Hans Peter Brigel bio je nemački fudbaler, koji je najbolje prikazivao sredinom 70-ih i tokom 80-ih godina prošlog veka. Tada je ostvario i najveće uspehe u karijeri, među kojima su najznačajniji Evropsko prvenstvo sa Pancerima, Serija A sa Veronom i Kup Italije sa Sampdorijom.
Nekadašnji defanzivac počeo je da igra fudbal kada je imao 17 godina. U današnje vreme reklo bi se prilično kasno za najveće domete, ali to nije bio slučaj kod upornog Nemca, koji se 1980. popeo na krov Evrope, a pet godina kasnije proglašen je za najboljeg igrača u državi.
O svojim fudbalskim dostignućima, aili i brojnim anegdotama iz karijere, govorio je za 11freunde, gde se dotakao i božićne čestitke od Dijega Maradone i deci u Albaniji koja nose ime po njemu.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Uz sva međunarodna dostignuća, Brigelu fali titula šampiona Nemačke – doduše, fudbalska.
“Bio sam devetostruki omladinski šampion Nemačke u raznim atletskim disciplinama. Nedavno sam upoznao mladića iz Palatinata koji je uspeo da preskoči 7,40 metara u skoku u dalj. Baš mi ga je bilo žao jer sam pre 45 godina skočio 7,44 metra. To je još uvek rekord Rajnland-Palatinata”, počeo je 69-godišnji Nemac.
To što je kasno počeo da trenira fudbal nije ga sprečilo da se vine do najvećih visina.
“Već sam igrao fudbal pre nego što sam počeo u SV Rodenbahu. Koordinacija, agilnost i atletizam proizašli su iz atletike, a osećaj za loptu je došao od igranja fudbala sa prijateljima. Iako su mi kasnije često govorili da ga uopšte nemam. U SV sam igrao napred i bio najbolji strelac. To je privuklo pažnju Eriha Ribeka, koji je trenirao Kajzerslautern i on me je doveo u klub”.
Ali još je bio daleko od Bundeslige.
“Klaus Topmeler je 1975. godine bio neprikosnoven u napadu. Jednog dana je doživeo saobraćajnu nesreću, posle čega se izgubio u šumi na jednu noć. Ribek me je doveo u prvi tim kao njegovu zamenu. Tako sam došao do svoje prve utakmice u Bundesligi. Srećnom okolnošću – za mene, ne za Topija. Ali imali smo dobar odnos. Čak sam ga posetio u bolnici”.
Početak u Kajzerslauternu nije bio lak.
“Navijači me nisu voleli na početku. Došao sam iz drugog sporta, imao sam preko stotinu kilograma i kretao se shodno tome. Prvo sam morao da smršam deset kilograma i da se naviknem na nivo. Ponekad sam razmišljao o tome da odustanem. Jednom smo igrali protiv Rot-Vajs Esena. Na poluvremenu je bilo 1-1, publika mi je zviždala i bio sam zamenjen. Bez mene smo pobedili 7:1. To me je navelo na razmišljanje”.
Promena trenera i pozicije na terenu dovela je do velikog preokreta u životu Brigela.
“Već sam pregovarao sa Ajntraht Trirom, u to vreme drugoligašem. Ali onda je Kali Feldkamp postao trener i postavio me na mesto štopera. I za godinu dana postao sam reprezentativac”.
Sa klubom nije mogao da se domogne titule u Bundesligi, jer je to bilo zlatno doba HSV-a, i jakih Bajerna i Štutgarta. Malo je nedostajalo da dođe do trofeja u Kupu UEFA.
“U polufinalu 1981-1982 igrali smo protiv IFK Geteborga. Posle remija (1:1) u Švedskoj, došli su u revanš u Becenberg. Postigao sam gol u regularnom delu meča, lopta je bila pola metra iza linije. Ali sudija nije priznao taj gol. Zatim je dosudio penal za IFK. Sudija je bio Rus i utakmica mu je bila poslednja pred penzionisanje. Već sam tada rekao: da je verovatno dobio lep Volvo za oproštaj. Verovatno se još uvek vozi u njemu”, kazao je Brigel kroz smeh.
Sa reprezentacijom Nemačke postao je kontinentalni vladar.
“Postao sam šampion Evrope sa manje od deset međunarodnih mečeva. Tada su na Evropskom prvenstvu postojale samo dve grupe čiji su se pobednici sastali u finalu. Tako da smo morali da budemo potpuno fokusirani od početka. Nije bilo tako lako jer se naš tim u osnovi sastojao isključivo od ofanzivnih igrača. Bernhard Dic, Karl-Hajnc Forster, Uli Štilke i ja morali smo da držimo radnju zatvorenu dok su se ostali zabavljali u ispred. Igrao sam sve utakmice, čak i sa povredom u finalu. Nažalost, morao sam da odustanem od počasnog kruga”.
Doček u rodnom Rodenbahu se ne zaboravlja.
“Bilo je neodoljivo. Ljudi iz SV su organizovali prijem koji mi je bio skoro neprijatan. U Rodenbahu živi 2.000 ljudi, a njih 1.000 me je dočekalo. Vozio sam se kroz selo u okićenom autu, a u klubu je bilo 6.000 litara besplatnog piva. Popilo se za sat vremena. Ali posle Mundijala bilo je još luđe. 1982. me je čekalo skoro 10.000 ljudi. 1986. čak 20.000. 1986. sedeo sam u velikoj lopti koja je bila pričvršćena za krov automobila”, prisetio se Brigel.
Nekada pouzdani defanzivac bio je najboljeg tima Zapadne Nemačke na SP 1982.
“Na početku turnira imao sam 93 kilograma, posle turnira samo 83. S jedne strane, to je bilo zbog vrućine u Španiji, gde je stalno bilo preko 40 stepeni. Onda je došao stomačni grip. Samo u finalu sam izgubio pet kilograma. Prošlo je pola godine dok se nisam ponovo fizički oporavio”, rekao je Brigel i otkrio da su ih u Španiji navijači gađali jajaima posle pobede nad Austrijom.
Brigel je 1984. godine prešao u italijansku Veronu, dok je pre toga odbio čuveni Real.
“Dugo mi je bilo nezamislivo da napustim Kajzerslautern. Raspitivao se Real 1982. godine, ali ja sam odrastao u blizini Kajzerslauterna, čiji sam bio navijač i nikada nisam napustao Palatinat. Dve godine kasnije moj osećaj se promenio. Imali smo lošu sezonu, odjednom su se ponovo čuli zvižduci i hteo sam da uradim nešto novo. Prvo su na pregovore došli zvaničnici Napolija. Ali posle dva dana više nisam čuo za njih. Tada je pozvala Verona. Pomislio sam: ‘Ne opet Italijani, opet me zezaju.’ U šali, tražio sam veoma, veoma veliku platu. Prvo su otkazali, ali dve nedelje kasnije dobio sam poziv. Bili su spremni da ispune zahteve. Srce mi se stisnulo. Samo sam pomislio: ‘Prokletstvo, sad stvarno moram da idem u Helas, prvo sam morao da potražim Veronu na mapi”.
U Italiji se na senzacionalan način 1985. dokopao Skudeta.
“I dan-danas se pitam kako. Imali smo samo 16 ljudi u timu, srećom niko nije bivao teže povređen. Trener Osvaldo Banjoli nije imao ni pomoćnika, ali smo trenirali dva puta dnevno. I uspelo je. U prvom kolu pobedili smo Napoli sa Dijegom Maradonom. I do poslednjeg kola nismo prepuštali vođstvo na tabeli. Pobeda na startu i na kraju”.
U prvoj utakmici imao je direktan okršaj sa legendarnim Maradonom.
“Sigurno ima lakših zadataka. Još nisam govorio italijanski. Pre utakmice Banjoli je ušao u moju sobu i rekao: ‘Ti i Maradona, ja sam odgovorio ‘Si’ i on je ponovo otišao. To su bila moja taktička uputstva. (Smeje se.) Tokom utakmice, markirao sam Maradonu i trudio se da ne ispadnem prerano. Bio je sjajan. Pre utakmice se zagrevao žonglirajući loptom na ramenima. S tim je mogao da nastupi u cirkusu. I lično je bio dobar momak. Do pre nekoliko godina, slao mi je čestitku svakog Božića”, otkrio je Brigel i dodao:
“Nemam pojma odakle mu moja adresa, ali svakog decembra od njega je iz Buenos Ajresa dolazila potpisana čestitka. ‘Dragi Petre, srećan Božić i Nova godina’. Nažalost, nikada nisam mogao da odgovorim jer nije dao svoju adresu. Pre nekoliko godina dao je jedan od svojih retkih intervjua za Sportbild i na kraju me pozdravio. To me je jako obradovalo”.
Prvo inostrano iskustvo mu se dopalo, voli da se vrati na Čizmu i poseti mesta koja su mu značila, a podsetio je na anegdotu kada je umalo nastradao.
“Komšija mi je bio saigrač Preben Elkjaer Larsen, pa smo uvek išli zajedno na trening. Kada je vozio, često sam morao da zatvorim oči kada je pokušavao da pretiče u krivinama. Jednom su stvari krenule naopako, automobil je krenuo prema nama i završili smo u žbunju ispred”.
Šampionsko slavlje iz Verone pamti i dan danas, toliko da oseća pirotehniku.
“Postali smo šampioni pretposlednjeg kola u Bergamu. A Verona je bila u vanrednom stanju. Kuće su bile okupane žuto-plavim zastavama, ljudi su farbali pešačke prelaze u žuto-plavo, stajala je po šest metara visoka papirna figura svakog igrača koja se nosila ulicama kao na karnevalu. Ali najluđa stvar se desila pred poslednju utakmicu u sezoni. Stadion je bio pun i četiri mlaznjaka Freče trikolori, akrobatskog tima italijanskog vazduhoplovstva, uletela su na stadion, gde su preletala iznova. Pre utakmice su uleteli na stadion i poprskali žuto-plavi dim. Fric Valter, sa kojim sam bio blizak prijatelj, posetio je mene i poznanika na proslavi titule. Njegov prijatelj je uplašen pobegao sa svog mesta. Čuo sam buku sve do kabine”.
Priča se da je Brigel zaslužan za proboj pirotehnike u Kajzerslautern.
“Indirektno. Navijači Kajzerslauterna su stalno dolazili u Veronu da me gledaju kako igram. Plavo-žuti piro je bio tamo. Ovo je impresioniralo navijače Kajzerslauterna pa su počeli sa pirotehnikom na Becenbergu. Uvek sam mislio da je to zaista lepo pre utakmica. I danas ponekad imam taj miris u nosu”.
Po završetku karijere oprobao se kao trener, a u Turskoj se susreo sa nesvakidašnjom situacijom da mu igrač preti.
“Jednom mi je jedan igrač Ankaragučua zapretio. Bio je bivši reprezentativac, ali kod mene bio na klupi. Jednog dana je seo preko puta mene, držeći tešku pepeljaru, i rekao da bi bilo bolje da uskoro zaigra. Osetio sam se nelagodno, srećom moj pomoćnik je uspeo da smiri situaciju. Prijavio sam incident predsedniku i dva dana kasnije igrača više nije bilo”.
Svoje najveće uspehe kao trener napravio je sa reprezentacijom Albanije, koju je vodio do dva trijumfa nad najvećim rivalom Grčkom.
“Tačno je da je bilo dece koja su se zvala ‘Brigel’. Ali ne zbog mog uspeha kao selektora, već zato što smo osamdesetih igrali dva puta u Albaniji sa reprezentacijom. Verovatno smo neke Albance prilično impresionirali. Inače, ne postoje samo mali Brigelovi, već i mali Rumenigesi i Šusteri. Kada sam bio trener u Albaniji, upoznao sam dvojicu Brigelova, koji su me posetili u hotelu”, zaključio je više nego zanimljivu priču Hans Peter Brigel.
Bonus video:
