Već sa 14 godina se u fudbalskim krugovima govorilo o napadaču koji stasava u omladinskoj školi Voždovca i koji je toliko dominantan da komotno može da igra protiv seniora, iako je tada bio osnovac.
I nisu ništa na Krovu prepuštali slučaju, već su sačekali 16. rođendan – Dragana Stoisavljevića, i tada ga kao golobradog dečaka poslali na teren protiv Zvezde.
Postao je najmlađi fudbaler u istoriji Superlige Srbije, a malo je falilo i da bude najmlađi strelac. Nije tada, ali je nešto kasnije postigao gol crveno-belima.
Rekord mu je srušio Savo Radanović iz Zvezde, za koga Stoisavljević – ima poruku.
Uz to, govorio je za Meridian sport i o tome kako mu je transfer u Al Nasr propao zbog regulative, kao i da čeka leto koje bi moglo da promeni sve.
Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!
“Sećam se te utakmice na Marakani, kao da je juče bila. Trener Radomir Koković mi je saopštio da ću dobiti šansu, posle su mi to potvrdili i ljudi iz kluba i tadašnji menadžeri. To je bilo svega tri dana kasnije u odnosu na moj 16. rođendan, i eto – postao sam najmlađi fudbaler u istoriji Superlige. Svi u klubu su me bodrili, ohrabrivali i davali vetar u leđa, ali sam se već osećao kao prvotimac, jer sam praktično godinu dana pre te utakmice počeo redovno da treniram sa seniorima i igram prijateljske utakmice. Sećam se kad sam izašao na zagrevanje, neverovatna buka…Nikad u životu nisam igrao pred toliko ljudi, i to još na Marakani. Odigrao sam dobro, ali mi je posle utakmice bilo pomalo krivo i što se nisam upisao u strelce. Imao sam dobru šansu“, počeo je Stoisavljević razgovor za Meridian sport i osvrnuo se na dan posle te čuvene utakmice:
“Ne znam da li sam poleteo posle debija. Teško je to reći, nekako u tim godinama nisi ni svestan svega što ti se dešava. Znam samo da sam bio izuzetno srećan, da nije postojala trunka pritiska ljudi iz kluba prema meni, već samo podrška. Uz takvo okruženje – sve je bilo lakše. Znam da je rekord oboren od strane Zvezdinog golmana – Radanovića i mogu samo da mu poželim svu sreću. Savet? Da trenira što više i radi na sebi.”
Odbijao je večite rivale i nadao se inostranstvu, u kom samo pukim spletom okolnosti nije završio.
“Želeli su me i Zvezda i Partizan, ali sam verovao Voždovcu. Iskreno, nisam bio siguran da li bih dobio šansu u redovima večitih, a opet – u Voždovcu sam polako postajao standardan i delovalo mi je kao da postoji jasan plan za mene. Očekivalo se da sa Krova odem u inostranstvo, i bilo je ponuda, ali su i klub i tadašnji menadžeri mislili da to nije dobro za mene. Verovao sam im…Možda sam donosio neke pogrešne odluke, ali svi u mom okruženju znaju koliko sam istrajan i da nikada neću odustati.”
Transfer u Al Nasr mu je propao na veoma bizaran način.
“Usled male minutaže u Voždovcu, odlazim u Radnički sa Novog Beograda na pozajmicu. Namestio sam glavu da idem sa ciljem da golovima vratim samopouzdanje. Na polusezoni dobijam ponudu Al Nasra, iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Razgovarao sam sa porodicom i saigračima koji su imali iskustvo iz te lige i odlučio da prihvatim poziv. Otišao sam tamo, odigrao dve prijateljske utakmice i potpisao ugovor, ali posle par dana – hladan tuš. Stigao je papir da ne mogu da budem registrovan, jer sam u toj sezoni već igrao za dva kluba – Voždovac (svega 15 minuta) i Radnički. Na kraju sam bio prinuđen da se vratim u Voždovac koji je bio tada u Turskoj na pripreme.”
Ne može Stoisavljević da pobegne od Zvezde, pa će osim debija na Marakani, pamtiti i gol koji je postigao crveno-belima na Krovu.
“Najlepša uspomena mi je definitivno gol Zvezdi na stadionu Voždovca, ali moram da pomenem i utakmicu protiv Grafičara. Igrali smo u Kupu Srbije, i baš sam bio loš u prvom poluvremenu. Dolazim u svlačionicu, a Jovan Damjanović i stručni štab mi kažu: “Ostani u 16 metara, budi smiren i daćeš gol”. Poslušao sam ih i pogodio. Taj gol me je obradovao skoro kao pogodak Zvezdi.”
Stigao je u OFK Beograd, ali stvari nisu tekle onako kako je mladi napadač zamislio.
“Došao sam u OFK Beograd kada je klub imao najboljeg strelca prvenstva, ali sam želeo da se nametnem i da zajedno uđemo u Superligu. Svidela mi se i činjenica da ću nositi dres velikog kluba sa bogatom istorijom, ali mislim da nisam dobio konkretnu šansu. Biću pošten – možda ni ja nisam uvek bio na maksimumu, ali mi je falila i minutaža. Otišao sam na pozajmicu u Zemun, dogovor je bio da budem tu do zime. Postigao sam tri gola, vratio se u OFK Beograd, ali nije se ništa promenilo. U suštini, čekam leto da mi istekne ugovor i da nađem klub gde ću se razigrati i postizati golove. Smatram da je za napadača dovoljna jedna polusezona da se sve promeni. Nisam više mlad, imam iza sebe iskustvo, i svestan sam šta mi je potrebno u ovom trenutku. Naravno da maštam o najboljim ligama, ali za sada mi je samo bitno da budem negde gde ću dobiti šansu.”
Prisetio se Stoisavljević i fudbalskih početaka. Među seniore je prešao već sa 14 godina.
“Počelo je sve sa nekih 10 godina kada sam prešao iz 011 u Voždovac. Neko koga moram da spomenem i izrazim mu zahvalnost je trener Mićko Lovrić. Do 14 godine me je vodio i potpuno me podržavao. Sećam se tih dana u Voždovcu, već tada mi je sve to delovalo neverovatno. Prebačen sam da igram za tri godine starije igrače na inicijativu Jovana Damjanovića koji je tada bio direktor omladinske škole Voždovca. Odigrao sam turnir na Brodarcu, nametnuo se i klub mi je ponudio profesionalni ugovor. Bukvalno sam od 15 godine bio u seniorskom pogonu gde sam trenirao sa prvim timom, a igrao za omladince. Sve se brzo izdešavalo, ali sam uspeo da se adaptiram“, zaključio je napadač rođen 2003. godine.
BONUS VIDEO:
stefan.zvicer
Videćemo da li u njegovom slučaju važi ona naroda “Ko čeka, dočeka”
stanko.trkulja
Nema mu druge nego da se nada da će leto promeniti sve
andrija.djulovic
Nije mi jasno kako njihovi agenti i menadžeri ne poznaju pravila registracije igrača u međunarodnim klubovima, pa da izbegnu ovakve neprijatnosti a i da ne ruše nade tim mladim ljudima.