Boris Dežulović, svetski čovek kome su podjednako dom Split, Beograd, jedno malo mesto u Dalmaciji, mada bi se i London, Njujork, Madrid, Los Anđeles, Pariz…rado pohvalili da im je žitelj takav pisac.
Britak na peru i brze misli, Dežulović je i u sedmoj deceniji mladić sa kojim vam je lepo da pričate na bilo koju temu. Rođen je u vreme kad interesovanje nije bilo fokusirano samo na ekran razmera 16:9, posebno onaj na mobilnim telefonima. Kad se osim obaveznog školskog štiva čitalo neuporedivo više, razvijala mašta i po pravilu, ako ste, muškog roda – pratio sport. Posebno fudbal.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dežulovićev primer potvrđuje da je splitskoj deci kad progovore prva reč „mama”, a među prvih deset „Hajduk”. Iz njegovog opusa za ovu, sportsku priliku, izdvojićemo sportske knjige „Bili libar” 1 i 2, posvećene klubu koji su praški studenti osnovali još 1911, pa „Dijego Armando i sedam patuljaka”, knjigu na čijim koricama je za sebe napisao da je „čitavog života želio biti samo sportski novinar”.
Trenutno je aktivan u promociji knjige „Ko je taj čovek”, a boravak u Ulcinju na Mundijalu prijateljstva, gde su se okupile košarkaške, fudbalske, rukometne, vaterpolo legende, ali i ljudi od pera poput njega opisao je kao „da uživo lista Paninijev album sličica” koje je, naravno, kao dečak skupljao.
„U potpuno smo nadrealnoj situaciji. Kao da nas je neko teleportovao na duplericu albuma sa svetskim prvacima 1970, ’90, ’91… Nikad u životu nisam prišao nekome da se slikam s njim, a eto ovde sam proveo dan slikajući se i moleći legende za fotografiju. Nema to veze sa jugonostalgijom. Ima naravno sa nekom nostalgijom, svi smo nostalgični prema vremenima odrastanja i formativnim godinama”, kaže Dežulović na početku razgovora za Meridian sport.
Pravi malu digresiju i zatim objašnjava zašto se te setne emocije ne mogu nazvati nostalgijom za nekadašnjom zemljom.
„Odrastali smo uz te ljude i onda kad vidiš da su ostarili, kako teško hodaju, to ti izazove pomešana osećanja. A onda te iznenadi da ti ljudi znaju ko si ti, pa to nosiš kao orden! Pre par godina u Ljubljani sam na rođendanu Vlade Kreslina (slovenački kantautor p.a.) video Iva Daneua i hteo sam da se slikam s njim. Idem prema njemu, a on se diže jer je on hteo da slika sa mnom. Je.eš sve ove ostale nagrade i piz….je, to je to! To su heroji naših i ne samo naših, već svetskih detinjstava.”
Iz pitanja o tome šta bi o tim legendama bilo lakše napisati – knjige o svakom od njih pojedinačno ili roman, proistekla je priča o vremenu o kom govori film „Izgubljeni drim tim” za koji je Dežulovićev tekst bio inicijalna kapisla…
„Kao što je zanimljiva priča o jugoslovenskom Drim timu s kraja osamdesetih za koji kažu da bi namučio, mada ne bi, originalni Drim tim sa Džordanom, Barklijem, Birdom, Medžikom… Ali bilo bi gusto i morali bi da se oznoje da bi dobili tu reprezentaciju. Čak je i Hrvatska ušla u finale i u jednom vodila trenutku 24:23. Ta priča je naravno veća od sporta. A šta bi bilo kad bi bilo? Pa, ništa ne bi bilo. Takve su priče bile i za fudbalsku reprezentaciju ’Da nije promašio onaj penal, da smo mi pobedili Argentinu i ušli u polufinale, pa bili svetski prvaci Jugoslavija se ne bi raspala’. Naravno da bi se raspala. Ali dobro, ljudi vole bajke, a sport je idealna platforma za bajke.”
Evropski prvaci iz Rima – jugoslovenski Drim tim – po njemu su jedna od tih bajki. U kojoj izdvaja Jurija Zdovca.
„Kad sam pisao tekst o tom jugoslovenskom Drim timu, po kom je i nastao ovaj film, napisao sam još jedan o Zdovcu koji je zapravo tragičan lik te priče. Momku koji je došao do polufinala, koji ceo život trenira za to, okrutno se oduzima mogućnost da učestvuje u pobedi te ekipe. Formalno reprezentaciji Jugoslavije, suštinski pobedi te družine. To je bila jedna ekipa iz kvarta. I na filmu se vidi da su kvartovska ekipa koja na izletu u Rimu išamara sve i bude evropski prvak. A godinu ranije i svetski. Svaki od njih ima svoju priču i svaka je zanimljiva. Svaka od tih priča je naša priča.”
Na pitanje da li mu nedostaju gostovanja najboljih evropskih klubova na Gripama odgovara da ima ‘izdvojeno’ mišljenje od većine. Kakvo – pogledajte na Youtube kanalu Meridian sporta. Saznajte i da li su košarkaši Jugoplastike uz loptu dobijali i gitaru, s obzirom da su Petar Grašo i Mlađan Tudor meštri sa gitarom, a da je Rato Tvrdić svirao mandolinu. O kako reče Dežulović „stereotipu o Dalmatincima sa gitarom”. I tako se ‘laganom plovidbom’ stiglo i do, samo naizgled bolne teme, Hajduka…
„Ja sam jedan od stotina hiljada neizlečenih navijača Hajduka. Voleo bih da se izlečim, ne treba mi to u životu. Posebno, ne u poslednjih 30-35 godina od kad je počelo svo ludilo. Ali, znaš, kad se inficiraš tim virusom u detinjstvu, a svi smo tad inficirani. Svi znaju priču – mitološku, ali tačnu – da je splitsko porodilište bilo bukvalno uz Stari plac, uz stari stadion Hajduka. I svi smo rođeni u starom porodilištu bukvalno 20 metara od severnog gola Hajduka i prvi zvuk, prva slika koju smo kao dojenčad videli, upili, čuli, bio je Hajdukov stadion. Tako da smo svi zaraženi od tih prvih sati i tako je ostalo celi život.”
Zastaje da uvuče dim Marlbora, pa nastavlja:
„Pre nekih 12, 13 godina smo oteli klub iz ruku mafije i politike, strašno smo ponosni na to. Hajduk je danas jedini klub u istočnoj Evropi kom su vlasnici navijači. Imamo sto dvadeset i nešto hiljada članova. Po broju navijača bili bismo peti klub Bundeslige. Po utakmici imamo preko dvadeset hiljada gledalaca, više nego kompletna Hrvatska liga zajedno, duplo više od Zvezde. To su strašne brojke iza kojih stoji ta ljubav. Sad je to već i religija, kult u Splitu i Dalmaciji.”
Ističe zašto osvajački post ne boli toliko, koliko bismo mogli da zamislimo.
„Tvrdoglavi smo da sačuvamo ideju narodnog kluba, kluba Splita i Dalmacije, našeg kluba, a ne nekog mafijaša ili naftaškog tajkuna iz Azerbejdžana koji će sa 10 miliona evra kupiti klub, uvesti ga u grupnu fazu Lige šampiona i nakon dve godine rasformirati sa dugom od 150 miliona evra. Mene kao navijača ne zanimaju takve titule. Sramio bih se takvih titula. Sramim se i Hajdukove pre 20 godina, koju nam je Sanader omogućio, uopšte ih ne računam. Želim pošteno i želim da je to naš klub. Sto puta sam rekao i potpisaću da Hajduk nikad za mog života ne bude prvak, ali da ostane naš klub.”
Ističe da je ta ideja sada prešla okvire sporta.
„Strašno je važno da nešto ostane naše, narodno. Mi svake četiri godine biramo upravu, znamo kako ta demokratija u bivšoj Jugoslaviji ne funkcioniše u politici, a slabo će i u sportu funkcionisati. Dakle, 120.000 članova Hajduka svake četiri godine izabere upravu koja naravno ne bude genijalna, jer je od 120.000 članova njih 110.000 budala, ali je to naša volja. Volja splitskih budala, pa kakva god je. I mi ćemo pogrešiti kao što grešimo u politici, ali ćemo za četiri godine ponovo birati i izabraćemo neke druge budale. Ali, to su naše budale i pustite nas.”
Za priču o Jugoplastici zagolicaćemo vam interesovanje isečkom Dežulovićevog stava:
„Generacija Kukoča, Rađe i Maljkovića… Jugoplastika je bila ostvarenje svih naših snova. Tad smo zaista bili velika svetska priča. Dan danas smo ponosni da je taj mali grad dao najbolji košarkaški klub Evrope svih vremena. Da se nije dogodila 1991. i da je klub ostao na okupu siguran sam da bismo bili sedmostruki prvaci Evrope….”
Ne samo zbog sjajnih igrača i trenera, već i perfektne organizacije od čistačice do prve petorke. U fudbalu nema dileme, Sveti gral Splićana je Ivićev Hajduk iz sedamdesetih. Onaj za koji, kako kaže zna i datum kad je bio najbolji na svetu. I u kome su dvojica majstora baluna, njegovih uzora…
„U tom trenutku imam 12 godina i najveći sam na svetu, jer moj klub je najveći na svetu. Imao sam imao belu majicu sa brojem 7, moji idoli su bili Žungul i Šurjak, jer sam bio levonogo krilo. Zbog Šurjaka sam pustio kosu koju sam nosio celog života, sve do hemoterapije pre nekoliko godina.”
Kompletno ćakulanje sa Dežulovićem o Hajduku, Jokiću i Dončiću čija majstorstva čine košarku magičnom igrom, o sadašnjoj NBA zbog koje bi trenerski velikani iz osamdesetih dobili četiri moždana udara samo tokom jedne utakmice i da li bi pisci mogli da budu uspešni treneri kao što su profesori književnosti Bogdan Tanjević i Lino Červar, pogledajte u videu na našem YouTube kanalu.
Bonus video:
