Sedlaček na temu zašto su Rajaković, Stojaković, Božić... cenjeniji daleko od kuće: Treba da ih molimo da se vrate, a ne da ih testiramo (VIDEO)

Darko Rajaković je iz mlađih selekcija Crvene zvezde otišao u španski Torelodones. Posle tri godine postao je trener Tulse, Oklahominog razvojnog tima u G ligi, zatim asistent u Tanderima, pa Sansima i Grizlisima, da bi 2023. postao dobio komandnu palicu u stručnom štabu Toronto Reptorsa sa kojima ostvaruje sjajne rezultate.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Čačanski stručnjak je posle 11 godina rada u SAD postao trener NBA kluba, a veliko je pitanje da li bi u istom vremenskom periodu dobio priliku da vodi, recimo, jedan od dva najveća srpska kluba.

Na tu temu Marin Sedlaček, stručnjak koji je svojevremeno u Zvezdi selektirao Rajakovića, Iva Simovića (asistent u Torontu), Nemanju Jovanovića (asistent na UCLA) i dao im šansu na Malom Kalemegdanu za Meridian sport kaže:

„Teško je to precizno utvrditi. Jednostavno dva su različita načina dobijanja prilike u NBA i evropskoj košarci”, glasio je odgovor Sedlačeka na pitanje da li bi Rajaković dobio priliku da bude trener Zvezde ili Partizana.

„Najbitnije je to što je ispred sebe imao čoveka koji je verovao u njega i koji ga je pogurao u pravom trenutku, dajući mu tim Razvojne lige. Posle toga normalno se pokazao, pa kao pomoćni trener i onda je već to krenulo u nekom smeru.”

Nekadašnji direktor Najki kampa je zastao, uzeo gutljaj kapućina, pa nastavio:

„Ovde bi mnogo teže dobio priliku, zato što je u periodu kad je bio u Crvenoj zvezdi situacija bila takva da su se menjali treneri na svake dve-tri godine i dolazili su mnogo iskusniji. Možda bi dobio priliku da je neki od tih trenera koji su tada bili imenovani uzeo njega za pomoćnika, pa posle dve godine sticanja seniorskog iskustva da dobije priliku da vodi ekipu. Ali, s obzirom na situaciju kakva je kod nas, mislim da nije imao šanse da dobije priliku kao što je dobio priliku u Americi.”

Prilično veliki je broj naših trenera mlađe generacije koji uspešno rade u inostranstvu. U SAD su Ognjen Stojaković, Simović i Jovanović, bio je i Petar Božić koji je, kao i Nenad Čanak, u Partizanu dobio (nazovi) priliku ali su sada obojica daleko – u Japanu, odnosno Litvaniji. Marko Barać je doskora bio u Turskoj, Tomislav Tomović otišao u Rusiju. Dušan Alimpijević takođe spada u mlađe trenere, ali je radio u Crvenoj zvezdi i sad je selektor Srbije – takođe posle uspeha u međunarodnim klubovima.

Pre ove generacije, početkom 21. veka, poveća grupa naših trenera otišla je u Rusiju. Najpoznatiji izdanak među njima je Zoran Lukić, a tu su i Saša Grujić, Vladan Čubrić… Svi su bili prinuđeni da afirmaciju traže izvan Srbije.

„Svaki trener je priča za sebe. Treba imati u vidu u kom momentu dolaziš – da li ’kao vatrogasac’, na gotov tim, na polusezoni ili na početku… Očigledno je u svim tim promenama, odnosno ne dobijanju šanse govore u prilog tome da postoji nestrpljenje vezano za postizanje rezultata. U velikim klubovima u Evropi, da se ograničim na nas, cilj je da se pobeđuje. Mali broj klubova ima strukturu i takav način razmišljanja da daje dovoljno prostora nekome da se dokaže u jednom vremenskom periodu. Uvek postavljam pitanje kod svih smena koje se dešavaju: ’Šta je to taj trener znao manje ili više posle dva, tri meseca?’ Mislim da trenutno igrači kolo vode, a treneri su potrošna roba.”

Utisak je da je to sistemski problem. Ako se vratimo u doba najvećih uspeha videćemo da je Aca Nikolić dobio priliku u 27. godini, a Žeravica u 31. već bio u KSJ. Ćosić u 28. i Slavnić u 31. su dobili priliku da istovremeno budu igrači i treneri Olimpije, odnosno Šibenke. Svetislav Pešić je sa 33. bio trener Bosne, sa kojom je pre toga Bogdan Tanjević u 32. postao prvak Evrope. Dušan Ivković je proleće ranije, u 36. godini, sa Partizanom osvojio triplu-krunu… Željko Obradović je osvojio krov Evrope s crno-belima kao 32-godišnjak, Duško Vujošević preuzeo Parni valjak sa samo 27…

Na konstataciju da smo prestali sa praksom koja je donosila uspeh, Sedlaček se nadovezuje:

„Mislim da smo izgubili korak u momentu kad su druge zemlje, ili drugi klubovi, počeli da ulažu veća sredstva u trenere nego mi. Svako ko je imao priliku, razmišljao je o tome da ode negde u inostranstvo i da unovči znanje. Jer, tada, kao i delimično sada, plate su generalno bile čisto za surovu egzistenciju. Ne govorim o našim najboljim klubovima. A poznavanje situacije na tržištu dovoljno je govorilo: ako ne iskoristiš priliku sad, ko zna kad ćeš je ponovo dobiti. I upravo zbog toga imamo mnogo trenera koji su razvojni put gradili u inostranstvu i napravili ime. Zašto je to tako? Zbog toga što klubovi ne prave strateške planove za investiranje u trenere koji imaju određeni potencijal i davanje šanse kroz određen stepen edukacije u radu sa seniorskom ekipom. Takođe, nemaju dovoljno testova da bi mogli da provere koliko su dobri i koliko daleko mogu da doguraju, upravo zbog toga što i nemamo ljude koji su dovoljno kompetentni da o tome donose sud i da imaju svoju, da kažem, autonomiju.”

Sedlačeka smo upitali da li neke od trenera koje smo pomenuli treba vratiti da prenesu znanja i iskustva koja su stekli širom sveta?

„Moralo bi mnogo toga da se promeni u sredinama koje bi zvale sve koji su otišli i uspeli. Trebalo bi da dobiju kontinuitet, autonomiju i nezavisnost da bi se vratili. Sigurno bi se vratili ako bi to postojalo, ali to je sve u domenu teorije. Ali ono što je možda i neki apsurd jeste da svi uspesi koje naši treneri ostvare u inostranstvu signal su priznavanja kvaliteta naše košarke.”

Iskusni stručnjak navodi i negativno iskustvo Igora Kokoškova, pa primer Stevana Mijovića koga je Dragan Šakota povukao za sobom u AEK i onda dolazi do stručnjaka koje Španija sada izvozi.

„Ranko Žeravica je bio prvi trener koji je otišao u Španiju, i to u Barselonu gde je zatekao katastrofalne uslove i kroz sistem selekcije otvorio kasnije vrata i drugim trenerima. Tržište se razvijalo uporedo sa našim trenerima – a sada je postalo tržište iz koga mi uzimamo trenere. Nisam pristalica toga zbog toga što, iako je to mediteranski način razmišljanja po stilu, mislim da uloga trenera se toliko minimizovala jer imamo pregršt američkih igrača. Postavio bih pitanje: ’Kad imamo toliko američkih igrača u ekipama, što ne dovedemo i američkog trenera?’ Za sredstva koja se ulažu i za plate stranih trenera sigurno bi mogli da se dovedu i kvalitetni stručnjaci iz SAD. Verovatno bi bila lakša komunikacija i razumevanje, kao i period adaptacije jer su sa istog kontinenta.”

Na pitanje šta to nedostaje Džikiću, Vladimiru Jovanoviću, Stojakoviću, Simoviću, Nemanji Jovanoviću, Mijoviću, Božić, Čanku, Baraću, Tomoviću da bi (duže) radili u Partizanu i Zvezdi, Sedlaček je poentirao:

„Podrška sredine u kojoj bi radili i podrška javnosti. Mislim, da je to jedan od najvećih problema, jer oni ne žele da snose rizik i gube neku materijalnu egzistenciju i sigurnost, dolazeći ovamo. Po meni, njih treba da molimo da dođu ovamo, a ne da ih testiramo i na osnovu nekog rezultata procenjujemo da li su uspešni ili nisu. Svi koji su napravili rezultat, učinili su to u dužem, a ne u kratkom vremenskom periodu. Došli su do neke reputacije i nivoa i ako se njihov učinak gleda kroz dve ili tri utakmice, ništa se neće uraditi na tom polju, već će se i dalje menjati treneri. Mi nemamo mustru ili šemu po kojoj možemo da razvijamo i stvaramo trenere kao što smo ranije to radili.”

Bonus video: