žao mi je što to moram da kažem, ali u tom trenutku sebe nisam video u Partizanu, iako kao klinac nikada ne bih ni pomislio da ću to izgovoriti. Bio sam za to da pređem u Vojvodinu. Već narednih dana, posle treninga, video sam propušten poziv od agenta. Rekao mi je da me želi klub iz prve lige Portugalije i odmah sam prihvatio. Bilo je malo napeto u pregovorima sa Partizanom, a na kraju sam oprostio novac koji su mi dugovali. Rekao sam sebi: ‘U redu – idem’.”

19.00: (1,32) Portugalija (5,20) DR Kongo (10)

Sa aktuelne distance, godinu dana posle rastanka, Stjepanović objektivno gleda na iskustvo iz prvog tima Partizana.

“Postoji žal što nisam ostavio dublji trag, stekao konkretniju šansu… Došao sam u Partizan sa osam godina. Bio sam među prvima iz svoje generacije. Dogurao sam do prvog tima, a u početku je to bilo nezamislivo. Nije realno da odmah počneš da igraš, osim ako nisi neko ko pravi razliku. Borio sam se da prvo budem u protokolu, pa dobijao pomalo minuta. Nikada nisam uspeo da se izborim za ozbiljniju ulogu. Uvek kažem, da nije bilo Partizana, ne bi bilo ni Morirensea. Zahvalan sam Bogu što sam uopšte došao do prvog tima, jer mnogo dece želi da bude tu, a ja sam bio nezadovoljan. Istina je da sam duži period bio nezadovoljan, jer sam bio svestan šta sam davao na treninzima i na pripremama. Svaki put kada se otvarala šansa da počnem utakmicu, nešto bi se desilo i ja bih ostao na klupi.”

Ne krije talentovani vezni igrač da bi mu bilo lakše da je barem imao povratnu reakciju, neko obrazloženje.

“Žao mi je što nikada nisam saznao pravi razlog zašto ne igram. Da mi je to neko rekao, znao bih u čemu je problem i fokusirao bih se na to. Sećam se… Dođemo iz Novog Pazara u jedan ili dva posle ponoći. Ustanem ujutru u sedam i dođem da treniram individualno. Mnogo puta sam išao pre treninga da radim individualno, pa onda odem u klub na zajednički trening. Treneri su mi pričali da je to previše, ali pitao sam se kako je to previše kada ne igram. Morao sam to da nadoknadim. Nisu treninzi isto što i utakmica, naravno, ali to mi je bila jedina opcija u tom momentu. Krivo mi je, naravno, što nisam dobio veću šansu, što nisam ostavio dublji trag, iako se to očekivalo posle onog derbija. Niko nije pretpostavljao da ću igrati taj derbi, a odigrao sam super. Ispostavilo se da je to poslednja pobeda Partizana protiv Zvezde. Od tog derbija nisam igrao do sledećeg na Marakani. Čudno je koliko zapravo nisam igrao, a nastupio sam na tri derbija.”

Talentovani vezni igrač jasno je znao šta želi.

“I kada nisam igrao, stalno sam mojima pričao da samo želim da vidim mogu li ja da igram ozbiljan fudbal. U tom trenutku nisam znao da li sam za taj nivo. Kada sam čuo za poziv iz Portugalije, znao sam da je to 15 puta bolja liga od naše. Nisam hteo da propustim tu priliku. U Vojvodini sam verovatno mogao da dobijem duplo veću platu i ne bih morao da opraštam ništa, ali želeo sam da idem na sve ili ništa. Bio sam svestan da je to prilika koja se jednom ukazuje u životu. Na kraju se sve odigralo kako treba.”

Važan period sezone za srpskog igrača u Moreirenseu predstavljale su utakmice krajem januara i u februaru.

“Igrali smo protiv Vitorije i prinudno sam preuzeo ulogu štopera jer smo imali kadrovskih problema u tom trenutku. Samo jedan centralni defanzivac bio je na raspolaganju i trener me je nekoliko dana pred meč pitao da li mogu da igram na toj poziciji, jer imamo ozbiljan problem… Morao bi da menja mnogo toga u formaciji. Rekao sam mu da mogu – naravno. Igrao sam na toj poziciji u mlađim kategorijama. Stvarno smo u prvom poluvremenu promašili nekoliko šansi, držao sam odbranu sjajno… U nastavku se nisam razumeo sa desnim bekom, on je mislio da ću krenuti na loptu, ja sam očekivao da će on… Špic je pobegao između nas dvojice, ali sam bio siguran da ću mu uzeti loptu i uklizao sam. Skrivio sam penal i primili smo gol za minimalan poraz. Posle utakmice mi je bilo jasno da sam glavni krivac za izgubljenu utakmicu. Plakao sam, bio nervozan, a svi igrači i treneri su prišli da me ohrabre i da me podrže. Šef je u svlačionici prvo došao do mene i pred svima rekao: ‘Moram da se zahvalim Stjepi, igrao je na poziciji koja nije njegova i odigrao je odlično’. Potom je otišao i na konferenciju i tamo rekao isto. Nisam mogao da spavam tu noć, ali podrška mi je mnogo značila.”

NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET

BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama

SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom

Iz perspektive igrača, situacija nije bila idealna, ali se rasplet ispostavio kao odličan. Čak je i ukrašen prvencem u aktuelnoj sredini.

“Dobio sam i peti karton, te sam automatski bio suspendovan za narednu utakmicu. Razmišljao sam kako me čeka nova borba za mesto u timu, ali i to sam uspeo. Počeo sam protiv Rio Avea, igrao loše u uvodu meča, ne znam šta mi je bilo. Stabilizovao sam se malo sredinom prvog poluvremena, a potom postigao pogodak u nastavku. Samo sam kleknuo na kolena kada je lopta ušla u mrežu i rekao: ‘Hvala ti, Bože’. Posle utakmice su mi svi čestitali i slavili kao da su oni dali gol. To je divno sa njihove strane. Neverovatno koliko sam bio srećan. Na treninzima sam davao mnogo golova, ali nikako da mi se ukaže šansa da šutnem i na utakmici. Tada se ukazala prilika, dao sam gol i mnogo mi je značilo. Posle toga je sve krenulo uzlaznom putanjom.”

Iako je za ostale klubove veoma teška misija da se priključe vodećoj četvorci koju čine Porto, Sporting, Benfika i Braga, Moreirense je čitavu sezonu proveo u gornjoj polovini tabele, te je kraj trke dočekao na sedmoj poziciji.

“Primarni cilj je bio da skupimo 35 bodova, jer je to otprilike dovoljno da se osigura opstanak. Sezonu smo počeli savršeno – sa tri pobede. Četvrtu smo izgubili, pa petu opet pobedili… Igrali smo odlično, kod kuće smo dugo bili nepobedivi. Mislim da je to najbolji start u istoriji kluba. Klub je na polusezoni prodao najboljeg strelca i procenio da nije potrebno da se dovodi zamena. Osećao se njegov izostanak, počeli smo da se mučimo. Imali smo niz od sedam mečeva bez trijumfa. Dugo smo bili šesti, a peta pozicija potencijalno vodi u Evropu… Teško je boriti se sa najvećim timovima iz lige. Najveće šanse za bod imali smo protiv Porta kod kuće, ali smo primili gol u 87. minutu. Protiv Brage smo u dva navrata bili bolji, ali nedostajao nam je pogodak…”

Na kraju, Porto se okitio titulom koju je čekao četiri godine.

“Kako je sezona počela, nisam mogao da znam kako će se borba odvijati. Porto mi je delovao najviše kao tim od velike trojke. Slavili su gol protiv nas kao da je titula osvojena. Tada shvatiš koliko je svaki bod važan. Sporting je individualno bio najbolji, ali Porto je zaslužio da podigne trofej. Nerealna je atmosfera kada igraš protiv te tri ekipe. Sećam se, protiv Sportinga stojimo u tunelu, a ja pored sebe gledam Hjulmanda, Luisa Suareza, Trinkaa… Razmišljao sam da li je moguće da igram protiv njih. Tek nekoliko meseci ranije mogao sam samo u igrici da igram protiv njih. Nisam ni sanjao da ćemo biti rivali. Kada sam izašao na teren, sve je bilo sjajno. Najbolja atmosfera je protiv Benfike, njihovi navijači su najvatreniji. Stadion je uvek pun.”

Benfika je posebnu pažnju javnosti privlačila i zbog Žozea Murinja.

