Dragan Mance - Život i smrt

Dragan Mance je bivši fudbaler Partizana čiji se život naprasno ugasio u sabraćajnoj nesreći 3. septembra 1985. godine. I pored kratke karijere, uspeo je da uđe u istoriju kao jedan od najvećih fudbalera svih vremena na našim prostorima.

Gde god da se okrenete možete čuti samo hvalospeve na njegov račun. Jednostavno nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Bio je miljenik navijača, dok su ga saigrači i fudbaleri drugih klubova poštovali zbog neustrašivosti i neverovatnog fudbalskog umeća.

Svi su mu predviđali sjajnu fudbalsku karijeru koju je nažalost sprečila prerana smrt. Ipak, ta smrt mu je donela i status ikone koju je malo koji fudbaler posle njega uspeo da dostigne.

Dragan Mance je ostao upamćen po njegovom karakterističnom načinu proslave gola -klizanje po travi na kolenima uz podignute ruke uvis. Čak su mu navijači posvetili pesmu koja počinje rečima “Na kolenima klizi po travi, podiže ruke, golove slavi”.

Savremenici tvrde da je imao fudbalsku bezobraznost i drskost zbog koje je bio u stanju da šutira čak i sa 40 metara od gola. Takođe je bio i izuzetno hrabar pa je često poturao glavu gde neki ne bi smeli ni nogu.

Zbog svoje požrtvovanosti, fantastičnih golova i specijalnog odnosa sa publikom, ostao je u srcima navijača Partizana kao najveći ikada. Manceova energija i njegova harizma su učini da ima uzvišeni status kod svih navijača Partizana.

Međutim, njegova popularnost se prelila i van granica naše zemlje. Mogli su se čuti razni epiteti na njegov račun, ali je sigurno najbolji to što je upoređivan sa holivudskim glumcem. Mnogi su pričali kako je Dragan Mance fudbalski Džejms Din. Plenio je poglede gde god se pojavi. Ali baš kao i čuveni Holivudski glumac stradao je mlad u saobraćajnoj nesreći.

O njegovim fudbalskim kvalitetima je izlišno govoriti. Mance nije dostigao svoj pun potencijal, a izvesno je da je bio igrač svetske klase. I dan danas se prepričavaju njegovi golovi. U 279 utakmica za Partizan postigao je 174 golova i mahom su to bili spektakularni golovi.

Sigurno jedan od najboljih je gol koji je dao Kvins Park Rendžersu u utakmici Kupa UEFA između Partizana i pomenutog tima iz Londona. Mance je postigao gol iz voleja sa nekih 30 metara, a golman domaćih je paradom samo ulepšao gol. Nakon utakmice su navijači domaćeg tima ispratili Mancea sa stadiona ogromnim aplauzom.

Partizan je taj meč u Londonu izgubio sa 6:2, ali je na stadionu JNA slavio sa 4:0 i tako prošao dalje zbog gola u gostima. Dragan Mance je i u Beogradu bio strelac i time pokazao da je izvrstan golgeter i da može igrati protiv defanzivaca najbolje lige na svetu.

Engleska javnost nije ostala imuna na njegovu pojavu. Već na poluvremenu utakmice u Londonu, novinari su obletali zvaničnike Parizana da se raspitaju o njihovom golgeteru. I nakon te utakmice interesovanja za Mancea nije manjakalo.

Sasvim je izvesno da bi Mance u nekom delu svoje karijere završio u engleskom fudbalu. Posedovao je sve fudbalske kvalitete koje je Premijer Liga zahtevala. Bio je moćan u skok igri, odlično se kretao i čitao prostor i posedovao je razoran udarac.

Detinjstvo i odrastanje

Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu od oca Ferdinanda i majke Dušanke. Otac mu je bio rodom iz Slavonije, a u Beograd je došao po prekomandi za civilno služenje vojnog roka. Dragan Mance je imao i mlađeg brata Gorana.

Svoje detinjstvo, Dragan je proveo u Zemunu. Pohađao je osnovnu školu Ilija Birčanin u Zemun Polju gde je prvi put primećen njegov raskošni talenat. Primetio ga je poznati lovac na mlade talente, Nedeljko Kostić. Na istom mestu je fudbal zaigrao i Draganov idol iz komšiluka Zvonko Živković.

U porodici Mance su svi navijali za Partizan tako da su svi bili oduševljeni kada je Dragan zaigrao za Partizan. Čuvena je anegdota kada su Dragan i njegov mlađi brat kao klinci došli kući i ocu rekli da hoće da navijaju za Crvenu Zvezdu pošto je pobedila u derbiju dan ranije.

Otac im je onda odgovorio da nema problema i da mogu da navijaju za Zvezdu, ali da u njegovoj kući nema mesta za njih. I stvarno su bili vani do kasno uveče kada su odlučili da se predomisle i počnu navijati za Partizan. Od tog dana pa sve do njegove smrti je vladala neraskidiva veza između Dragana i Partizana.

Prvi fudbalski koraci

Nakon što je njegov talenat otkriven počeo je da igra za mladi tim Galenike (sadašnji FK Zemun) i to sa nepunih 14 godina. Vrlo brzo se probio do prvog tima, a osim neospornih fudbalskih kvaliteta ostao je upamćen kao igrač koji nikada nije propustio nijedan trening. Vrlo lako je moglo da se dogodi da Dragan ne postane fudbaler s obzirom na to da je prvo počeo da trenira karate.

Ali, nešto ga je vuklo fudbalu. Jedino se na fudbalskom terenu osećao ispunjeno tako da je prihvatio da igra za Galeniku znajući da je to samo odskočna daska za dalju profesionalnu fudbalsku karijeru.

Fudbal je shvatao veoma ozbiljno i bio mu je posvećen. Međutim, nije želeo da zapostavi obrazovanje tako da je uporedo sa treniranjem i razvijanjem svoje fudbalske karijere radio na akademskom usavršavanju.

Dok je trenirao i igrao za Galeniku, išao je u srednju Saobraćajnu školu. Svi profesori su imali samo reči hvale za njega. U školi je bio vredan i odgovoran ali pomalo povučen pa je tako teško sklapao nova prijateljstva.

Većinu slobodnog vremena je provodio razmišljajući i nalazeći rešenja kako da usavrši svoju igru. Stalno je radio na sebi i dodatno trenirao. Njegov trud, zalaganje i neverovatan osećaj za gol su i doprineli da veoma brzo stigne do prvog tima što ga je stavilo na radar brojnih klubova i skauta.

Zapazili su ga i skauti Partizana ali nije bilo konkretnih ponuda sve dok se nije pojavio Slobodan Santrač.

Prelazak u Partizan

Kao što smo već rekli, Dragan Mance se brzo probio do prvog tima Galanike. Postao je prvotimac sa 17 godina. Nedugo potom, uprava Galenike je tražila pojačanje u navali, ali nekog iskusnijeg igrača koji će im pomoći da uđu u prvu ligu. Odlučili su se za Slobodana Santrača koji je već bio na zalasku karijere u Partizanu.

Santrač je prihvatio ponudu Galanike ali je imao jedan uslov – Dragan Mance da pređe u Partizan. Ponuda je prihvaćena i Mance je 1980., sa nepunih 18 godina, obukao dres Partizana.

Ovo je bila prekretnica u njegovoj karijeri. Igranje za Partizan je predstavljalo posebnu čast za njega, ali i dodatnu, mnogo veću, obavezu.

Dragan Mance je čekao svoju priliku i malo po malo se ustalio u prvi tim. Nametnuo se treneru svojim zalaganjem i vanserijskim talentom. Eksplodirao je u sezoni 1982/83 kada je zabeližio i nastup u svom prvom derbiju.

To se desilo 7. novembra 1982. u meču koji se igrao na Marakani i koji je završen 1:1. Strelac je naravno bio Mance. Sedam meseci kasnije, Partizan je na svom stadionu pobedio 3:2, a drugi i treći gol su delo mađioničara Mancea.

Te sezone je Partizan osvojio titulu državnog šampiona, a Dragan Mance je bio najbolji strelac ekipe. Njegovi golovi su bili presudni u pohodu na 9. titulu. Nema sumnje da su najviše pomogli golovi dati večitom rivalu i direktnom konkurentu za titulu, Crvenoj Zvezdi.

Te sezone je Partizan dao 4 gola Zvezdi, a 3 od ta 4 je dao Mance. Postao je miljenik navijača Partizana i tokom kratke karijere postigao je 174 gola za ovaj klub, od toga 42 prvenstvena.

Derbi sa Crvenom Zvezdom

U to doba igrači i treneri oba rivala su najčešće gledani kroz prizmu uspeha i neuspeha u derbijima. Neretko je titula stavljana u drugi plan, a derbi je bio dan kada sve staje u tih 90 minuta. Zato i ne čudi što su navijači prosto obožavali Mancea jer je u derbi mečevima davao sve od sebe, često rešavajući utakmice.

Na konferenciji za novinare uoči derbija sa Crvenom Zvezdom 1984. godine izjavio je: “Moje najveće zadovoljstvo je da dam gol Crvenoj zvezdi. Ako u tome uspem, biće to velika prekretnica u mojoj igri, jer ću steći neophodnu sigurnost koja mi nedostaje. Svi očekuju da u derbiju vide golove. To je moje zaduženje u Partizanu i ovog puta neću razočarati jer me veliko rivalstvo između dva kluba posebno inspiriše. Pokušaću da postignem i jedan evrogol, kao onaj u Londonu protiv Kvins Park Rendžersa. Ivković je odličan golman, teško ga je savladati, ali i on može da pogreši, zna da kiksne i tu je moja velika šansa. Nadam se da je neću prokockati”.

I stvarno je tako i bilo. U tom 75. derbiju, Mance je postigao prvi gol. Po mnogima to je najbolji gol Dragana Mancea ikada jer prkosi zakonima fizike. Nakon centaršuta Klinčarskog sa levog boka, lopta je dugo letela i činilo se kao da će preleteti sve.

Međutim, Mance se izvio na drugoj stativi i golmana Ivkovića poslao u jednu, a loptu u skroz drugu stranu. Ovaj potez je delovao toliko nerealno da se tek usporenim snimkom mogla videti genijalnost koju je Mance izveo.

Ali nije samo učinak u derbijima učinio da posane ikona kluba. Dragan Mance je jednostavno imao specijalan odnost sa navijačima koji je bio iskren i pun ljubavi. On je bio jedinstven i po proslavljanju golova.

Tih godina fudbaleri su golove proslavljali uglavnom u zagrljaju saigrača ili mahanjem ruku. Sve je bilo bez neke velike buke i sa malo emocija.

A onda je došao Mance koji je svaki gol proslavljao kao da mu je poslednji. Veliki zalet i klizanje kolenima po travi uz ruke podignute u vis. Niko nije znao kako mu je to uspevalo, a da se ne povredi.

Ovo je bio njegov prepoznatljiv potez, njegov “trademark”. Mnogi su pokušali da ga iskopiraju ali su uglavnom završavali na ušivanju. A Mance je to radio sa takvom lakoćom da se činilo kao da kliza 10-15 metara.

U jednom od svojih poslednjih intervjua dotakao se teme proslave gola pa je izjavio sledeće: “Zbog padanja i klizanja na kolenima dobijao sam i žute kartone. Sećate se Botege? Ima 33 godine i kad postigne gol, skače na ogradu prema svojim navijačima. Niko mu to, naravno, ne uskraćuje.

Zaista se od srca radujem, nema tu nikakvog foliranja. Samo da znate kakvu želju dobijam, hteo bih da skočim preko ograde među naše verne navijače, da podelim s njima svu radost tog trenutka za koji zajedno živimo”.

Smrt i ispraćaj legende

Partizan je konačno našao uzdanicu i nekog ko će im pomoći u narednim godinama da se domognu velikog broja titula. Sve je delovalo kao bajka. Međutim, ova bajka se naglo završila i nije imala srećan kraj.

Mance je osim fudbala imao još jednu strast. To je bila brza vožnja. Dugo je štedeo za nov automobil i kada ga je konačno kupio često je vozio onako kako je živeo život, neustrašivo i glavom napred. Mnogi su posvedočili kako je bio izuzetno dobar vozač ali da se nije lišio da dobro stisne papučicu za gas.

Tu strast je platio životom tog kobnog 3. septembra 1985. godine, samo 23 dana pre svog 23. rođendana. Po prvi put u životu je kasnio na trening i u toj žurbi je izašao na autoput Beograd – Novi Sad. Pri brzini od 100 km/h, odjednom se na autoputu pojavio dečak koji je želeo da pređe na drugu stranu.

Kako bi izbegao da ga pregazi, naglo je skrenuo, udario u uvičnjak, izgubio kontrolu nad vozilom i na kraju udario u betonski stub. Hitna pomoć je vrlo brzo bila na mestu nesreće ali super talentovanom fudbaleru nije bilo spasa. Njegov novi automobil marke Pežo 205 bio je u potpunosti zgužvan.

Vest o pogibiji mladog fudbalera je odjeknula čitavom Jugoslavijom, a i šire. Ušao je u legendu kao ikona kluba, a navijači Partizana ga pominju i pevaju mu pesme i dan danas. Ironija je što ga je njegova smrt učinila besmrtnim.

Tadašnji trener Partizana, Nenad Bjeković je izjavio kako mu je bilo jako čudno što na treningu nema Dragana jer je uvek dolazio među prvima. Kada su saznali vest, trening je prekinut i kompletna ekipa i stručni štab su počeli da plaču.

Dva dana nakon nesreće, Dragan Mance je sahranjen na Novom Groblju u Beogradu. Sahrani je prisustvovalo više od 30.000 ljudi. Podignut mu je spomenik u prirodnoj veličini i predstavljao je ono po čemu je Mance bio prepoznatljiv – njegova čuvena proslava golova klizanjem po travi i podignutih ruku u vis. Mance je na taj način nastavio da kliza po travi, ali na nekom boljem mestu.

U prvoj utakmici nakon smrti Dragana Mancea, tuga se mogla osetiti na celom stadionu Partizana. Meč protiv Prištine je počeo minutom ćutanja, a navijači su želeli samo jedno – gol posvećen Draganu.

U poslednjim minutima utakmice, Ljubomir Radovanović je postigao gol za pobedu i proslavio ga je klizajući kolenima po travi, baš kao Mance. Saigrači su ga opkolili i krenuli svi zajedno da plaču. Čitav stadion je potom briznuo u plač koji je bio mešavina tuge i radosti. Mance je mogao da počiva u miru, njegovi Grobari su ga ispratili na najbolji mogući način.

Mnogi se prisećaju ove utakmice i sa suzama u očima tvrde kako je ovo verovatno najtužnija utakmica koju su ikada videli.

Legenda o Manceu i dalje živi među navijačima. U njegovu čast je ulica u blizini stadiona JNA dobila ime po njemu. Nedavno su navijači posetili mesto njegove smrti i na tom betonskom stubu nacrtali Mancea u njegovoj karatkterističnoj pozi, na kolenima i podignutim rukama.

Pored se nalazi i spomen ploča sa ispisanim tekstom “Legenda živi”, na koju se naslanja veliki iscrtani broj 9. Ovaj broj je nosio verovatno jedan od najvećih i najboljih Partizanovih fudbalera ikada čiji vrhunac karijere nismo mogli videti i čijim bi čarolijama dugo bili ispisani sportski almanasi na ovim prostorima.

NEVIĐENO: Navijači Milana i Venecije ratovali na vodi! (VIDEO)

OBAVEZNO POGLEDAJTE: GDE SU FUDBALERI KOJI SU OSVOJILI POSLEDNJU LIGU ŠAMPIONA REALU 2018. GODINE