Ceo život je bio i biće Capitan futuro. Danijele de Rosi (35) imao je i sreću i nesreću da bude živi i radi u eri Frančeska Totija.
Sreću, jer za rođene Rimljane teško da može bolje. Tvoj grad, tvoj klub, dres voljenog tima i istinska ikona kao saigrač. Kao prijatelj iznad svega.
Šta više? Jedino možda biti na njegovom mestu… Da li bi to bio Danijele de Rosi? Taj beskompromisni borac, vezista dečačkog lica vremenom pretvorenog u modernog gladijatora? Gotovo sigurno da bi.
Nisam Rimljanin jasno je! Ali, ima nešto u toj prestonici, u vazduhu Večnog grada, nešto verovatno neobjašnjivo.
Jer, kako objasniti to da Frančesko Toti nikada nije hteo da ode iz Rome. A, zove ga Real Madrid i svi drugi evropski velikani.
Zato je uvek toliko citirana njegova poruka: “Ne treba da napuštate siromašne roditelje, da biste živeli sa bogatim usvojiteljima“.
Obojica su cele karijere proveli u voljenom klubu iz rodnog grada. Da su mogli više – mogli su. Da li bi bili srećniji – ne bi!
I to jedina istina i to je najbolja lekcija o ljubavi i privrženosti. O nekim davno zaboravljenim vrednostima, i u životu, i u fudbalu kao personifikaciji istog.
Znate onaj osećaj kada nešto radite, a ni sami niste sigurni baš zašto? Zato što vas neka sila, jača od svega, vuče! I vuče, i sve jače privlači, i uvlači se pod kožu.
Zvezdinu “Od rođenja mog” na maternjem italijanskom verujem da “znaju” i Toti i De Rosi. Legende, ikone, simboli jednog kluba – oterani kao da to nisu! O Totiju drugom prilikom…
Piše se na “čizmi” kako će De Rosi u Boku juniors. Kažu, ne može protiv svoje Rome. Kažu, zvali su ga Milan, Fiorentina, Sampdorija… Pa, ko ne bi takvog igrača makar i u 36. godini, a upravo 24. juna će oduvati 36 svećica sa rođendanske torte.
Kažu, mogao je u SAD, jer MLS je stvorena za velikane na zalasku karijere. Ili neki Katar, Emirati, Kina, ma kakvi. Mogao je i u igračku penziju i sigurno da mu ne bi bilo žao. Ako negde već “mora”, onda neka to bude Argentina. I baš Boka.
U Romi nije mogao (čitaj oteran je) da ostane. Zašto? Zato što o tome odlučuju oni koji o Romi pojma nemaju, u najkraćem, ali i o tome detaljnije drugom prilikom…
Ako već oseća da mu se još igra i da može, neka ide u Boku iako će svaki navijač Rome reći: “DDR16, ‘ajde sa nama na tribinu, igra naša Roma”.
Boka je ta neka personifikacija kluba s dušom, emocijom, koji ima to “nešto” što drugi nemaju i što je neshvatljivo svima osim “zaluđenicima” za fudbalom i tim jednim klubom. Ne mora biti baš striktno jednim. Nije za jednog modernog rimskog Gladijatora ni Amerika, ni Katar, ni Kina, bez i najmanje namere da se bilo koja liga unizi.
Capitan futuro zaslužuje više. Zaslužuje fudbalsku strast koja bukti, čistu emociju, najiskreniju ljubav prema fudbalu! Duel, uklizavanje, radost, tugu, koškanje, atmosferu, pesmu…
Sve to ima fudbalska Italija, ali i Argentina, naravno!
Kažu i da je pitanje vremena kada će Danijelino sleteti u Buenos Ajres i da ga čeka ugovor na pola godine.
Pola godine, da još malo pokaže onu zaboravljenu strast u igri kakvu današnji fudbaleri nemaju. De Rosi je, rekli smo to, celu karijeru proveo u Romi, od 2001. do 2019. Punih 18 godina!
Bio je pravi predstavnik svih Rimljana na terenu, dobro, ne baš svih.
Stasao je u omladinskoj školi Rome i debitovao za voljeni klub davne 2001. To znači i da sa legendarnom generacijom nije osvojio Skudeto, jeste dva Kupa Italije (2007. i 2008) i jedan Superkup (2007). Tu je i titula šampiona sveta sa Italijom iz 2006.
De Rosi je u Romi odigrao 615 utakmica i postigao 63 gola – bez titule u Seriji A, ponavljamo!
Zato su Totijeva i njegova veličina nemerljive u odnosu na ono što je fudbal danas.
Jer ne može da se prebroji emocija sa kojom je svaki put nosio dres “vučice” i radovao se zajedno sa Princom Rima. Niti srčanost i borbenost, te njegovo apsolutno davanje na terenu za voljeni klub.
“Roma i ja smo izabrali jedno drugo. Prošao sam kroz njene kapije kada sam imao 11 godina. Kada ujutru uđem u auto, on sam od sebe automatski ide u tom pravcu”.
“Ne bih menjao ništa po pitanju lojalnosti ovom klubu. Da imam čarobni štapić, samo bih dodao nekoliko trofeja”.
“Nemojte se čuditi ako me vidite na tribinama među navijačima, na nekim gostovanjima kako pijem pivo, jedem sendvič i nazdravljam sa prijateljima”.
“Srećan sam što sam radio ono što volim, igrao, za klub koji toliko volim”.
Sve to je rekao De Rosi prilikom penzionisanja u maju ove godine, protiv Parme je poslednji put bio na Olimpiku u dresu Rome. Kada svi saigrači nose majie sa vašim inicijalima i brojem, i to je neki dokaz da ste veliki, da niste kao svi ostali.
Na kraju je izneveren, ostavljen! Roma nije htela da produži ugovor sa svojom legendom, ogrešila se kao i prilikom nedavnog odlaska Totija sa funkcije. Ogrešila o legendu, kapitena, neponovljivog sina grada…
Bar će Argentinci da se raduju, neko vreme, a on će jedva dočekati da ode na “jug”, uzme sendvič i pivo, i zapeva “Roma, Roma, Roma, unico grande amore”.
sladjana
Strast prema klubu,jedino se tako i moze ostaviti srce na terenu!