Sin čuvenog kapitena reprezentacije Srbije i vlasnika triplete u dresu Intera Dejana Stankovića, Aleksandar, početkom leta napustio je redove Neroazura i krenuo na pozajmicu put Švajcarske.
Mladi, 19-godišnji vezista, zadužio je opremu Lucerna i brzo se nametnuo kao standardan član prvog tima tamošnjeg superligaša. Zabeležio je već 17 nastupa i za to vreme upisao gol i dve asistencije.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
U razgovoru za “Gazzeta dello Sport” Aleksandar je otvorio dušu i otkrio kako je završio u Švajcarskoj, ali i koliko je teško na dresu nositi prezime Stanković imajući u vidu kakav trag u evropskom fudbalu je ostavio njegov otac.
“Ne obraćamo pažnju na to. Znamo težinu našeg prezimena. Tata nas je naučio da gledamo dalje od njegove senke, namerno nas je puštao da pogrešimo kako bi nas izveo na pravi put. Nije bilo dileme prilikom izbora. Uvek sam želeo da budem fudbaler. Jednostavno nisam imao plan B. Moje prvo sećanje na fudbal je utakmica u Apijanu, pred očima Žozea Murinja. Igrali smo po kiši, a on nas je posmatrao sa strane naslonjen na stub”, istakao je Stanković “junior” i potom nastavio:
“Proučavam svog oca od kada znam za sebe. Sećam se šampionske proslave na travnjaku Đuzepe Meace. Moja dva brata, majka, tata i ja. Ukrao bih od njega šut koji ga je krasio kao i mentalitet da se nikada ne predam”.
U dvorištu Stankovića uvek se igrao fudbal, a unapred su bili poznati sastavi dva tima.
“Igrali smo tata i ja protiv Filipa i Stefana. Kao najmlađi uvek sam igrao sa najjačima. Niko od nas ne želi da izgubi! Uvek smo se raspravljali čak i oko kartona i faulova, ma oko bilo čega. Sada se zabavljamo igrajući padel”.
Stariji brat Filip trenutno je član Venecije čiju mrežu vešto čuva u Seriji A. Zdravo rivalstvo u porodici je oduvek vladalo, ali Aleksandrova najveća želja je da sa jednim od dva starija brata zaigra u prvom timu Intera.
“Sa Interom je nastala ljubav na prvi pogled – sa samo 12 godina, ali Filip se često šali na moj račun. Za razliku od njega ja nikada nisam osvojio omladinsko prvenstvo. Gubio sam u finalu. Povremeno mi pokaže svoje medalje da bi me provocirao. San je da jednog dana zaigramo zajedno za Inter. On na golu, a ja na sredini terena. Zadovoljan sam njegovim nastupima u Veneciji. Igrao je sjajno i na San Siru”.
Biranim rečima govori o starijem bratu, ali ipak se zna ko vodi glavnu reč u porodičnom odmeravanju snaga.
“Odličan je, ali ne može da odbrani kada tata šutira penal”.
U Milanu je stekao veliko prijateljstvo za zvezdom Intera, Federikom Dimarkom, koji je imao jednu od ključnih uloga u odluci da za narednu destinaciju izabere Lucern.
“Želeo sam da izađem iz zone komfora. Dimarko je igrao i protiv mog oca dok je bio član Sijene. Uliva mi samopouzdanje, što je idealno za 19-godišnjaka poput mene. Bio sam na odmoru tokom leta. Još uvek nisam imao konkretnu ponudu iz Italije. Ukazala se prilika za odlazak u Lucern. Odmah sam pozvao Dimarka koji je igrao u Sionu i pitao ga za savet. Rekao mi je da prihvatim. Posle tri dana sam bio u Švajcarskoj”, istakao je Stanković i nastavio:
“U Milanu živimo u istoj zgradi. Svako jutro idemo zajedno na trening i posle se vraćamo. On je fantastična osoba, gledam ga kao starijeg brata”.
Nezaobilazna tema bila je i saradnja sa trenerom šampiona Italije – Simoneom Inzagijem.
“Davao mi je savete kada sam trenirao sa prvim timom, a onda mi je poželeo sreću kada sam potpisao za Lucern. Neopisivo je kako sam se osećao kada sam prvi put ušao u svlačionicu prvog tima. Barela i ostali kao da su se bavili drugim sportom iz mog ugla gledanja. Lopta je putovala 100 km/h. Gledaš i nisi svestan šta vidiš”.
Otkrio je Aleksandar da je imao ponude da zaigra za italijansku reprezentaciju, ali da prilikom tog izbora nije imao dilemu…
“Zvala me je Italija. Rođen sam u Milanu i uvek sam igrao za Inter. Izabrao sam Srbiju zbog svog porekla i porodice”, poručio je Aleksandar Stanković.
Bonus video:
biljana.rebec
Nece im tatino ime pomoci,nego njihovi sopstveni kvaliteti!