Tanjević: Obogatili su se agenti - treneri i igrači su zaposleni kod njih! Milojević bi bio sledeći (VIDEO)

Jedan od najvećih grehova košarkaških rukovodilaca u celom regionu je što dozvoljavaju Bogdanu Tanjeviću da provodi celu godinu u Trstu i bude samo gledalac.

Jer, Tanjević bi poput Ace Nikolića nekada bio sjajan savetnik ne samo mladim trenerima, već i funkcionerima. Samo slušanje njegovih izlaganja čini svakog boljim. Zamislite tek koliko je vredno praktično prenošenje znanja i iskustva koje je stekao u šest košarkaških decenija.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Ceo intervju sa čuvenim stručnjakom, prvakom Evrope sa Bosnom i Italijom, vicešampionom sveta sa Turskom, ali što je još važnije ‘kovačem ispod čijeg čekića’ su izašli brojni asovi pogledajte na Youtube kanalu Meridian sporta. U tekstualnoj verziji vam prenosimo samo delove…

Priča se povela od konstatacije da je Darko Rajaković pre dobio priliku u Torontu, nego što bi u Partizanu i Zvezdi, odnosno od pitanja zašto perspektivni stručnjaci lakše dobijaju šansu čak i u NBA nego u našim najvećim klubovima.

„I ja sam blizu mišljenja da je bezmalo ispalo lakše da tamo nešto napraviš. Znaš zašto je lakše? Jer smo bistriji svet od Amerikanaca. Kad naš čovek uđe na mala vrata i postane ‘head coach’ to je fantastično” počeo je Tanjević izlaganje za Meridian sport, pa konstatovao:

„Svet je promenjen, u haosu je, samim tim očekivati da postoji sistem u košarci je nemoguće.”

Zatim je konstatovao da nema više ljudi poput Danila Kneževića, Bore Stankovića, Nebojše Popovića, Ace Nikolića, Radomira Šapera, Ranka Žeravice, Mirka Novosela, Jovana Kosijera, Borisa Kristančića, do plejade njegovih Sarajlija na čelu sa neponovljivim Emerikom Blumom.

„Svi oni su bili ekstremno obrazovani, šarmantni ljudi koji su mogli da sanjaju nešto tako veliko. Da iz onog sirotinjluka, iz jedne razrušene zemlje koja je platila ne samo životima ljudi nego i materijalnim gubicima svega, naprave jedan takav let. Osnovna karakteristika generacija koje su podigle košarku bila je ’svetskost’. Svetski su mislili, gledali… Što se ne može reći za današnja vremena u našim zemljama, nema ni približno tako obrazovanih ljudi. Moje mlade kolege nisu u situaciji u kakvoj smo mi bili, podržani od naših rukovodilaca sa kapacitetom da vide šta ti to radiš, da li je dobro ili loše, pa da ti stanu iza leđa i puste ti ideš napred.”

Preciznošću specijaliste najvišeg ranga dao je dijagnozu vremena u kom se troši više desetina miliona evra po sezoni.

„Samo jednom sam imao budžet od deset miliona, bilo je to u Fenerbahčeu. Ali sam imao, naravno, osmoricu mladih igrača… To više nisu dometi koji pripadaju ovom svetu. Više je razloga zbog kojih to sad nije moguće. Prvi je ekstra, super ili ober profesionalizam, gde se praktično kvalitet nečega ili prognoze, rade na broju miliona koliko će se potrošiti, kao da je to jedini način na koji može da se postigne rezultat. Prva reč koja se čuje je ‘Koliki je budžet?’ Profesionalizam koji smo uveli u košarku nekih 90-ih godina u Evropi je napravio posao samo za agente. Dakle, oni su iz ovoga izašli bogati, svi ostali smo kod njih zaposleni – i treneri i igrači. U naše vreme toga nije bilo, morao si da imaš ‘know-how’ sposobnost, da znaš kako da svojim rukama napraviš svetski rezultat. Bili smo prisiljeni, ali to nas je činilo pametnijim, boljim i jačim. A i oni koji bi tako radili, nemaju takve šanse koliko smo mi imali, jer smo mi bili smo zaštićeni pameću onih koji su nam komandovali. Imali su vizije i dali su ti vreme na raspolaganje da možeš da postigneš rezultat koji je iznad materijalne podloge koju si imao.”

Zatim je ponudio i objašnjenje razlike u ljudima o kojoj je pričao:

„Dakle, bila su to druga, herojska vremena. A danas nema ništa herojsko na svetu, ne postoje ljudi tog kvaliteta nigde. A, to je opet nastalo iz naše kulture, iz osnovne škole, gde smo mi praktično naučili da smo u Drugom svetskom ratu mi pobedili, a da su Amerikanci i Rusi praktično svirali u rog, u one pomoćne instrumente. Kad ti izrasteš sa samopouzdanjem četiri pobedničke nacije protiv fašizma misliš: ‘Sve je moguće! Kad su mogli očevi, možemo i mi!’ A, pogledaj sad kulturu i obrazovanje mladih.”

Došli smo i do pitanja da li bi se neko od trenera koji su se već etablirali u Americi, ili u nekoj od zemalja širom planete, vratili u neki od naših klubova.

„Bi, ali sa ponudom od Partizana ili Crvene zvezde, jedina dva kluba koji imaju finansijsku moć da izdvoje više od 25 miliona i naprave ekipu koja može da dobije ove od 40-45 miliona, ili ove koji nemaju uopšte budžet već rade po principu ‘Uzmi, Ago, koliko ti drago’! Poput mog kolege Mesine uz Đorđa Armanija, divnog gospodina koji se na kraju života zaljubio u košarku i imao dve milijarde da potroši u tri-četiri godine preostalog života. Dakle, naši bi morali sa 25 miliona da znaju kako da se uhvate za vratove sa ovim najskupljim ekipama.”

Tanjević navodi i druge preduslove koje bi trebalo obezbediti.

„Za to bi nam bila potrebna podloga u domaćim igračima. Uzmimo primer Reala koji je najviše osvojio. Tamo komande drži Ljulj, pre toga i Serđo Rodrigez, ili igrači koji izađu iz njihovog juniorskog tima. Pa Žalgiris koji igra 120 odsto iznad svog budžeta, ali su igru oduvek nosili i komandovali domaći igrači. U tim sistemima stranci su opcionalni, za ona mesta kad ti fali malo snage, skoka… Dodaš tri. Već četiri je previše.”

Usledio je deo razgovora koji je bio mala trenerska klinika u punom smislu te reči. Počeli smo od značaja ‘učenja zanata’ u direktnom kontaktu na terenu, kao što su to Tanjević, Maljković, Obradović…činili kad im je savetnik bio profesor Nikolić.

„Prvo što sam savetovao Božu bilo je ‘Uzmi Profesora za savetnika’. A znaš šta je Profesor savetnik? Izađe na teren i radi. Najbolja klinika na svetu je kad vidiš nekoga ko je veliki trener dok radi na terenu sa igračima. I posle 20 godina trenerskog posla Profesora sam zvao kod mene u Trst da bude po dva-tri meseca godišnje, da bismo se družili i pričali. I takođe ga stavim na teren da radi, jer on to voli. Dođe vreme u kom nemaš više živaca za utakmice, a najviše od svega što pravi trener voli je kontakt s igračima. Svi smo mi od njega ukrali dosta toga i naravno doneli puno svoga. Profesor je mogao da igra celo prvenstvo sa petoricom, šestoricom igrača, a ja neću tako, nego sasvim različito, sa 12.”

Pre sledeće lekcije, naizgled usput, je pohvalio rad Marka Baraća, Tomislava Tomovića, Zorana Lukića, naših ‘Amerikanaca’, izdvojivši posebno jednog:

„Među ovima koji su dobili priliku nisam video ni jednog lošeg. Uzmi primer našeg dragog, neprežaljenog Dekija Milojevića. On je već ovde bio odličan trener, a tamo je ušao u srce celom San Francisku. A to ne može biti slučajno. To je sve izraz ljudskog kvaliteta, bistrine i znanja koje su oni od njega očekivali i uzimali. Sasvim izvesno bi jednog dana bio glavni trener.”

Usledio je praktični deo o testu kako se procenjuje da li je neki igrač u formi, da bi došli i do toga šta donosi podilaženje igračima, na primeru Virtusove kapitalne greške.

„Imaš Duška Ivanović, a imaš i jednog drugog trenera ovde koji trenira svoju ekipu od 11 do 12,30. Ekipu od 100 miliona, 150 ili 200 miliona. E, Duško je uvek u sukobu sa igračima, sad je bio i sa predsednikom zato što ima princip. Pa ne može meni jedan igrač da kaže: ‘Što me je..š?’ U tim situacijama prirodan odgovor je: ‘Ajmo, izlazi napolje!’ Nisu stali uz Duška i vidi se gde su završili, a prošle godine su osvojili prvenstvo. Igrači bi najviše voleli da zarađuju velike pare i da se igraju, loptaju. A neko mora da kaže: “Gospodo, mi smo za ovo mnogo dobro, čak i previše plaćeni. Ovo je nešto što bismo radili i da nas plate mesečno 2.000 evra koliko je prosek u Italiji. Radili bismo jer u sebi nosimo želju da se dopadnemo, postanemo popularni… E, sad, ako za to primamo ogromne pare, onda treba to da se zaradi. I da se ne igra ispod mogućnosti, nego iznad. To je sve trenerski život, kad si rođen za taj posao. Uvek kažem da to nije posao koji ti prepiše lekar da se njime baviš, nego osećaš potrebu da učiš i da budeš učitelj.”

U videu pogledajte zašto potencijalni dolazak NBA Evrope zove ‘hronikom jedne smrti’ i zašto se po tom pitanju Dan Piterson složio sa Tanjevićem. Kao i deo o zamci sa kojom se susreću treneri – ‘Šta misle novinari, predsednici, generalni menadžeri, agenti…?’ Od materijala iz kog bi mogao i udžbenik da se napiše izdvojili smo i odgovor na pitanje šta je budućnost trenerskog posla menadžerski pravac poput Novosela ili stvaralaštvo:

„Svi smo mi pomalo bili Mirko Novosel. Svi koji smo napravili rezultate bili smo pomalo i predsednici kluba i generalni menadžeri, sve… Pa to je i Greg Popović provalio 20 godina posle mojih kolega. Kad je video da ovi njegovi treneri ne znaju na koju stranu teraju, proglasio se trenerom i imao svu moć. I zato je osvojio pet titula sa materijalom koji nije bio ravan ovima koji su pre toga pobeđivali. Zato je najbolji trener Amerike. Moraš da komanduješ, jer igrači vide sa kilometra da li trener kod predsednika dobro stoji ili ne stoji. A onda vide da se boji novinara kad izađe na konferenciju i traži alibi za nešto što je bilo slabo. Ili ga vide sa general menadžerom da mu bezmalo general menadžer bira ko će doći u ekipu…” Da li je Tanjević dozvolio nekome da mu bira tim, kao i zašto je svojevremeno odlučio da Karlton Mejers, Alesandro Abio, Hidajet Turkoglu i Memet Okur ne budu u ekipi za velika takmičenja, ko su ljudi koji su izgradili tursku košarku kakva je danas, te da li trener mora da bude romantični zanesenjak, odvojite vreme i pogledajte ceo intervju.

Bonus video: