Nisu na crno-beloj strani Topčiderskog brda priredili adekvatnu uvertiru, ali uprkos neubedljivom otvaranju sezone, evropsku putešestviju Partizan dočekuje sa statusom apsolutnog favorita. Una Strasen će od 21 čas biti u prilici da oseti čari Humske ulice, mesta gde se u bogatoj istoriji beogradskog velikana u pitanje nisu dovodili uspesi protiv rivala iz kategorije luksemburškog predstavnika.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Svedoci smo neretkih iznenađenja čak i na prestižnoj pozornici, te je kristalno jasno da bi i najmanje potcenjivanje protivnika moglo da ima posledice po tim Saše Ilića. Kako je fudbal u Luksemburgu nepoznanica za veći deo javnosti, odlučili smo da kontaktiramo čoveka koji je rođen, odrastao i celu karijeru izgradio u zemlji Beneluksa gde uživa veliko poštavanje – Miloša Todorovića.
Prepodne profesor fizičkog vaspitanja, popodne pouzdani defanzivac najtrofejnijeg kluba Velikog Vojvodstva, u razgovoru za Meridian sport približio je stanje u tamošnjem fudbalu, objasnio da je moguće spojiti katedru i teren, te podelio brojne zanimljivosti iz svoje živopisne karijere. Sticajem okolnosti, momak srpskog porekla čiji su roditelji odrasli na prostoru BiH, od rođenja je stanovnik Luksemburga, što ga nije omelo da do perfekcije savlada maternji jezik.
“Ništa u fudbalu nije nemoguće. Una Strasen treću godinu u nizu igra kvalifikacije za Ligu konferencija. Prvi put su prošli uvodnu rundu. Još nisu osvojili titulu u domaćem prvenstvu, ali očekujem da to urade u bliskoj budućnosti. Za standarde u Luksemburgu imaju zaista zanimljiv tim. Ipak – naspram njih se nalazi Partizan, koji je bez dileme veliki favorit. Mislim da Partizan mora da pobedi u obe utakmice, jer bi u suprotnom bilo mnogo kritika u Srbiji. Pritisak je svakako veliki, jer Partizan već dugo nema uspeha u Evropi. Imaju veoma mladu ekipu. Neće im biti lako jer svi očekuju siguran prolaz. Čudilo bi me da Partizan u dve utakmice ne opravda ulogu favorita“, počeo je Todorović razgovor za Meridian sport.
Našao je Miloš rupu u gustom rasporedu obaveza, pa sa oduševljenjem najavio dolazak na revanš koji je zakazan za naredni četvrtak.
“Partizan je veliki klub. S druge strane, timovi iz Luksemburga su poluprofesionalni… Istina da to nije izgledalo kako treba protiv Zemuna, ali sve osim trijumfa bilo bi veliko izenanađenje za mene. Znamo i mi u Luksemburgu da igramo fudbal. Nadam se da Partizan neće potceniti Strasen. Imao sam sreće… Slobodan sam narednog četvrtka, pa ću sa zadovoljstvom doći na stadion da gledam utakmicu. Volim dobru atmosferu”, rekao je iskusni štoper, pa nastavio u istom ritmu:
“Poslednji put kada smo igrali u Evropi, bili smo u prilici da izvučemo Partizan, ali od pet timova nama je zapala Vitorija Gimaraeš. Ljubomoran sam na prijatelje iz Strasena, braću Agović, koji će igrati baš protiv Partizana. Sreo sam Edisa i rekao sam mu da sam ljubomoran. Kod nas se takva utakmica ne propušta.”
Celu karijeru Miloš je veran Ženes Ešu, ali nikada nije krio veliku ljubav prema Crvenoj zvezdi. Uprkos jasnom navijačkom opredeljenju, nema dilemu da će svim srcem biti uz Partizan, kako večeras, tako i narednog četvrtka…
“Partizan je sada aktuelan zbog utakmice, ali ne mogu da lažem… Zvezdaš sam od rođenja. Tata je oduvek bio veliki navijač Crvene zvezde. U našoj familiji svi vole Zvezdu. Nisam vatreni navijač, ali volim klub i bodrim ga u svim takmičenjima. Naravno, ako Partizan igra protiv stranog kluba, uvek sam na strani crno-belih. Generalno smo podrška svim našim ekipama. Ponosni smo porodično kada Srbija pravi uspehe na svim poljima. Gledamo Novaka Đokovića, vaterpolo, košarku… Piju se tablete za pritisak, izdržava se nekako.”
Ni igra boja ništa nije promenila na planu emocija prema klubovima.
“Nikada nisam hteo da menjam klub. Veran sam. U Ešu vlada rivalitet između Ženesa i Fola. Moj klub je crno-beli, a veliki sam zvezdaš, tako da mi je to uvek bilo zanimljivo. Sa jedne strane arterije izlazi crno-bela krv za Ženes, a sa druge crveno-bela za Crvenu zvezdu.”
Prisetio se Todorović svojih prvih fudbalskih koraka.
“Kada sam počeo da treniram fudbal je u Luksemburgu bio na izrazito amaterskom nivou. Reprezentacija je redovno beležila ubedljive poraze. Fudbalski savez je 2008. godine otvorio školu za talente, kojoj sam se ubrzo pridružio. Pet dana nedeljno smo radili upravo u toj školi, a vikendom nastupali za svoje klubove. Tada je krenula ekspanzija.”
Čak 28 zvaničnih nastupa zabeležio je u mlađim selekcijama, ali nikada nije dobio priliku da zaigra u A reprezentaciji.
“Nacionalni tim je u međuvremenu značajno napredovao. Mogli ste to da uočite kada se Luksemburg našao u kvalifikacionoj grupi sa Srbijom. Gotovo svi članovi reprezentacije nastupaju za inostrane klubove. Pojedini momci, poput Danela Sinanija, napravili su vrhunske karijere. On je igrao u Bundesligi, a sada je član Sampdorije, što je zaista velika stvar. Nedostaje mi samo nastup za A reprezentaciju da kompletiram sve kategorije. Našalim se često i kažem da nisam rođen u pravo vreme. Da sam ranije rođen nakupio bih mnogo utakmica, jer je tim sastavljan od igrača iz domaće lige… Kada je došlo moje vreme, ekipu su činili profesionalci iz evropskih liga.”
Vrlo detaljno opisao je izgled tamošnjeg elitnog ranga, koji uprkos velikom napretku još nije poptuno profesionalno takmičenje, imajući u vidu da gotovo svi igrači imaju primarna zanimanja.
“I dan danas mogu da kažem da je liga ipak poluamaterska. Ne mogu reći da je profesionalno takmičenje, jer veliki broj igrača poput mene ima svoje primarno zanimanje. Ja sam profesor fizičkog vaspitanja u školi. Prepodne radim, uveče treniramo u četiri navrata tokom nedelje. Do 2020. godine liga se progresivno razvijala. Dudelanž je u dva navrata igrao grupnu fazu Lige Evrope, a 2019. godine je po mom mišljenju viđena najbolja sezona u istoriji domaćeg prvenstva. Sve se poremetilo posle pandemije korona virusa. Sponzori su se povukli, plate smanjile… Sve je to uticalo da danas kao igrač primećujem pad u kvalitetu.”
Miloš spada u grupu retkih koji su uprkos aktivnoj izgradnji karijere uporedo vredno radili na obrazovanju. Odricanja su se vrlo brzo isplatila, s obzirom na to da je stekao diplomu profesora vizičkog vaspitanja, zanimanja u kojem svakodnevno uživa.
“Diplomirao sam u Nemačkoj. Završio sam osnovne studije, a potom i master. Nisam želeo da rizikujem. Vodio sam se sigurnim rešenjima i izabrao obrazovanje pre profesionalnog fudbala na skromnijem nivou. U Luksemburgu je odličan standard. Ukoliko poseduješ diplomu možeš zaraditi za život. Kao profesor časove završavam najkasnije od 16:30, a zatim se selim na teren gde odrađujem trening sa svojom ekipom. Živim u Ešu, gradu za čiji tim. Nije toliko teško uklopiti sve, uz napomenu da imam daleko manje odmora od svojih kolega. Ne spavam kao profesionalni sportista, jer mi posao to jednostavno ne dozvoljava. U nedelju kasno završim utakmicu, a već narednog jutra rano odlazim na posao. Ovde samo sa fudbalskim platama ne možemo da živimo.”
Sasvim je prirodno očekivati da đaci verno navijaju za svog profesora.
“Ceo život igram za Ženes Eš. Ljudi me već dobro poznaju. Ali nije to situacija kao u Srbiji, da ti ljudi prilaze i traže fotografiju na ulici. Ljudi su značajno povučeniji. Nije kao na Balkanu, gde ti je komšija kao porodica. Ovde sa komšijom razmeniš nekoliko reči na dnevnom nivou, pozdraviš se i to je to otprilike. Nije baš da sam neka zvezda ovde. Definitivno. Poznaju me ljudi, ali to je sve.”
Donedavno na terenu je redovno boravio i Milošev stariji brat.
“Milko je dve godine stariji od mene. Kasno je počeo da igra fudbal. Bio je solidan igrač, borben desni bek koji je vodio računa o kondiciji. Često je igrao u drugoj ekipi, ali uspeli smo da odigramo nekoliko minuta zajedno na terenu. Zahvalan sam treneru što nam je to omogućio. Bio je to veoma lep trenutak za našu porodicu. Završio je karijeru u međuvremenu, a sada se bavi atletikom. Trči uglavnom polumaratone.”
Gotovo da nema igrača iz Luksemburga sa kojim Miloš nije delio svlačionicu ili odmeravao snage. Otud ne čudi prijateljstvo sa doskorašnjim članom IMT-a, Olivijeom Tilom.
“Luksemburg je kao selo. Svi se poznajemo. Olivije i ja se dugo znamo. Vratio se nedavno, pa smo posle prijateljske utakmice išli na večeru. Prepričao mi je svoje iskustvo iz Srbije. Rekao mi je da mu je bilo jako lepo u Beogradu. Kasnije nije pronašao zajednički jezik sa klubom, ali po lepom pamti boravak u Srbiji. Nismo dugo o tome pričali, ali moram reći da je bio zadovoljan. Čitava porodica se praktično fudbali. Otac im je bio reprezentativac, a sva četiri brata su takođe fudbaleri… Sebastijan je napravio najbolje rezultate. Dao je gol Real Madridu u Ligi šampiona, kada je branio boje Šerifa.”
Dubok trag u Vojvodini ostavio je sadašnji član Verone – Seid Korać.
“Seid je mlađi od mene, a sa njegovim bratom sam išao u školu. Poznajemo se, ali ne družimo se. Kada god se vidimo popričamo, a pratimo se i na Instagramu. Pratio sam i čitao komentare da se istakao u Srbiji. Navijači Vojvodine su ga obožavali. On je rođeni borac. Seid je kao svojevremeno Nemanja Vidić. Ide glavom tamo gde drugi noge ne smeju da stave. Drago mi je što je naš čovek ostavio tako veliki trag u Srbiji.”
Golovima protiv Crvene zvezde i Partizana svojevremeno se predstavio brzonogi član kragujevačkog Radničkog – Isa Bah.
“Isa je takođe malo mlađi od meni… Posle utakmica mi uglavnom ne idemo kući, već ostanemo da se družimo u pabu na stadionu. Kao u seoskim ligama, negujemo treće poluvreme. Veoma mi je to simpatično. Poznajem Isu koliko i Seida. Trenutno se ne čujemo, ali video sam da je u početku blistao u Kragujevcu. Bilo je posle povreda, pa vidim da je manje igrao.”
U tri navrata Todorović je nastupao u kvalifikacijama za Ligu Evrope, gde se nadao da će žreb spojiti Ženes Eš i Crvenu zvezdu.
“Često sam sanjao, ali karijera je pri kraju… Treba se baviti poslom i ostalim obavezama. Moj klub danas rezultatski nije na nivou od pre nekoliko godina. Mi smo najtrofejniji klub u državi, ali finansijska situacija nije kao ranije. Možda još jednom odigram te kvalifikacije za Ligu konferencije, ali se ja nadam da će Zvezda ponovo osvojiti titulu i igrati u Ligi šampiona. Voleo bih da celu karijeru ostanem u Ešu. Zadovoljan sam sa karijerom, samo mi je žao što nikada nisam igrao ni protiv Zvezde, ni protiv Srbije.”
Uprkos poreklu, ali i dobrim partijama u Luksemburgu, momak koji ponosno ističe da je rodom iz sela Dolaca, nikada nije dobio poziv da se oproba u Srbiji. U nekoliko navrata bilo je kontakata, ali ne i konkretnih poteza.
“Pre 15 godina niko nije gledao našu ligu… Da sada imam 17,18 godina, smatram da bi bilo drugačije. Bilo je poruka sa agentima preko društvenih mreža, pa ne znam ni da li bi to bilo ozbiljno. Nikada nisam hteo da zovem nekog, da se nudim… Bilo bi lepo da se desilo, ali srećan sam zaista i uživam u svemu”, zaključio je Miloš Todorović u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