“Bio je smiren protiv nas kod kuće. Napravio sam oštriji start u njegovoj blizini, odmah je skočio i burno reagovao. Branio je svog igrača. Njegove ekipe možda ne igraju najlepši fudbal, ali prave najbolje rezultate. Njemu je defanziva najbitnija. Prvo da se odbrani gol, pa onda u napad… Vrše presing na neverovatan način. Izgubili smo tri lopte na 20 metara od gola i sve tri su završile u mreži. Čekaju greške protivnika i to koriste. Nisu prošle sezone mogli da pariraju Portu i Sportingu, ali su opet u jednom momentu bili drugi. Dogodio se mali incident na toj utakmici. Lukebakio je bio ljut kada je izašao iz igre. Mislim da je udario u klupu… Ne mogu tačno da se setim… Murinjo je odmah skočio na njega. Vidi se da igrači moraju da ga poštuju i to mi se mnogo dopada kod njega. Ne bi ga džabe Real ponovo doveo da proba da vrati titulu sada, pored najjače Barse u poslednjih nekoliko godina. Barselona je trenutno mnogo jača, ali Real ima više novca i već je počelo da se spekuliše o zvučnim pojačanjima.”

Igrači u Portugaliji imaju mesec i po dana pauze, te je sada fokus na punjenju baterija za narednu sezonu. Slobodno vreme prilika je da se prati Mundijal.

“Bilo bi interesantnije da Srbija učestvuje, ali naravno da pratim. Moj favorit je Argentina, navijam za njih. Očekujem da do polufinala stignu Argentina, Francuska, Portugal i Engleska, mada tu je i Španija… Portugal možda može i da osvoji, jer imaju na svakoj poziciji barem po dva sjajna igrača. Mislim da Kristijana Ronalda ne treba forsirati da počinje svaku utakmicu jer je u godinama, a ima tu mnogo mlađih igrača koji su spremni za takve borbe. Njega bih koristio kao džokera, nekada da počne, nekada da uđe sa klupe. Ipak je on njihov najveći igrač. Mislim da mogu da naprave iznenađenje i osvoje.”

Mundijal koji će biti poslednji za Kristijana Ronalda u Portugaliji gledaju posebnim očima. Danas izabranike Roberta Martineza očekuje premijera protiv Demokratske Republike Kongo, a u grupi su još Kolumbija i Uzbekistan.

“Euforija je prisutna. Njima je fudbal sve. Pričao sam jednom sa komšijom iz zgrade i rekao mi je da tamo muškarci prate samo fudbal. Oseti se to… Žena mi je objasnila da na tribinama pored nje sede druge žene i nerviraju se sve vreme, vređaju sudiju… Njima je fudbal sve. Naravno da postoji euforija i voleo bih da vidim kako bi to izgledalo ako osvoje Mundijal. Kada je Porto uzeo titulu, ceo grad je bio obasjan vatrometima. Živim u blizini Porta, pa sam svedočio tome. Ronaldu nedostaje trofej koji je dugo nedostajao i Mesiju. Baš me zanima hoće li uspeti. Naravno da poštujem Ronalda, on je mašina, ali Lionel Mesi je uvek bio moj omiljeni fudbaler.”

Kada je reč o potencijalnim iznenađenjima, Stjepanović ima jasnog favorita.

“Ne bi me iznenadilo da Amerika, kao domaćin, sa Poketinom na klupi napravi nešto više. Imaće veliku podršku, a on će ih dovesti u red. Ne bi me začudilo da doguraju do četvrtfinala. Njih ću najviše pratiti, naravno.”

NAJVIŠE VREMENA U DRUŠTVU CAREVIĆA

Brzo se Stjepanović adaptirao na život u Portugaliji.

“Nemam nijednu zamerku. Vreme je lepo, a ljudi opušteni i ljubazni. Nema pritiska, tenzije ni svađanja u saobraćaju… Veoma su opušten narod, što mi mnogo prija. Prezadovoljan sam. Naučio sam jezik u određenoj meri i razumem sve što treneri pričaju. Na utakmici znam šta treba da uradim kada mi kažu nešto na portugalskom. Ostalo je da usavršim komunikaciju. Važno mi je da mi nije potreban prevodilac na treningu. Radiću svakako još na tome.”

Pregršt fudbalera sa naših prostora trenutno je u Portugaliji, a vezni fudbaler najbliskiji je sa nekadašnjim golmanom Vojvodine.

“Milovanović i Leković su mi baš daleko. Sa njima sam se viđao samo na utakmicama. Video sam se u nekoliko navrata sa Matijom Mitrovićem, a najviše se družim sa golmanom Lazarom Carevićem, koji brani za Famalikao. Živi u istom mestu, pa mnogo vremena provodimo zajedno. Mnogo mi to znači. Prvog dana kada sam se uselio u zgradu video sam Mirka Topića. On je živeo tu sa suprugom, ali se posle svega dva ili tri dana odselio u Englesku. Nažalost, nismo imali priliku da se više družimo“, rekao je Stjepanović za Meridian sport.

Bonus video: