Koliko god nekima naivno zvučali transferi koji se dešavaju u mlađim selekcijama, dolazak Luke Stojanovića na Marakanu iz Humske je napravio ozbiljan odjek.
Fudbalski biser iz Kikinde bio je lider Partizanove generacije dečaka rođenih 2004. godine koju su činili Samed Baždar, Vanja Vlahović, Mateja Stjepanović i mnogi drugi, a u Zvezdi su pred njega bila stavljena identična očekivanja.
Na Marakani su verovali da će Stojanović biti budući prvotimac. Savršeno se uklapao u profil modernog veznog fudbalera, kakav su čelnici kluba tih godina posebno cenili. Ukratko – fudbalska elegancija sa primesama jednostavnosti.
Sve te pretpostavke bi se ostvarile da Stojanović nije vodio ozbiljnu bitku sa povredama. Sada, kada se oseća nikad spremnije u karijeri nosi dres Dinamo Juga i grčevito se bori za opstanak u Prvoj ligi Srbije.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Počeo sam u rodnoj Kikindi, praktično sa nepunih pet godina. Gledao sam starijeg brata Aleksu kako trenira, i odlučio da krenem i ja uz njega. Krenuo sam u školi fudbala Mladi vukovi, kod trenera Dragana Zečevića koji je svojevremeno bio B reprezentativac Jugoslavije. U tom nekom periodu skrećem pažnju Partizana, baš posle jednog turnira u Zrenjaninu. Pobedili smo ih u polufinalu, a meni je prišao legendarni Dušan Trbojević i pozvao me da dođem. Krenulo je prvo sa probnim treninzima u Partizanu, da bih se ubrzo preselio za Beograd”, počeo je Stojanović razgovor za Meridian sport i nastavio u dahu:
“Imali smo baš dobru generaciju, tu su bili Vlahović, Stjepanović, Baždar, Rakonić, Aćimović… Radili smo baš kvalitetno kod trenera Zvonka Popovića. Bili smo baš dominantni na terenu, a ujedno se družili uvek kad se završi utakmica. Tu sam proveo neke od najlepših dana u svom detinjstvu. Sada nas je život malo razdvojio, ali čujem se sa Vlahovićem koji je u Seriji B i Baždarom koji je u Poljskoj. Pratimo jedni druge, podržavamo se.”
Podržava Partizanov modus operandi po kom su mladi u prvom planu.
“Ugrešić je recimo krenuo u Mladim vukovima u Kikindi baš kao i ja. Znam i Vukašina Đurđevića i Nemanju Trifunovića. Drago mi je kada vidim da mladi dobijaju šansu. Verujem da će uspeti da pomognu stabilizaciji Partizana. Za njih je svakako privilegija da sa 22 godine igraju praktično standardno u tako velikom klubu.”
Otkriva i kako je došlo do toga da sa 15 godina napusti Humsku i pojača redove najljućeg rivala.
“Mene su prebacili iz pionira u kadete Partizana, da igram za starije. Malo ishitren potez, jer sam fizički bio nespreman za te izazove. Krenula je sezona, a ja praktično nisam igrao. Raslo je nezadovoljstvo, a tada sam imao menadžera koji je bio u kontaktu sa ljudima iz Zvezde. Oni su iskoristili to moje nezadovoljstvo i doveli me na Marakanu. Možda je trebalo da budem strpljiviji u Partizanu, ali zaista sam u Zvezdi proveo nekoliko lepih godina. Dobio sam šansu, stekao neka prijateljstva. Osetio sam da se prema meni odnose kao prema nekom projektu koji bi jednog dana trebalo da igra za prvi tim.”
Međutim, godine na Marakani su obeležile povrede. Nikako Stojanović nije uspeo da uhvati zamajac u Ljutice Bogdana.
“Tada kreću problemi sa povredama koji su trajali. Na jednom treningu sam povredio meniskus, i otišao na operaciju koja je bila baš loše iskustvo za mene. To je bilo u vreme korone, a ja sam primio samo jednu dozu leka protiv zgrušavanja krvi i otpušten sam kući sa ortozom, pri čemu mi je noga bila nepokretna skoro tri nedelje. Na kraju, kada nisam primio pomenuti lek (Fraxiparin), došlo je do tromboze. Usledio je dug i iscrpan oporavak koji je trajao godinu i po dana. Na svu sreću – danas ne osećam nikakve posledice zbog toga.”
Bez obzira na pehove, tvrdi Stojanović da je dosta naučio na Marakani. Izdvaja one koji su mu najviše saveta preneli.
“Imao sam dobre trenere u Zvezdi… Izdvojio bih Nikolu Đurovića i Marka Neđića. Sa njima dvojicom sam najviše i radio. Takođe, kada je reč o fudbalerima, odskakali su tu Vladimir Lučić koji je sada u prvom timu Zvezde, takođe Stefan Leković, braća Mituljikić.”
Priznaje da je iz ove perspektive bila greška to što nije produžio ugovor sa Zvezdom.
“Kada se sve to završilo, ideja je bila da me postepeno vraćaju u takmičarski ritam, te su me prebacili u omladince Grafičara. Meni je tog proleća isticao ugovor sa Zvezdom, i klub mi je ponudio produžetak. Kroz razgovor sa menadžerom, predstavljeno mi je da je za mene bolje da odem u Vršac i što pre uđem u seniorski fudbal. Tako da, odbio sam Zvezdu i pogrešio. Na Marakani su zaista uradili sve što je bilo u njihovoj moći da ostanem. Više puta su mi nudili ugovor, bili izuzetno korektni, ali eto.”
Potom je sledilo neigranje. I unutrašnja borba sa samim sobom. Dolazak u Vranje je, ispostaviće se, bio pravi potez.
“Nije mi odlazak u Vršac teško pao, koliko me je umarala činjenica da sam uglavnom bio na klupi i da nisam dobijao šansu. I onda se sve to skupljalo – bez šanse u Zvezdi i bez uloge u Vršcu. Imaš osećaj da vreme brzo prolazi i da si odjednom u bezizlaznoj situaciji. Odatle sam otišao u Inđiju gde sam imao veću minutažu, ali i tu sam se tražio. Pravi pogodak je bio dolazak u Vranje. Svi su nas doživeli kao autsajdere, ali smo mi izbili u sam vrh Prve lige Srbije. Desio se potom taj incident kada nam je oduzeo četiri boda, i sada smo vodeća ekipa u plej-autu. Počeli smo sa Dejanom Arsovim, potom je došao Nemanja Krtolica koji mi je pružio najveće samopouzdanje i poverenje za dalje. Kod njega smo imali i dug niz utakmica bez poraza. Potom je tu bio Saša Mičović, a sada je Ivica Milutinović. Zaista nije floskula, od svakog sam nešto naučio.”
S obzirom na to da je prošao školu, i Partizana, i Zvezde, Stojanović za kraj razgovora otkriva gde ga srce više vuče.
“Iskreno – voleo bih da se vratim u Zvezdu. Ipak, realan sam i hoću da idem korak po korak. Da bi došao do Zvezde, pa i reprezentacije – potrebno je da igram u Superligi, za početak. Eto, posle toga bih voleo da odem u Italiju. Bio sam 2021. godine blizu prelaska u Lacio. Tada sam kao kadet Zvezde imao poziv ljudi iz Italije. Menadžerska agencija koja radi sa klubom iz Rima je pozvala mog agenta u prestonicu Italije kako bi otkupila moj ugovor. Trebalo je sve da bude završeno, ali sam se potom povredio i pauzirao godinu i po dana. Ipak, verujem da se u fudbalu stvari dešavaju kada se najmanje nadaš”, zaključio je Stojanović u razgovoru za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
