Vojvođanska mirnoća Vladimira Silađija, prepoznatljiva za ljude sa severa Srbije, u sebi krije pedigre neuhvatljivog golgetera. Napadač koji je ostavio trag u sva tri najkvalitetnija ranga domaćeg fudbala, tokom bogate i živopisne karijere imao je priliku da oseti i slast i gorčinu fudbalskog hleba u inostranstvu.
Iako po broju zemalja u kojima je igrao ne spada u red fudbalskih globtrotera, srpski centarfor je karijeru gradio na tri kontinenta i u četiri inostrane države, od kojih su tri učesnice predstojećeg Svetskog prvenstva, a dve – Južna Koreja i Južna Afrika – i direktni rivali u Grupi A. Upravo to je bio povod za intervju za Meridian sport, u kojem je Silađi govorio o čuvenom periodu u TSC-u, aktuelnoj situaciji i brojnim drugim temama.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Sa nestrpljenjem čekam Mundijal. Žao mi je što naša reprezentacija nije među 48, ali imamo dve selekcije sa Balkana i iskreno ću navijati za Bosnu i Hercegovinu gde sam proveo lep period i stekao dragocene prijatelje. Dešavalo se da su mi ljudi koje prvi put vidim pomagali, zvali me u kuću na burek, pitu, kad je bila kriza. Navijaću za njih i Argentinu. Takođe, pratiću šta će uraditi Južna Koreja i Južna Afrika”, počeo je Silađi razgovor za Meridian sport.
Dve države u kojima je iskusni napadač igrao fudbal večeras će odigrati prve utakmice na Svetskom prvenstvu. Južna Afrika će biti rival Meksiku na premijeri, a Južnu Koreju očekuje susret sa Češkom.
“Očekujem da se pojavi neka reprezentacija iz senke koja će pokvariti planove favoritima, ali nemam osećaj ko bi mogao to da bude. Južna Koreja je dosta napredovala što se tiče fudbala, nije više samo Son i mnogi igraju u najboljim ligama Evrope. Možda oni čak mogu da budu to iznenađenje. Što se tiče Južne Afrike, nisam siguran koliko mogu. Prosek su što se tiče kvaliteta, a jedino što mogu jeste da trče neprestano po tri dana.”
Kada je prefiks južna u pitanju, Silađi ima šta da kaže i na temu Južnoamerikanaca.
“Voleo bih da Argentina odbrani titulu jer veoma cenim Lea Mesija. Ako njih sklonim sa strane, druga reprezentacija kojoj priželjkujem trofej je Brazil jer su po meni oni uvek broj jedan. Volim atraktivan i lep fudbal, a ne trku i tuču.”
Naravno, u fokusu najboljeg strelca Superlige u sezoni 2019/20 biće kolege špicevi.
“Uživam da gledam Harija Kejna. Postiže golove na jednostavan način. Osim u njegovim potezima, uživao sam u golovima Samjuela Etoa – on mi je bio broj jedan među špicevima, čovek koji ne filozofira već odmah završava.”
Ne krije napadač ponikao u Vojvodini da utisak kvari izostanak Srbije, ali je na tu temu apsolutno objektivan.
“Pamtim pobedu protiv Nemačke, to mi je utakmica koje se prvo setim. Tu je i poraz od Gane koji je ostao urezan u sećanje zbog značaja utakmice… To je poslednja generacija reprezentacije koja je nešto uradila. Nadam se da ćemo se dići, ali ruku na srce – možda je i bolje što sada nismo otišli. Bolje je sačekati četiri godine, pa otići spreman nego se sramotiti.”
Dok bude gledao ka zapadu i borbama na drugom kontinentu, Silađi će se pripremati za novu sezonu sa Naftagasom. Klub iz Elemira je uspeo da nedavno okončanu srpskoligašku trku završi na prvoj poziciji, pa će u novoj takmičarskoj godini biti deo prvoligaškog karavana.
“Bio sam malo skeptičan po pitanju spuštanja u treći rang jer znam kako sam se iz njega izvukao kada sam otišao iz Vojvodine. Ipak, kada sam se čuo sa šefom stručnog štaba Nikolom Stojanovićem, rekao mi je da se pravi ozbiljnija priča i da ljudi u klubu žele da ožive fudbal u Zrenjaninu. Poverovao sam mu, kao što je bilo i kada sam odlazio u TSC, bukvalno identična situacija, samo sam tada pričao sa Radovanom Krivokapićem.”
Izbor se ispostavio kao dobar, iako je centarfor prethodnog leta bio na raskrsnici.
“U pola sata sam prelomio da li ću u Slobodu iz Užica ili u Naftagas. Spakovao sam kofere za Užice i javili su se ljudi iz Naftagasa. Drugo dete imalo je četiri meseca i želeo sam da ne propustim sve što sam imao kod prvog – zubiće, prohodavanje… Odlučio sam da ostanem bliže kući i nisam pogrešio jer bih se sa Slobodom borio za opstanak, a ovde smo otišli rang više.”
Naredni korak za klub iz Vojvodine biće da očuva status prvoligaša, ali ofanzivac ističe da on i saigrači neće biti samo statisti u predstojećoj trci.
“Ambicije ljudi u klubu nisu samo da opstanemo, već je cilj bio jasan – da uđemo u Prvu ligu. Jasno je sada svima u klubu da, u predstojećoj sezoni kao novajlije, ne možemo da budemo konkurenti za ulazak u viši rang, ali kao i u TSC-u, stabilna sredina ove sezone bila bi zadovoljavajuća, a onda bi – za godinu dana – već ambicije porasle i mislim da bi mogla da se napadne i Superliga.”
Među rivalima u Prvoj ligi je upravo TSC, klub u kojem je 33-godišnji napadač privukao pažnju šire sportske javnosti.
“Biće specifični dueli protiv TSC-a. Baš su me sadašnji saigrači pitali da li ću slaviti golove ako budem postizao. Naravno da postoje emocije i uvek će postojati jer je to klub koji mi znači mnogo. Neke najbitnije stvari su mi se desile u tom klubu, tu sam oživeo karijeru. Biće čudno, pomešane emocije. TSC je zdrava sredina, iznenadilo me je njihovo ispadanje iz Superlige. Da li su upali u krizu i šta se dešavalo – ne znam. Iskreno, nisam se ni sa kim iz kluba čuo, ali sam uveren da neće ostati na nivou na kojem su, već će pokušati da se vrate ekspresno i nastave gde su bili pre dve godine kada su igrali u Evropi protiv ozbiljnih klubova. Sve što je izgrađeno u Bačkoj Topoli nije urađeno da bi se tek tako pustilo niz vodu.”
Prisetio se Silađi potom vremena provedenog u klubu iz Bačke Topole. Tim je bio podstanar u Senti, ali su već tada postojali obrisi današnjeg kluba.
“Krivokapić me je fudbalski oživeo jer sam tada bio potonuo i fizički i psihički. Iako sam prethodno otišao iz srpske lige u viši rang prešavši u Čelarevo – tamo se nisam naigrao. Rekao mi je da dođem u TSC, da se vratim u život. Kazao mi je da se pravi fudbalska imperija i da će za tri, četiri godine biti san snova. Bio sam malo skeptičan, razmišljao – gde ću sad opet u treću ligu… Seo sam sa roditeljima, popričao i oni su mi dali vetar u leđa. Nijednog trenutka se nisam pokajao. Ušli smo u Prvu ligu i tu jednu godinu pregurali, sledeće godine smo lagano ušli u Superligu, sa dvocifrenim brojem bodova u odnosu na drugoplasirani tim.”
Ukras te generacije TSC-a predstavljao je istorijski plasman na međunarodnu scenu. U kvalifikacijama za Ligu Evrope srpski predstavnik je na premijeri eliminisao Petrokub (2:0), a potom je zaustavljen od FSCB u susretu koji je posle rezultata 6:6 završen penal serijom.
“Utakmica protiv FCSB mi je ostala zauvek urezana u sećanje. Dva dana pre meča je bilo pitanje da li će se igrati ili neće. Sve je vuklo jedno za drugim. Nažalost, bila je pandemija korona virusa i tribine nisu bile pune. Da su bile drugačije okolnosti verujem da bismo prošli. Rumuni su došli sa 18 igrača, pa se ispostavilo da su još dva bila pozitivna, a dva sata pred utakmicu bilo je još dva pozitivna, pa su na kraju oni dočekali meč sa 14, 15 igrača. Nisu Rumuni bili kompletni i možda bi utakmica otišla na skroz drugu stranu da su bili u punom sastavu. Pamtim po lošem taj meč jer sam dobio crveni karton i ispao na penale. Nije mi u lepom sećanju, ali je ta utakmica, uz pobedu protiv Zvezde u Senti, ostala za sva vremena.”
Posebnu ulogu u usponu istorijske generacije imao je pokojni trener Zoltan Sabo.
“Sabo je bio vrhunski trener i čovek. Uopšte nije bilo planirano da on sedne na klupu. Došao je na mesto sportskog direktora, ali po odlasku Predraga Rogana, Janoš Žemberi ga je zamolio da sedne na trenersku klupu samo dva, tri kola dok klub ne nađe trenera. Usledile su jedna pobeda, druga, treća… U devetom kolu smo bili prvi na tabeli, ispred Zvezde i Partizana. Kad je dobro krenulo, niko nije želeo da menja, pa godinu i deset meseci TSC nije bio poražen u Senti. Sabo je bio vrhunski čovek i pedagog. Znao je da oseti kad igraču nije dan. Imao je vrhunski odnos prema igračima. Doveo je atmosferu i pristup svih na vrhunski nivo.”
Poraz od rumunskog kluba ostavio je igrače srpskog tima bez reči i sa ranom koju vreme ne leči.
“Sama činjenica da smo izborili Evropu bila je uspeh. I pobeda u prvom kolu u Moldaviji, kada smo slavili sa igračem manje, bila je uspeh. Niko se nije nadao da će TSC uopšte izboriti Evropu, ali kad smo uspeli – porasli su apetiti. Posle poraza od FCSB, dan kasnije smo došli na trening… Ćutiš, niko ni sa kim ne progovara. Bukvalno smo gledali samo da uradimo taj trening oporavka od 45 minuta i da svako ode svojoj kući. Zatvorio sam se u sobu i razmišljao… 15 puta sam premotavao film, razmišljao da li je moj start bio za crveni ili ne, da li je Banjac mogao bolje da šutne penal… Misli su letele, ali na kraju je potrebno okrenuti se dalje i shvatiti da je to samo jedna utakmica.”
Uspon TSC-a pratilo je i igračko sazrevanje Silađija koji je sa 16 golova poneo epitet najboljeg strelca Superlige, ali je krunu podelio sa saigračem Nenadom Lukićem i Nikolom Petkovićem iz Javora.
“Poslednja utakmica protiv Ivanjičana je odlučivala o najboljem strelcu. U trci smo bili Petković, Lukić i ja. Pobedili smo 6:1, a svi smo bili strelci – ja dva puta, pa smo na kraju završili sa istim brojem pogodaka – 16. Svi su se hvatali za glavu kada su shvatili kakav će rasplet biti. Na kraju je svako od nas trojice čestitao preostaloj dvojici.”
Saradnja Silađija i Lukića ostala je kao sinonim za besprekorno funkcionisanje jednog napadačkog tandema.
“Drago mi je što sam svaki gol postigao iz igre. Šutnuo sam jedan penal i nisam pogodio… Na kraju 16 golova za debitanta u Superligi, dobar učinak. Vrlo brzo sam se usaglasio sa Lukićem što se tiče igre. On je veoma jak igrač, po dva fizioterapeuta su ga masirala koliki je. Niko ne može da ga pomeri. Igrači su mu se lepili za leđa, a on je to obožavao. Samo ih okrene, a mi koji smo igrali u napadu sa njim nismo ništa razmišljali – samo trčimo u dubinu. A sva trojica napred smo bili brzi – Đuro Zec, Borko Duronjić i ja. Znali smo da će ‘debeli’ gurnuti loptu. Od tri će ti barem jedna doći sigurno. Imali smo iza sebe bedem i bilo je potrebno da se fokusiramo samo na golove. Tomanović nije gubio lopte u vazduhu. Spuštao je lopte do Tumbasevića, a on do Lukića. Naše je bilo samo da trčimo i ne razmišljamo.”
U moru uspomena iz vremena provedenog u TSC-u izdvajaju se susreti sa najtežim rivalima.
“Zvezda nije očekivala visoki presing, ali smo mi igrali isto kako smo igrali protiv drugih ekipa. Vrlo brzo smo vodili 2:0. Potom su oni preuzeli inicijativu, što je i normalno. Postigli su jedan gol, ali nisu uspeli drugi. Lepo je kad možeš da kažeš da si pobedio Zvezdu u karijeri. Pobedili smo i Vojvodinu, sa Partizanom igrali dva puta nerešeno… Protiv Vojvodine na Karađorđu smo odigrali takođe čuvenu utakmicu kada je bilo 2:2. Drinčić je izveo slobodan udarac u 96. minutu i Novosađani su došli do remija. Ostaje žal što protiv Partizana nismo pobedili – dao sam gol, ali su u nadoknadi iz penala izjednačili, Natho je bio strelac.”
Igrački procvat centarfor je materijalizovao prvim inostranim angažmanom i prelaskom u južnokorejski Gangvon.
“Desila se korona, nažalost svih nas. Sve se zatvorilo, a preko Nenada Filipovića su me kontaktirali ljudi iz Južne Koreje. Prihvatio sam ponudu, ali je usledilo dogovaranje klubova. Pokojni Sabo mi je veoma pomogao oko transfera, zajedno sa njegovim rođenim bratom. Žemberi nije bio za moj odlazak, želeo je da me još malo sačuva, ali je Sabo sugerisao da me pusti i tako je i bilo. Usledio je transfer i mesec i po dana pakla. Bio sam 14 dana u obaveznom karantinu u stanu. Bio sam negativan na test po dolasku, ali 13. dana kada su me ponovo testirali bio je pozitivan rezultat – bez ijednog simptoma. Obučen u one skafandere transportovan sam u bolnicu, u sobu dva sa dva u kojoj sam proveo 10 dana. Nisam imao dodirnih tačaka ni sa jednom osobom. Hrana mi je ostavljana ispred vrata… Zatvor je ništa u odnosu na to, tamo bar imaš sat vremena da izađeš i prošetaš, da popričaš sa ljudima.”
Ipak, usledili su bolji dani i lepe uspomene iz azijske zemlje.
“Tih 45 dana mi nije u lepom sećanju, ali je posle sve došlo na svoje. Priključio sam se ekipi na drugom delu priprema, uklopio se i debitovao sam fantastično. Na debiju protiv Suvona sam postigao gol i završeno je 1:1. U prvenstvu sam igrao i nisam igrao, ali sam u kupu bio starter. Stigli smo do finala i tada nisam bio u prvoj postavi, ušao sam u 75. minutu, a poraženi smo 1:0. Pogodio sam stativu makazicama sa 16 metara – to da je ušlo bio bi najlepši pogodak u karijeri.”
Specifičan način života ljudi u Južnoj Koreji ostavio je poseban utisak na srpskog ofanzivca.
“Igrači su veoma disciplinovani, svako zna svoj posao i trči se do iznemoglosti. Više se ceni defanziva nego ofanziva što meni baš i nije odgovaralo. Trenira se mnogo, sa trenerom po dva i po sata, a oni su potom ostajali i individualno da rade. Nisam ostajao dodatno da radim, gledao sam samo da se završi trening, da odem da odmorim za sutra. Ostali igrači su ostajali po još sat i po ili dva. Potpuno je drugačije nego kod nas. Provode na stadionu sedam, osam sati, kao da su zaposleni u firmi. Čitav narod tamo je kao programiran. Druželjubivi su, ali im je period za druženje u petak, posle posla. Tada sednu svi i ponapijaju se. Restorani budu puni. U subotu su sa porodicom, nedelja je dan za odmor, svuda su spuštene roletne… I u ponedeljak kreće novi krug.”
Zanimljivo, Silađi je u Gangvonu bio saigrač sa Hjun Jun Jangom. Tadašnji tinejdžer danas je bek Seltika i važan član reprezentacije Južne Koreje.
“Slučajno sam tokom jednog prenosa primetio da je Jang u Seltiku. Lice mi je delovalo poznato, ušao sam da pogledam sastav i shvatio da je on. Bio je dečkić, imao je 16, 17 godina kada sam ja bio u Gangvonu.”
Povreda je označila kraj avanture u Koreji.
“Doživeo sam povredu na treningu, bukvalno samo zakoračivši. Nisam ni potrčao, preseklo me je nešto u leđima. Ispostavilo se da mi je ispao disk, ali sam za manje od milimetra izbegao operaciju. Lečili su me u Koreji mesec i po dana, ispostavilo se pogrešno. Došao sam u Srbiju, kod profesora Stojanovića i on me je potpuno vratio za 40 dana. Kada sam se oporavio, otišao sam u Vijetnam, u zemlju u koju bih sutra otišao da živim. Supruga i ja smo se zaljubili u tu zemlju. Kada sam kretao, pitali su me roditelji – gde ću i kako ću, ali sam odgovorio da je fudbal svuda isti, isto se i tamo šutira lopta. Đuro Zec je mesec dana pre mene otišao u isti klub. Pitao sam ga za utiske i rekao mi je da dođem, da se neću pokajati i zaista se nisam razočarao – upisao sam duplu krunu u Vijetnamu, sa Ha Noijem.”
Povratak u Srbiju ispostavio se kao kratkotrajan. Posle epizode u Mladosti iz Lučana, Silađi se preselio na novi kontinent. Na poziv tamošnjeg trenera potpisao je za TS Galaksi iz Južne Afrike, ali iskustvo koje je tamo stekao bilo je daleko od očekivanih projekcija.
“Imao sam veliku dilemu kad je stigao poziv iz Južne Afrike. Završavao mi se ugovor u Lučanima i seo sam sa Neškom da pričam. Rekao sam ja svoje uslove, a on svoje i nismo se našli. U trenutku kada sam krenuo kući zazvonio mi je telefon, predstavio se čovek, rekao da me je pratio i da mu je potreban takav napadač. Preuzeo je ekipu i želi da napravi nešto. Zvao me je trener češće nego žena, razgovori su trajali po 15 minuta, ubeđivao me je i na kraju sam prihvatio. Probao sam i tu Afriku, ali je ne pamtim po lepom. Nije da se nisam snašao, ali nisam došao tamo da budem nečiji rob. Ostavio sam dete od četiri meseca kući, došao da zaradim neki dinar, a ne da se neko iživljava nada mnom. Otišlo je sve na drugu stranu, prozivan sam na sastanku pred celim timom, a kad sam shvatio da sve to ne vodi nigde, posle 45 dana sam raskinuo ugovor i vratio se u Srbiju.”
Emocije ipak nisu potpuno negativne i napadač ističe da je stekao dragocene prijatelje, među kojima je i bivši igrač Crvene zvezde Bernard Parker.
“Upoznao sam fantastične momke koji su, sve do jednog, stali na moju stranu, a ne stranu trenera. Ipak, osetio sam da psihički više to nisam ja i presekao sam da je vreme za kraj. Bernard Parker je prvi koji mi je prišao po dolasku, pružio ruku. Momak je, malo je reći – za desetku. Prvo što je rekao kada me je video bila je psovka na srpskom. Bio je tu za mene šta god da je trebalo i u bilo koje doba dana ili noći. Život u Južnoj Africi nije bezbedan. Ne preporučuje se izlazak posle šest sati. Semafori se uveče gase da automobili ne moraju da staju, kako ne bi bilo pljački. Mnogo je siromaštva i ljudi jedva preživljavaju.”
Parker je danas trener upravo TS Galaksija, a iako je Srbiju napustio pre nego što je opravdao očekivanja, o našoj zemlji je imao samo reči hvale.
“Kada smo pričali o Srbiji, istakao mi je da će je pamtiti samo po lepom. Nikad mi ništa negativno nije rekao za našu državu, Crvenu zvezdu, Beograd… Sve mu je ostalo u lepom sećanju – navijači, ljudi”, rekao je Silađi.
Bonus video:
