Na severu Velsa fudbal nikada nije bio samo igra. Između srednjovekovnih zamkova, obale Irskog mora i pabova u kojima se decenijama prepričavaju najveće pobede i najbolniji porazi, lokalni klubovi odavno su postali deo lokalnog identiteta.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Poslednjih nekoliko godina taj deo Britanije našao se u centru pažnje čitavog sveta zahvaljujući neverovatnom usponu Reksama, ali iza holivudske priče Rajana Rejnoldsa i Roba Mekelhenija stoje ljudi koji su taj klub živeli mnogo pre nego što su kamere stigle u grad.
Jedan od njih je Nil Roberts. Nekadašnji napadač Reksama i Rila, danas vlasnik popularnog vinskog bara u samom centru najpopularnijeg grada u tom delu Britanije, iz prvog reda posmatrao je kako se uspavani industrijski grad pretvara u jednu od najposećenijih fudbalskih destinacija na Ostrvu. U razgovoru za Meridian sport govorio je o preporodu grada, ljudima koji su stvarali istoriju kluba mnogo pre holivudskih vlasnika, usponu koji je prevazišao sva očekivanja, ali i danima provedenim u Rilu, evropskim duelima protiv Partizana i sličnostima koje vidi između Velšana i Srba.
“Stvarnost nakon preuzimanja kluba i uspeha na terenu prevazišla je i najluđa očekivanja. Ipak, prava priča o uspehu jeste ono što se dogodilo van stadiona – preporod gradskog centra, razvoj starih i novih lokalnih biznisa, kao i inspiracija za novu generaciju navijača, a posebno devojčica i žena. Posebno mi je drago što su ljudi poput Džoija Džonsa, Mikija Tomasa i Diksija Meknila dobili priznanje za svoj doprinos klubu i status legendi. Danas se izraz „legenda“ koristi isuviše olako, ali po mom mišljenju oni su pravi osnivači tog društva”, počeo je Roberts intervju za Meridian sport.
Rajan Rejnolds i Rob Mekelheni su od samog dolaska pokupili simpatije vatrene publike u Reksamu, najpre zahvaljujući stvaranju konekcije sa ljudima koji žive za klub, a potom i rezultatima. Retki su primeri širom Evrope da su nova uprava i pristalice kliknuli na prvu loptu.
“Po mom mišljenju, najveća razlika između Roba i Rajana i većine drugih vlasnika fudbalskih klubova jeste to što su postali deo ne samo kluba, već, što je još važnije, i same zajednice, među našim ljudima.Od samog početka postavili su jasne ciljeve, otvoreno ih podelili sa svima i ispunili ih sa toliko stila, humora i dostojanstva da se to uopšte ne uklapa u tradicionalni model vlasništva profesionalnih fudbalskih klubova.”
Sada već kultna serija u sportskim krugovima – “Welcome to Wrexham”, značajno je uticala na rast i razvoj turizma u industrijskom gradu na severu Velsa. Roberts je i sam deo serijala koji je osvojio srca publike širom sveta.
“Ono što mi se najviše dopada, kao lokalnom navijaču, vlasniku biznisa i ocu troje dece, jeste to što dokumentarac nije bio usmeren samo na uspehe na terenu. Mnogo više pažnje posvećeno je pričama običnih ljudi – vlasnika pabova, humanitarnih radnika, muzičara koji rade honorarno, ljudi koji se bore sa zdravstvenim problemima i navijača Reksama koji ceo život prate klub. Najlepše od svega je što međunarodni posetioci danas mogu da upoznaju mnoge od nas koji smo imali sreću da budemo deo serije. Provode vreme sa nama i u mnogim slučajevima postanu naši prijatelji.”
Hodajući ulicama Reksama, ali i boraveći u pabovima, dobili smo potvrdu apsolutno svake Nilove reči. Ceo grad živi za klub, a junaci serije se sa osmehom i zadovoljstvom druže sa posetiocima i gostima. Roberts bez ikakve dileme uživa status legende kluba, iako svojim manirima i skromnošću želi da to ostavi u drugom planu.
“Hvala vam na tome, ali kao što sam već rekao, mislim da se izraz „legenda“ danas koristi previše olako. Za mene legenda treba da bude neko ko je godinama igrao na vrhunskom nivou i, što je još važnije, bio vrhunski čovek. Pored ljudi koje sam već pomenuo, na tu listu bih dodao Arfona Grifitsa, Džordža Šouela, Klifa Sira, Brajana Flina, Karla Konolija, Stiva Votkina, Gereta Ovena i Pola Mulina. Mi ostali, uključujući i mene, bili bismo zadovoljni i mestom na klupi za rezerve kada se govori o igračima i ljudima tog kalibra”, kazao je Roberts, pa potom nastavio u istom dahu:
“Trenutno nisam uključen u rad kluba, ali znam da postoji ideja da se formira zvanično udruženje bivših igrača. Verujem da je to neophodno kako nijedan fudbaler ne bi bio zaboravljen i kako bi svi mogli da se vrate i osećaju da su i dalje deo svog kluba. Svi smo deo istorije Reksama, samo su neki u toj priči imali veću ulogu od drugih.”
Teško da su i najveći optmisti mogli da maštaju o tako progresivnom razvoju kluba. Reksam je za tri godine od petoligaša stigao do člana Čempionšipa, a ne krije ambicije da se u budućnosti nađe među najboljim timovima na Ostrvu. Holividuski tandem klub je svojevremeno kupio za oko dva miliona funti, a on danas vredi gotovo sto puta više.
“Ne verujem da je iko, uključujući i vlasnike, mogao da zamisli da je ovako nešto uopšte moguće. Kada razmišljam o tom periodu, prvo mi na pamet padaju emotivni trenuci poput neverovatnih golova Pola Mulina, odbranjenog penala Bena Fostera ili fantastičnih partija Eliota Lija. Sve je to bilo sjajno. Ipak, po mom mišljenju, presudan trenutak bio je dolazak Fila Parkinsona i njegovog stručnog štaba. Poznajem Fila dugi niz godina, još iz vremena kada je bio igrač, a kasnije i trener. Znao sam da će doneti nešto posebno – visoke standarde, ozbiljnost, odlučnost, ali i da će ostati pravi džentlmen.”
Svestan je Roberts značaja finansija, ali uvek u prvi plan ističe emociju.
“To su vrednosti koje izuzetno cenim, a najbolji deo njegove filozofije jeste čuveno pravilo „bez budala“. Mislim da bi svi trebalo da ga primenjujemo i u svakodnevnom poslu. Da, klub danas vredi desetine miliona funti, ali pitajte bilo kog pravog navijača Reksama šta je najveća promena i reći će vam isto – konačno smo ponovo dobili nadu i veru.”
Bilo je pregršt blistavih momenata u istoriji velškog kluba, ali Roberts se uvek vraća više od tri decenije unazad, kada je sa tribina uživao u velikom spektaklu u vidu okršaja sa londonskim gigantom – Arsenalom.
“Bez dileme bih izdvojio utakmicu protiv Arsenala 1992. godine. Tada sam sa školskim drugovima stajao na tadašnjoj Kop tribini i sanjao da ću jednog dana možda i ja zaigrati za klub. Mislim da je upravo taj trenutak stvorio nasleđe zbog kojeg je Reksam postao sinonim za velike priče u FA kupu, ali i klub poznat po borbenosti i odanim navijačima na koje svi možemo da budemo ponosni.”
Uveren je Nil da Reksam može da nastavi svoj put ka Premijer ligi.
“Apsolutno verujem da može. Mislim da bismo se, kada stignemo do Premijer lige, stabilizovali i postali klub sličan Brajtonu ili Bornmutu. Uticaj na grad bio bi ogroman, posebno zbog svih investicija, novih biznisa i turista koji bi nastavili da dolaze i doprinosili lokalnoj ekonomiji.”
Po završetku karijere Roberts je postao deo slavnog Mančester sitija, danas je uspešan preduzetnik.
“Vlasnik sam vinskog bara u glavnoj ulici u centru grada i vodim ga sa velikim zadovoljstvom. Imam sjajan tim ljudi oko sebe i srećan sam što svakog dana peške odlazim na posao. Mančester siti je bio veliki deo mog života. Sa 31 godinom završio sam igračku karijeru kako bih prihvatio posao kod vlasnika kluba u Abu Dabiju. Rad u takvom okruženju pokazao mi je šta zaista znače izvrsnost i visoki standardi. To je nešto što nosim sa sobom i danas. Iskreno, vidim mnogo sličnosti između današnjeg Reksama i Mančester sitija. Pomalo je zastrašujuće koliko ih ima, ali u isto vreme i fascinantno.”
Izuzetno uspešan bio je Nilov mandat u Rilu, klubu iz istoimenog grada na obali Irskog mora, koji je od titula i učešća u evropskim kvalifikacijama došao do gašenja. U međuvremenu je oživeo i srećom proživljava novu mladost.
“Zahvaljujući Rilu i tadašnjem vlasniku, mom dobrom prijatelju Polu Higginsonu, imao sam zaista sjajan završetak karijere. Osvojili smo prvenstvo i uživao sam u svakom trenutku, jer mi je taj period vratio ljubav prema fudbalu nakon što sam 2008. godine prilično razočaran napustio Reksam.”
I te kako pamti dvomeč sa Partizanom, koji je njegov tim ubedljivo izgubio. Primetna razlika u klasi rezultirala je sa ukupnih 12:0 za 180 minuta borbe, ali ujedno i označila Rilov poslednji izlazak na pozornicu Starog kontinenta.
“Naravno da ih se sećam, mada iskreno gotovo da nisam ni dotakao loptu koliko je Partizan bio dobar. Sačuvao sam dres jednog njihovog igrača, Đorđevića, koji me je čuvao. Bio je prava zver od defanzivca. Bez obzira na rezultat, bilo je to fantastično iskustvo. Jednog dana moći ću unucima da kažem da sam igrao protiv Partizana u kvalifikacijama za Ligu šampiona.“
Svojevremeno tokom epizode u Donkasteru delio je svlačionicu sa Urošem Predićem.
“Nažalost, nismo ostali u kontaktu, ali ga pamtim kao veoma dobrog fudbalera.“
Otkrio je i prvu asocijaciju kada pomisli na Srbiju.
“Prelepa zemlja, divni ljudi i neverovatna otpornost i snaga vašeg naroda. Po tome ste veoma slični Velšanima”, zaključio je Nil Roberts u razgovoru za Meridian sport.
Bonus video:
