Reka crveno-belih suza od Strazbura do Bordoa: Pomračenja u nadoknadi, muk u svlačionici i karma - beton liga

Istorija susreta Crvene zvezde i francuskih timova protkana je neobičnim događajima. Najveći uspeh crveno-beli su ostvarili upravo u prvom duelu sa nekim od klubova iz ove zemlje, savladavši na penale Olimpik iz Marseja u finalu Kupa evropskih šampiona, međutim od slavlja u Bariju do danas bilo je vrlo malo svetlih trenutaka iz perspektive Beograđana.

Zapravo, neke od najbolnijih udaraca Crvenoj zvezdi u prethodnim decenijama zadavali su upravo klubovi iz Francuske. Izuzev eliminacije Meca na penale u okviru prvog kola Kupa UEFA u sezoni 1998/99, u Ljutice Bogdana ne mogu da se pohvale uspehom protiv Francuza, a kada je reč o najvećim fudbalskim tragedijama šampiona Srbije od Barija do danas u samom vrhu su gostovanja Strazburu i Bordou.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Susreti na istoku i zapadu Francuske odigrani u rasponu od sedam godina doneli su reku crveno-belih suza, te su i danas simboli kraha dve generacije. Prvi, protiv Strazbura, 2005. godine, dočekan je u euforičnom raspoloženju posle pobede nad Romom (3:1) i uz nadu u evropsko proleće. Pogoci Dušana Baste i Ardijana Đokaja podgrejali su snove zvezdaške javnosi koje je surovo ugasio Kevin Gameiro pogocima u 78. minutu i četvrtom minutu nadoknade.

Francuski fudbaler bio je najspretniji posle dva prekida na desnom krilu koja je napravio Nenad Kovačević te je pogocima potpisao remi kojim je Zvezda kao četvrta u grupi okončala evropski put. Čak 19 godina posle pomenute utakmice, u razgovoru za Meridian sport Ardijan Đokaj se prisetio košmarne noći.

“Bila je to teška evropska utakmica. Strazbur je bio sjajan tim, veliko ime. Zvezda je posle dužeg vremena doživela renesansu, prvenstveno zahvaljujući dolaskom Zenge u klub. Imali smo veoma dobru ekipu predvođenu Žigićem i Pantelićem, a onda i nekolicinom mladih, domaćih igrača, koji su znali šta znači nositi Zvezdin dres. Bilo je tu dosta i nas, epizodista, slobodno mogu tako da kažem. Bilo je važno da se izborimo za trijumf. Cilj je bio da prezimimo u Evropi posle mnogo godina. Odlično smo pripremili utakmicu i krenuli vrlo dobro. Imali smo sve u rukama, ali zato je fudbal toliko zanimljiv. Nikada ne znaš kada protivnik može da te kazni. Najviše smo radili na prekidima, jer je to bilo naše oružje zbog dosta visokih pojedinaca. Ipak, stradali smo od istog tog oružja. Gameiro, najniži igrač na terenu nam je dao dva gola iz prekida. To je pitanje struke, ali malo više i faktora sreće”, rekao je Đokaj.

Remi u Francuskoj (2:2) bio je bolniji od mnogih poraza.

“Bili smo svesni težine utakmice, bili smo pripremljeni, ali je usledio veliki šok. Niko ništa nije pričao 10 minuta u svlačionici, ali potom nismo smeli mnogo da tugujemo. Jednostavno, nije bilo vremena za razmišljanje. Već u subotu smo igrali narednu utakmicu, a vodila se velika borba za titulu sa Partizanom. Bilo je bolno i teško. Pokazali smo da i sa samo jednim strancem na terenu može da se igra odličan fudbal. Draman je umesto mene ušao sa klupe u drugom poluvremenu. Uz dužno poštovanje, zbog svih sjajnih momenata, ali ta ekipa je sa veoma skromnim budžetom umalo obezbedila proleće u Evropi. Niko tada nije verovao u takve rezultate”.

Trag je ostao praktično za sva vremena.

“Spominjemo i danas te utakmice. Viđamo se jednom mesečno, i dalje se držimo zajedno. Ta generacija je osvojila duplu krunu. Ja sam nažalost otišao u januaru, iako nisam želeo. Klub je odlučio da me proda. Takođe, nisam hteo da budem igrač više posle odličnih partija. Želeo sam da imam ulogu protagoniste, ili da napustim tim. Mnogo je dobrog upravo ta generacija donela Zvezdi. Pet, šest narednih godina živelo se od prodaje Marka Pantelića i Nikole Žigića… Ogromni transferi. Potom su otišli Nenad Kovačević, Dejan Milovanović, Aleksandar Luković, Milan Biševac, Dušan Basta… Ne bih da preskočim nekog. Ne možemo da se poredimo sa novim generacijama koje su u prilici da igraju Evropu svake godine. Prisećamo se i lepih i ružnih trenutaka. Bilo je poraza, ali nas 15 je ostalo u kontaktu. Družimo se redovno, jaka smo ekipa, a drugarstvo koje je ostalo je najveća satisfakcija. Kao kolektiv smo oduvek bili jaki, znalo se ko vodi svlačionicu, postajao je red”, rekao je nekadašnji krilni napadač.

U najmanju ruku jednako bolno gostovanje u Francuskoj Crvena zvezda je proživela u Bordou, leta 2012. godine u revanšu plej-ofa kvalifikacija za Ligu Evrope. Posle remija mirnih mreža (0:0) u prvom susretu, srpski predstavnik je pogotkom Nikole Mikića stigao do izjednačenja koje je obećavalo jesen u Evropi usled kasnije ukinutog pravila o golu u gostima, međutim kulu od karata srušio je Joan Gufran (2:3). Fudbaler Bordoa iskoristio je jedanaesterac u trećem minutu sudijske nadoknade kojem su prethodili greška Nikole Maksimovića i potom prekršaj Bobana Bajkovića koji je za Meridian sport govorio o duelu odigranom pre 12 godina.

“Susret sa Bordoom je jedan od mojih najtežih poraza u karijeri, zbog tog penala i zato što volim Zvezdu najviše na svetu. Nikada nisam prežalio Bordo. Verujte mi da nikada ni snimak nisam pogledao. Kada god mi se pojavi na društvenim mrežama samo premotam. Sećam se scena iz završnice. Bila je loša komunikacija između Maksimovića i mene. Hteo je da ispuca iz najbolje namere i došlo je do greške. Krenuo sam prema lopti, a to danas nikada ne bih uradio. Iz ove perspektive ne bih se trkao sa špicem. Uopšte nije morao da svira taj penal, da je tada bilo VAR tehnologije ne bi ni pokazao na belu tačku. Postojao je samo mali kontakt, a napadač je to iskusno iskoristio i pao. Nisam voleo da igramo protiv Francuza nikada”, kazao je Bajković i nastavio u istom dahu:

“Ja sam najveći zvezdaš. Svi su me podržavali, bodrili. U svlačionici je danima bio muk, tešili smo jedni druge. Morali smo da se konsolidujemo zbog domaćeg prvenstva. Bilo je i većih poraza, ali težina eliminacije od Bordoa leži u klupskoj situaciji. Zvezda bi tada oživela da smo se domogli Evrope. U Beogradu sam verovatno bio igrač utakmice, kada smo remizirali 0:0. Protiv Omonije sam odbranio silne penale, sve je bilo sjajno, ali onda se desila ta završnica u Francuskoj. Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i bez velike patnje. E to vam je Crvena zvezda. Lepo je rekao Ljuba Tadić. Vratilo se posle sve. Ponovo sam sjajno branio, a neprestano je stizala velika podrška. Smatram da je morao da se desi jedan Bordo, da bi se klub danas podigao na ovaj nivo. Ubrzo su došli novi ljudi i sve je krenulo u pozitivnom pravcu. Sada je normalno da Zvezda svake godine igra Ligu šampiona ili Ligu Evrope”.

Zvezda se u međuvremenu vratila na najsvetliju pozornicu dok je Bordo doživeo restart.

“Bordo je tada bio mnogo jak. Poređenja radi, to je kao da danas igramo protiv PSŽ-a. Takav je bio odnos snaga u tom momentu. Iskreno, ne žalim što su doživeli tako težak scenario i ispali u niželigaški fudbal. Nikada nisam prežalio taj meč. Čak i da nisam branio na toj utakmici, kao zvezdaš ne znam kako bi se izborio sa tako tužnim krajem. Meni je bilo mnogo lakše da branim nego drugim golmanima. Uvek sam imao podršku navijača. Prepoznali su koliko volim klub, koliko mi je stalo. Zato mi je bilo dozvoljeno čak i da driblam. Imao sam više samopouzdanja nego što je trebalo. Cela javnost je bila na mojoj strani. Zvezda je moja ljubav i to će zauvek trajati”, rekao je Bajković.

Udarci koje su crveno-belima zadali Strazbur i Bordo definitivno su bili najbolniji, iako je bilo znatno ubedljivijih poraza od Francuza poputporaza od Rena (0:4), Pari Sen Žermena (1:6 i 1:4) ili Monaka (1:4), a gostovanje upravo Kneževima prilika je da se šampion Srbije makar delimično revanšira za ožiljke koji i danas peku zvezdaše.

Bonus video: