Početkom maja Jelena Bruks – mnogima poznatija po devojačkom prezimenu Milovanović – definitivno je stavila tačku na karijeru iz snova.
Oproštaj je bio za holivudski klasik – sa titulom i MVP priznanjem, uz ’standing ovations’ celog Šoprona i snažne emocije koje su prirodno bile propraćene suzama.
Između poruke „To je to! Zavesa je spuštena! Hvala! Odlazim!” i videa iz sale sa potpisom „Deljenje znanja sa decom ovog uzrasta je veoma izazovno, ali istovremeno i zabavno. Slušaju otvorenih ušiju i očiju. Zabavljamo se, izazivamo jedni druge i to je sjajno!” objavljenog pretposlednjeg dana jula Jelena je radila sa mladom reprezentacijom Srbije kao tim menadžer.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
„U Šopronu sam, muž ovde radi. Počeću sa akademijom, sin ide u školu…” počela je Jelena javljanje za Meridian sport koji minut posle rada sa dečakom zaljubljenim u magičnu igru.
Na pitanje da li to znači da se opredelila za trenerski poziv, odgovorila je:
„Polako… Nekako ide ka tome, videćemo da li će biti usput i neka druga uloga, ali za sada mi je fokus na radu sa mlađom decom, videćemo gde će put da me odvede. Lepo je raditi sa njima, ali ne žuri mi se nigde sa nekom zvaničnom odlukom šta ću i kako ću. Ispipavam teren na dva polja što u delu organizacije, što u trenerskom pozivu.”
Posle karijere za košarkaške anale logično je da je trofejnoj reprezentativki Srbije lopta privlačnija od kancelarije.
„Lopta me ’vukla’ 30 godina, to je profesionalna deformacija koja je još prisutna, videćemo da li ću u nekom trenutku da se zasitim lopte i da se samo sklonim, da me nema… Za sad mi je lopta još lepa.”
Prirodno je i da joj posle četvrt veka igre ne nedostaju utakmice.
„To sigurno ne! Za sada smo lopta i ja, što se igre tiče, na ’vi’. Ali, kad sam se vratila u Šopron, krenula sam sa suprugom da držim individualne treninge i polako učim na tom polju. Vraćam se lopti sa neke druge strane. Samo da pokažem nekome nešto i to je to. Ne moram da igram.”
Imamo primere vrhunskih igrača koji su postali sjajni treneri, ali je mnogo više onih kojima je bilo teško da se prebace u ulogu učitelja zato što im je neshvatljivo da igrači ne mogu da upiju ono što je njima bilo lagano.
„Mislila sam da će mi biti mnogo teže, jer sa decom treba da komuniciram i na mađarskom i na engleskom. Međutim, kad se uđe u štos onda je lakše. Gledam ponavljanja i pravim korekcije. Volela sam trenere koji su znali da pokažu. Izuzetno je bitno da se demonstrira kako treba i kako se pravilno radi, a ne samo reći: ’Radi se ovo, radi se ono’ bez objašnjenja. Svi treneri koji umeju da demonstriraju svakako bolje objašnjavaju. Imam sreću što još mogu da objasnim, možda ne sto odsto zbog fizičkog stanja. Poslednjih godina karijere imala sam dosta mlađih saigračica i onda sam se u hodu pripremala kako i na koji način da priđem podmlatku, obratim im se i objasnim. Kao i na svakom početku nije lako, ali nije toliko teško koliko sam se pribojavala.”
Za nešto više od mesec dana počinje Svetsko prvenstvo dama u Berlinu. Naša najuspešnija generacija osvajala je zlata i bronze na evropskim prvenstvima i Olimpijskim igrama, ali na svetskim prvenstvima nije imala sreće da se okiti odličjem. Jelena je igrala u Turskoj 2014. i Australiji pre četiri godine.
„To je bila godina stvaranja ekipe i odnosa prema ženskoj košarci od strane Saveza i svih drugih, da bi se na normalan način došlo do toga da devojke žele umesto rada na sebi tokom leta da dođu i bore se za državni grb. Ljubav i uzajamno poštovanje se vratilo i izborili smo se za Svetsko prvenstvo četvrtim mestom na Evrobasketu.”
Tako je postavljena baza kasnijih uspeha. Zlatna generacija je to održavala. Uzeto je zlato 2021. u Valensiji, igrano svetsko u Australiji, otišlo se na Olimpijske igre u Parizu, nakon kojih je počeo prirodni odlazak iskusnijih i starijih, kako bi mlađe preuzele svoje uloge.
„Sada treba malo vremena da se sve sklopi da bismo opet mogli da se podignemo. Kod smena generacija dolazi i do malog pada. Sad su sve devojke mlade, mora da se radi da bi ta ekipa u narednim godinama mogla da drži Srbiju na nekom nivou gde je u poslednjih desetak godina.”
Šampionski karakter joj ne dozvoljava da izostanak naše reprezentacije sa smotre u Berlinu vidi drugačije osim kao podstrek naslednicama da se izbore za sledeće takmičenje.
„To bi trebalo da bude veliki motiv. I mislim da će biti. Sad nam je cilj da se kvalifikujemo na Evropsko prvenstvo, posle idu sledeće kvalifikacije. Korak po korak sa idejom da se ne propusti ni jedna godina. Stvarno bismo voleli da nemamo prazna leta. Sad se desilo, na greškama mora da se uči, idemo dalje. Na nama je da polako pripremamo tu decu, pokušamo da održimo kontinuitet i da ako je moguće budemo na svim prvenstvima.”
Na primeru zlatne generacije srpskih košarkašica vidi se koliko rezultat reprezentacije znači za promociju svakog sporta. Ženska košarka u Srbiji je vratila popularnost, doduše samo tokom takmičenja državnog tima. Na konstataciju da je slično i u drugim zemljama, Bruksova se nadovezala:
„Samo što je, na primer, u Mađarskoj ulaganje u žensku košarku malo veće nego kod nas, na višem je nivou od muške. Ženska reprezentacija Mađarske igra na Svetskom prvenstvu, dok muškarci nisu taj nivo. Ceo sistem ovde malo bolje funkcioniše i ima većih ulaganja, gde su uz kvalitetne strance kvalitetne domaće igračice koje žele da ostanu u Mađarskoj. Ne žele da budu na drugim krajevima sveta zato što se u njih ulaže. Samim tim žele i da za reprezentaciju budu na raspolaganju. Sve to je mnogo veliki i dug proces, ne radi se samo o okupljanju reprezentacije. U taj proces svi moraju da budu uključeni, da svi klubovi imaju zajednički cilj i znaju zašto se nešto radi. Ako radimo na razvijanju mlađih igrača, onda treba da nam to bude najviši cilj da bi sutradan sve selekcije bile pune talenata i kvalitetnih igračica. Mi smo uspesima malo to pokrenule, ali onog trenutka kada ne daj bože ne bude rezultata to će da se zaustavi. I opet niko neće verovati da ženska košarka može da ponovo bude na dobrom nivou.”
Čak i oni koji ne prate sport u danima kad se igralo u Mađarskoj i Valensiji, a posebno tokom OI znali su za Jelenu Milovanović (Brooks), Sonju Petrović (Vasić) i Anu Dabović – pokretačku snagu Srbije. Na pitanje ko bi osim Jovane Nogić mogao da preuzme palicu od njih, Bruksova odgovara:
„Veliki je teret ta štafeta. Nas tri smo je nosile dugi niz godina, od mlađih selekcija pa do seniora. U ovoj generaciji nemamo devojke koje su odrastale zajedno u mlađim kategorijama, da bi sad sa takvom hemijom sve izdržale i da im uporedo profesionalne karijere idu tokom kojim bi trebalo da idu. Ali, uz Jovanu Nogić, imamo Anđelu Dugalić koja je osvojila NCAA. Možda sad manje igra u WNBA, ali ima potencijal da bude nosilac reprezentacije. Tu je i Jovana Popović koja je sa 18 godina otišla na Konektikat što samo po sebi pokazuje kakav je kvalitet. Mislim da je ona čak prva Srpkinja koja je otišla na Jukon, a tamo ne može bilo ko i ne ide se zbog para već striktno zbog kvaliteta i onoga što ta organizacija vidi. Imamo mlađe igračice za koje smatramo da će biti nosioci i da će se sutra odazvati na poziv reprezentacije. Treba da radimo na tome, jer to nije proces od mesec, dva dana, već treba da se fokusiramo narednih godina da bi kad napune 23-24, mogle da iznesu. Jovana, recimo, može na vrhunskom nivou kao što je Ana radila na poziciji plejmejkera. Jovana sada to radi, ali mora da ima pratnju, još dve, tri, četiri igračice koje mogu dugo da budu na tom nivou i da pokriju saigračicu kad nekoj od njih nije dan. Na svemu tome mora da se radi dugo godina da bi se kockice sklopile kako bismo Srbiju držali na mestu na kom zaslužuje da bude.”
Kao igrač dobro zna koliko je reprezentativkama bitna pažnja tokom sezone.
„Stvarno vrlo bitno. Nama se u jednom trenutku sve promenilo u tom pogledu. Na utakmice su počeli da nam dolaze treneri, posećivali su nas predsednik, potpredsednica Saveza, konstantno su bili sa nama u kontaktu. Savez nam je izlazio u susret za bilo šta što nam je potrebno, bez obzira da li je reč o poseti nekom doktoru ili nije sportske prirode… Pošto sam sad deo tog tima trudiću se da budemo konstantno aktivni. Nije to mesec i po dana rada, da kažeš ’završila sam svoje, odradila sam’. To je 12 meseci konstantnog rada, praćenja tih igrača, posvećivanja pažnje. Koliko god je to možda nekom teško, ali igračima izuzetno znači i povezuje nas.’
Naglašava da je za nju reprezentacija bila i biće broj jedan. U tom pogledu je unikatan primer, verovatno u istoriji košarke. Samo tri meseca posle porođaja igrala je za Srbiju na Evropskom prvenstvu i osvojila bronzanu medalju.
„Luda glava… To je nešto što sam odlučila, ali nikog ne bih savetovala da radi tako. Pet-šest meseci je dovoljno da se telo odmori i pripremi. Ali i to je dokaz koliko sam volela da igram za Srbiju i koliko sad volim da budem deo toga. Zato je bitno da se održava komunikacija i vodi briga o našoj deci. Da se posećuju devojke u Srbiji i van nje. Radimo na tome.”
Na red je došlo i Svetsko prvenstvo. Odnosno da li ima neko ko bi mogao da pomrsi konce glavnom favoritu, Americi.
„Uvek ima. U ženskoj košarci je možda to malo…Da ne kažem lakše, ali malo su ’dohvatljivije’. Sad je cela francuska reprezentacija u WNBA, taj stil igre poznaju. Imamo i Belgiju, pa još kvalitetnih ekipa, sve zavisi ko će u kakvom sastavu da dođe. Nikad se ne zna.”
Najavljuje se da će Amerikanke predvoditi Kejtlin Klark. Koliko ona globalno populariše žensku košarku, da li se devojčice u Evropi identifikuju sa njom?
„Ne znam baš za Evropu, jer ovde se više prati NBA nego WNBA zato što nije toliko pristupačno. Zbog društvenih mreža možda devojčice prate i ovde. Ali jasan je uticaj na popularizaciju ženske košarke u Americi, samo zahvaljujući njoj je na sadašnjem nivou. Ta devojka prolazi kroz maltretiranje na terenu. Takav talenat se nije pojavio do sad. Ne bih, ipak volela da se deca u svemu ugledaju na nju, jer radi neke stvari koje ne bi trebalo, poput šuteva sa 15 metara i reakcija na sudijske odluke koje nisu baš toliko katastrofalne. Pitanje je koliko se to ciljano pravi, ali izgleda ružno i ne toliko prijatno za videti. Ali što je veći zaplet, to je verovatno interesantnije za društvene mreže da se dobijaju lajkovi, pišu komentari ko je kriv… Mislim da će sad da počne da utiče i na nas, jer je to već na globalnom nivou.”
Njeno prisustvo u Berlinu bi po Jeleninom mišljenju bilo izuzetno važno.
„Zbog takvog uticaja i želimo da Svetsko bude na našem kontinentu, jer nivo evropske košarke pada. Sva deca se odlučuju da idu u Ameriku pa će možda i to vratiti ljubav prema košarci u svim delovima Evrope. Bilo bi lepo da svedočimo novom napretku ženske košarke kod nas.”
Priču smo završili pitanjem da li će sa saigračicama obeležiti deset godina od olimpijske medalje, kad već nije zvanično obeležen jubilej desetogodišnjice od osvajanja evropskog zlata.
„Mi se viđamo i bez povoda. Imamo za devojke koje nisu i Srbiji. Ali, volela bih to da organizujemo, da se nekako obeleži. Možda ćemo to učiniti u novembru kad budu utakmice Srbije u Beogradu. Nadam se da će tada svi moći da budu tu pošto smo razasuti na raznim krajevima sveta što malo otežava okupljanje” zaključila je Bruksova razglednicu iz Šoprona.
Bonus video:
