U inat svima i uprkos svemu - Dragan Stojković

Stidljiv i pomalo prisilni aplauz u konferencijskoj sali stadiona u Leskovcu odjeknuo je na nekoliko sekundi po dolasku Dragana Stojkovića na razgovor sa novinarima nakon plasmana na Evropsko prvenstvo. Figurativno nekoliko kilograma lakši i vidno rasterećen svih dosadašnjih stresova i pritisaka, Piksi je imao obavezu da se ispovedi narodu i govorom pokuša da uspeh čekan više od dve decenije dobije zaslužen tretman.

Avaj, nisu Srbi više toliko ludi za fudbalom kao pre, svakakve scene i predstave gledane su godinama unazad – klupski fudbal su pojela nerealna očekivanja i sve prisutniji vašarski ispadi čelnika klubova, dok nas ovaj reprezentativni zagolica samo kada neko treba da se tera ili kritikuje. Nažalost. Bio ovakav ili onakav – bolji nemamo.

Teatar ispunjenih snova – Srbija posle velike drame prvi put na Evropskom prvenstvu!

Nemamo više ni taj momenat zadovoljstva i nalete endorfina kada naša reprezentacija napravi nešto veće od pobede. Napredak tehnologije umnogome je pomogao virtuelnim selektorima ili fudbalskim majstorima da javno i bez potpisa opljuju koga stignu, bez ikakve posledice ili griže savesti. Svesno i ne razmišljajući o tome da je nekom možda zaista stalo do tog uspeha i da je to njega bilo ipak teško doći, ma, kako god to zvučalo nekome.

Upravo je pomenuti govor Dragana Stojkovića po odlasku na Evropsko prvenstvo, bio i svojevrstan izliv emocija čoveka i hronološki monolog o stvarima sa kojima se susreo od dolaska na uvek vruću selektorsku klupu. Zamenivši Ljubišu Tumbakovića u dubokoj tmini reprezentativnog fudbala, svestan je bio kakvog se posla latio. Neuspešne kvalifikacije, pa ispadanje na penale od Škotske i gledanje još jednog Evropskog prvenstva kraj TV ekrana lokalnog bifea – verovali ili ne, sada su prošlost.

Na ime, respekt i nekada populističke izjave, brzo je skrenuo pažnju na sebe i možda namerno štitio fudbalere od bilo kakvog pritiska javnosti. Za dobre stvari obasipao je epitetima svoje izabranike na terenu, dok je za loše preuzimao odgovornost, nekada pomalo nevešto, ali – preuzimao je. Bio je i takav kao igrač, nikada nije krio da je voleo ulogu lidera. Prijala mu je pažnja, obožavao je da bude u prvom planu, a kako i ne bi… Imao je i iskustva na Svetskim i Evropskim prvenstvima. Igrao ih je ukupno tri, a da je bilo pravde – u Švedskoj ’92 bi predvodio Jugoslaviju do samog kraja.

Upoznat sa težinom takvih takmičenja i očekivanja koja ona donose, implementirao je takvo iskustvo u svoj stručni štab i sa Ljubinkom Drulovićem, Goranom Đorovićem, Bratislavom Živkovićem i ostalima jasno poručio da su plasmani na velika takmičenja obaveza. Za razliku od svojih prethodnika, nije Stojković maltene uopšte menjao svoj tim tačno dve godine. Čak sedmorica igrača u prvoj postavi sa meča protiv Bugarske, nastupalo je i u Lisabonu, kada je izboren put u Katar. Stvorio je Piksi svojih dvadeset i nešto vojnika i sa minimalnim promenama izborio Svetsko i Evropsko prvenstvo. Možda trenutno u svetu fudbala i nepopularna logika, donela je Stojkoviću nešto što nijednom drugom selektoru nije pošlo za rukom u Srbiji.

Stojković: Raduj se, Srbijo, nismo se predali, to je odlika velikih ekipa

Bio je Stojković heroj nacije posle trijumfa u Portugalu, davao je pompezne i euforične izjave pred Svetsko prvenstvo, obećavao kule i gradove, pa se ujeo za jezik i sa najboljeg mesta gledao strmoglavi pad i bolno prizemljenje jedne selekcije već stavljene na pijedestal. Znajući da u Kataru neće biti kompletan i tim osakaćen povredama nije ni mogao da prođe bolje. Pitaju se mnogi zbog čega nije menjao ekipu pred šampionat i nedovoljno zalečene zamenio nekim drugim igračima, a odgovor na to pitanje glasi – ponos.

Vatrenog temperamenta i vrele južnjačke krvi, išao je glavom kroz zid, ne odstupajući od svojih ideala i principa, sakrivši od javnosti da je problem veći nego što se mislilo. Svojom voljom i uprkos lekarskim izveštajima ostavio je povređene igrače u ekipi, nadajući se da će bolovi proći preko noći i da će ipak igrati u Kataru. To se nije dogodilo, prvenstvo je prošlo kako je prošlo, a Piksi je po dolasku javno priznao debakl uz izvinjenje, međutim, to mu do dan danas nije oprošteno među običnim svetom.

Kec u rukavu imao je Stojković u Lazaru Samardžiću i informacijom da će talentovani vezista ipak igrati za Srbiju ponovo je vodenicu javnosti okrenuo na svoju stranu i stekao novu dozu poverenja. Zanimljivo, u jeku izbora za novog predsednika, bio je upitan i status samog Stojkovića na klupi Srbije u slučaju da je Nemanja Vidić postao čelni čovek saveza, ali i Dragan Džajić, pošto njihov odnos nije dobar već godinama, međutim, povlačenje proslavljenog štopera i aminovanje Džajića – ostavilo je Piksija na tom mestu.

A, sveže fleke sa Mundijala su vrlo brzo morale da se peru… Bogovi žreba su posle dosta vremena pogledali Srbiju i delovalo je da će put na taj famozni EURO biti nikad lakši. Mađarska, Litvanija, Crna Gora i Bugarska – rivali za poželeti. Znao je i Stojković da mu je put otvoren, pa je u izjavi nakon izvlačenja rekao da kako zna i ume mora da se plasira na prvenstvo i da ne postoji izgovor. Poverenje između njega i ekipe se nastavilo, roster se tek malo promenio, a dve dobre partije protiv Litvanije i Crne Gore još jednom su podigle očekivanja na maksimum. Start kvalifikacija iz snova i bez primljenog gola najavio je šetnju kroz grupu i čini se skinuo greh iz Katara sa sebe.

INTERVJU: Partizan me zvao, a ja Piksiju spustim slušalicu – sa pet evra u džepu protiv milionera!

Kako to obično biva, sve što je lepo ima kraj, a to je u srpskom fudbalu omiljena poštapalica. Mučenje sa poluamaterskim Jordanom i jedva izvučen bod u Razgradu, vratile su Srbiju na fabrička podešavanja i novi alarmi su se upalili. Mladen Krstajić je nekadašnjem kapitenu iz reprezentacije spustio gas u vožnji ka Nemačkoj i doveo u pitanje kvalitet selekcije Srbije i njegov kredibilitet kao selektora.

Letnja pauza i beg od fudbala na određeno vreme nisu mnogo pomogli Stojkoviću, pa su dva poraza od Mađarske pretila da budu kamen spoticanja i konačan krah ove generacije. Igra bez glave i repa, sumorna atmosfera i sve tiša podrška na tribinama uzdrmala je i samu reprezentaciju. Pobeda protiv zahuktale Crne Gore u Beogradu stavljena je pod oznaku “hitno” i samo su tri boda ostavljala Stojkovića na klupi Srbije. Da ne beše Tadića i Mitrovića, svašta bi bilo te večeri u Ljutice Bogdana i gubitak Evropskog prvenstva na korak od cilja prepričavao bi se generacijama sa podsmehom.

Upornost i određena doza tvrdoglavosti su mu se isplatili sinoć u Leskovcu i uz ogromnu količinu sreće – došao je Piksi do svog konačnog cilja. Da li je način bitan ako se zadatak reši? Šta će biti u Nemačkoj to ne zna niko, retko ko i očekuje nešto veliko, a možda je i tako bolje. Nisu fudbaleri kao košarkaši pa da se eventualni propust na bilo kom nivou obriše medaljom i pređe preko svega. Pun je srpski fudbal ožiljaka, grešaka i svačega još, nije ni Dragan Stojković možda trener kakav je igrač bio, ali on je svoj zadatak rešio.

Ne ceni se uspeh više kao pre, mnogi sporedni faktori utiču na izgradnju određenog mišljenja bez osvrta na jasne činjenice, pa se i velike stvari minimizuju i guraju pod tepih, a zašto – niko ne zna. Dragan Stojković Piksi je u stilu Džejmsa Bonda i ovu misiju uspešno realizovao, a kako stvari stoje u Nemačkoj će završiti i svoj selektorski mandat, pa ako već mora tako, neka bar bude sa stilom i više sreće nego u Kataru.

“Najveći lider nije nužno onaj koji postiže najveće stvari, već onaj koji čini da drugi to rade”.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

BONUS VIDEO: