Operacija po operacija, povreda po povreda, dok telo ne kaže ono što glava dugo odbija da prizna. Priča Minka Petersa spada u još jednu iz edicije o velikom talentu koji nije uspeo. Ona je sirova, o borbi sa sopstvenim telom i očekivanjima. I o tome kako ni Real Madrid, ni Ajaksa, pa ni sav talenat ovog sveta ne mogu da pomognu kada te telo izda.
Na tom putu, posle odlaska iz Madrida avgusta 2019, Peters je pokušao da pronađe sreću u Srbiji, na Banovom brdu, u dresu Čukaričkog. Želeo je restart karijere, povratak na pravi kolosek. Međutim, povrede su ga pratile i tamo. Nije dobio priliku da pokaže ono zbog čega je nekada važio za biser holandskog fudbala, pa je posle samo nekoliko meseci napustio Srbiju.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ključna kost, ručni zglob, slepo crevo, podlaktica, desni skočni zglob u više navrarata i levi skočni zglob. Sedam operacija. Jednom rečju – previše. Kada je došla osma prepreka, povreda kuka koja je takođe zahtevala operaciju, Peters je u 27. godini rekao da je bilo dosta.
Nedelju dana pošto je objavio kraj karijere, Holanđanin se otvorio u razgovoru za madridski AS. Momak koji je u Valdebebas stigao sa etiketom buduće zvezde. Iz Ajaksa, gde su mu saigrači bili De Liht, Frenki de Jong, Malen ili Džastin Klajvert. I gde je blistao jednako, ako ne i više. Ali telo mu nije dozvolilo da eksplodira.
“Ponovo bih izabrao san da igram za Real Madrid. A sada? Želim da pomognem igračima koji prolaze kroz ono kroz šta sam ja prošao”, počeo je Peters. “Čudan je to osećaj, jer se opraštaš od nečega za šta si živeo, trenirao, čemu si posvetio ceo život, ali sam istovremeno u poslednjim godinama bio u periodu u kojem mi je sve bilo veoma teško. I mentalno takođe. Zato sam i pomalo… Nije da nisam srećan… Osećam kao da sam skinuo ogroman teret sa leđa. Olakšanje, da. Ali mogu da kažem da je bio pravi trenutak”.
Zašto baš sada?
“Bilo je previše povreda, prelazio sam sa najvišeg nivoa u klubove iz nižih rangova. Video sam da mi nivo opada, da mi samopouzdanje drastično pada. Imao sam mnogo sumnji u sebe. A sada… Bio sam u trenutku kada nisam znao šta će se desiti. U Njujorku, u Vestčesteru iz američke Lige 1, doživeo sam još jednu veoma tešku povredu kuka, koja bi zahtevala novu operaciju… Pomisao na još jednu rehabilitaciju, na sve što ona nosi, posebno mentalno, na stalnu borbu da se vraćaš iznova i iznova… Rekao sam sebi: jednostavno, ne želim više. Tražiti klub mesecima, ne znati šta će se desiti, kolika će biti plata… Bio je pravi trenutak da kažem dosta”.
Na koga se čovek osloni u takvim trenucima? To je težak proces.
“Vodio sam razgovor sam sa sobom pre nego što smo počeli ovaj intervju, razmišljajući o tome kako ono što se meni desilo – da budeš gore, pa padneš – može da se desi mnogim drugim igračima… Igračima koji pate, koji ne igraju, koji su povređeni, koji sede na klupi. Više ne znaju da li su isti kao nekada. I vode takve razgovore u svojim glavama. Ja sam ih vodio sa svojom devojkom, porodicom, prijateljima. Bilo je trenutaka kada nisam mogao da spavam, previše sam razmišljao o svemu”.
Dakle, mentalno je bilo teže nego fizički, uprkos sedam operacija?
“Pa da, tu je tih sedam operacija. Od 17. do 25. godine. Skoro po jedna svake godine. I sada je trebalo da dođe još jedna… Ali ono što mi je najteže, kao što kažeš, jeste mentalni deo. Svi počnu da igraju fudbal zato što ga vole. Ali u jednom trenutku ja sam igrao samo zato da dokažem svima da sam i dalje isti igrač kao kada sam imao 16 godina, isti onaj za koga su svi govorili koliko je dobar. Ali kada imaš povrede, kada izgubiš veru u sebe, počinju da se javljaju pitanja u glavi, frustracija i sumnja, i to te udaljava od one radosti i zabave zbog koje si uopšte počeo da igraš”.
I to se izgubi.
“Da. I sada bih voleo da pomognem igračima u tome. Mislim da se to ne dešava samo na najvišem nivou. Ja sam imao sreću da igram u Realu, ali to se dešava i na amaterskom i poluprofesionalnom nivou. Ljudi sede na klupi i postavljaju sebi ista pitanja. I nadam se da ću kroz projekat na kojem radim pronaći način da pomognem, kako bi ljudi mogli da ostanu blizu tog osećaja radosti i uživanja”.
U tom procesu povrede i oporavka, postoji period kada igrač mora više da radi na mentalnom planu nego na fizičkom.
“Sto posto. Radiš pet meseci da bi se vratio, uz sreću na isti nivo ili čak bolji. Ali kada se vratiš, teško je ponovo biti taj igrač. I onda čuješ komentare: ‘Da li je i dalje isti?’, ‘Šta mu se desilo?’, ‘Kreće se drugačije’… A onda se nađeš na klupi i pitaš se: ‘Da li sam se dobro oporavio?’, ‘Da li me trener ne voli?’… Potrebno je mnogo samopouzdanja, a u tim trenucima je to veoma, veoma teško”.
Bilo je i lepih trenutaka. Kako su izgledali počeci u fudbalu?
“Moj otac je uvek govorio da mi je prva reč bila lopta. Počeo sam u amaterskom klubu u mom gradu, Najmehenu, ali sa osam godina me je doveo PSV. Bili su tu i NEC i Vitese, ali sam izabrao PSV. Tamo mi je išlo prilično dobro, a sa 14 godina došao je Ajaks. Doneo sam odluku i otišao tamo. Kao i u PSV-u, i tamo mi je išlo zaista dobro. Bio sam u reprezentaciji Holandije do 16 godina…”
A generacija je bila jaka – De Liht, De Jong…
“Da, mimoilazili smo se. Matijs je godinu mlađi i napredovao je, Frenki de Jong godinu stariji, a ja sam takođe išao naviše. U Ajaksu sam igrao i sa Donijem Malenom, Džastinom Klajvertom, Noom Langom ili sa Kodijem Gakpom u PSV-u. Mnogi od njih danas igraju na najvišem nivou. Liga šampiona, reprezentacija…”
A sa 16 – Real Madrid.
“Da, tu priliku nisam mogao da propustim. Rekao mi je to otac! Pomislio sam: u redu, to je ludilo. Ali sam ostao čvrsto na zemlji. Nismo bili u fazonu ‘idemo odmah’. Moji roditelji su prvo otišli da vide Valdebebas i tada sam počeo da shvatam da je to stvarno. Bili su pozvani od strane Reala. I tada sam pomislio: ‘Ovo je istina’. Bio je to san. Potpisao sam i nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Bio sam u velikom klubu kao što je Ajaks, ali kada vidiš koliki je Real…”
I sve je počelo dobro.
“Da, sa 16 godina sam počeo da igram za Huvenil A. Na početku sam igrao dobro, ali su tada krenule povrede”.
Prva je došla brzo.
“Da, i bila je baš nesrećna. Pao sam na utakmici i slomio ključnu kost. Morao sam na operaciju iste večeri. I od tada – još mnogo njih. Imao sam i operaciju ručnog zgloba… Ali posebno su problem bili skočni zglobovi. To je bio veliki problem u mojoj karijeri. Imao sam dve operacije desnog i jednu levog…”
Ta prva povreda ipak je donela i jednu lepu uspomenu, koliko sam čuo.
“Jeste! Dobio sam dres potpisan od svih igrača prvog tima. Doneo ga je Juni Kalafat, koji me je i doveo, sa porukom: ‘Brzo se oporavi’. Bio je to Krosov dres, sa brojem 8”.
Vaš idol?
“Donekle jeste. Bilo je to zanimljivo. On je nosio broj 8, a ja sam bio desetka. Pretpostavljam da je Juni smatrao da, pošto je on Nemac, a ja iz Holandije, postoji neka vrsta veze između nas. I mnogo sam to cenio. Sama činjenica da je mislio da bi Kros mogao da mi bude jedan od uzora zbog mog načina igre. Iako je moj najveći idol u to vreme bio Isko”.
Zaista?
“Da, da. Igrao je baš onako kako ja volim da igram. Toliko je uspomena… A imam još jednu zanimljivu priču. Guti mi je bio trener. U trećoj godini, u Huvenilu A. Ja sam uvek nosio broj 10, ali Guti, koji je tokom karijere nosio 14, prišao mi je i rekao: ‘Vidim mnogo sebe u tebi kao igraču, zato želim da ti dam svoj broj, 14, za ovu sezonu’. To je bio jedan od najvećih komplimenata koje sam ikada dobio! A onda pogledaš njegove poteze… Bio je igrač sa druge planete”.
Velika je čast kada vas okvalifikuju kao holandskog Gutija.
“Da, neverovatno je to. I sve te uspomene, ili kada vidiš slike kako slaviš golove sa Hakimijem, Franom Garsijom”.
Ili Valverdeom.
“I Valverde, da, da. Igrao sam sa njim neke utakmice i imali smo sjajnu konekciju. Čak mi je prepuštao izvođenje slobodnih udaraca. To dovoljno govori. I mislim da je to poruka. Možemo reći da nisam stigao tamo gde sam očekivao, ali imam uspomene koje će zauvek ostati sa mnom”.
Bilo je još uspomena. Kristijano Ronaldo, bazen, psovke na holandskom…
“To je bilo presmešno. Kristijano je bio sve, naravno. Bio sam u bazenu u Valdebebasu i nisam imao nameru da mu prilazim… Nije to moj stil. Trudio sam se da mu dam dovoljno prostora. Video sam ga tamo sa Pepeom. Ali morao sam da radim onaj kontrast hladno-toplo i morao sam da priđem tamo gde je on bio. Pomislio sam: ‘Neću mu ništa reći, pustiću ga da radi svoje’. Međutim, on je počeo da priča sa mnom. Na engleskom, jer moj španski nije bio loš, ali se čuo akcenat. Kada sam mu rekao da sam iz Holandije, rekao je: ‘Znam neke reči na holandskom’. I onda je počeo da izgovara psovke! Nezaboravno”.
Bilo je mnogo padova, ali uspomene… Nisu svi trenirali sa Zidanom.
“Naravno. Kada sam trenirao sa Kastiljom, on je bio tamo i, kao i Guti, to je osoba koju kada čuješ – samo slušaš. Imao sam mnogo treninga sa Zidanom i to je neverovatno iskustvo, samo želiš da upiješ sve što kaže. Bio je to jednostavno san”.
Posle Reala usledile su pozajmice.
“Da. VVV Venlo, Almere siti. Takođe šest meseci u Ljeidi… Ali to je bio haos, nisam mnogo igrao, a povrede su me pratile i tamo”.
Povrede stalno…
“Bilo je teško. To ti sruši samopouzdanje i imaš osećaj da moraš sve da popraviš, da bi bio siguran da praviš prave korake”.
Živeti sa očekivanjima. Sa tim nadimkom „holandski Guti“…
“I to je neverovatno, zaista. Kada ljudi to govore, znači da veruju u tebe. I ja sam se tako osećao. Ali kada se povrediš i ne igraš… Bila je to veoma teška vožnja, prava klackalica, sa mnogo pozajmica koje nisu uspele. A u Realu, ako ne pružaš ono što se očekuje – normalno je da se priča završi. Oni žele da stigneš do prvog tima, ali ako ne možeš, ako ne igraš ni na pozajmicama”.
Ipak, Blankosi su verovali u Minka. Čak su mu i produžili ugovor.
“Da, da, imali su poverenja u mene. Produžio sam ugovor na još dve godine i govorili su mi: ‘Ako budeš igrao, možeš da budeš važan’. Kada sam igrao, pokazivao sam da mogu da budem igrač za budućnost i imao sam dobre brojke kad sam bio na terenu. Nije problem bio u tome da nisam pravio razliku, već u tome što nisam igrao, jer sam stalno bio van terena”.
Problem je, dakle, bio igrati.
“Da, i kada si u Realu, i dalje osećaš da si igrač Reala, pa i sam veruješ u to. Ali kada odeš iz Reala i povrede se ponavljaju iznova i iznova, a ti ideš sve niže po nivou, tada počinješ da vodiš te razgovore sam sa sobom. ‘Bio sam tamo, a sada sam ovde, kako je moguće da ne igram ni u drugoj ili trećoj ligi?’ I ti mentalni konflikti prenose se na teren”.
To je neizbežno…
“Noge ti više ne rade isto, um ne igra slobodno, stalno razmišljaš o tome šta će doći posle. O tome da moraš da dostigneš nivo tih igrača koji su bili sa tobom u Realu. Koji su bili sa tobom u Ajaksu. Igrača koji su danas reprezentativci, koji igraju Ligu šampiona… A ja razmišljam kako sam u jednom trenutku bio jednako dobar ili čak i bolji od njih”.
Problem sa zglobovima je nastao zbog toga što ste je Mink imao slabe koštane fragmente u zglobu.
“Saznao sam to sa nekih 20 godina, kada sam igrao u Volendamu. Bio sam blizu svog nivoa, dobio sam poverenje. I onda – zglob. Bol… Morao sam da budem dve i po godine van terena. Ništa. Nisam ni trenirao. Samo teretana i tri operacije zaredom. Bilo je veoma teško”.
Ali nije odustajao. Nije se predavao.
“Uvek mi je bilo teško da kažem zbogom. Uvek sam mislio da, ako veruješ i daješ sve za nešto, ako radiš više od svih i pokažeš da ne odustaješ, situacija će se promeniti. I verovao sam u to. ‘Nastavi dalje, nastavi dalje, pokaži svetu da možeš’. Ali sada, sa saznanjem da mi je potrebna još jedna operacija, uz traženje novog kluba… Došao je trenutak da dam glas onom drugom glasu. Onom koji kaže: ‘Mink, hajde, dao si sve od sebe. Gotovo je. Postoji život i van fudbala’”.
Savetovao se i sa sportskim psiholozima…
“Jesam, od svoje 16. ili 17. godine. Bio sam veoma nervozan pre utakmica. To je deo mog karaktera. Želja da pokažem svetu koliko sam dobar. Taj pritisak o kojem smo pričali. Telo mi je bilo stalno napeto i to se odražavalo kroz povrede. Mislim da je to bio jedan od faktora koji su uticali na to da imam toliko problema. Imao sam, recimo, tri povrede kvadricepsa u Madridu. I verujem da je to bilo zbog te napetosti”.
Pritisak koji je sam sebi nametao, u kombinaciji sa očekivanjima drugih, bila su preteška.
“I od spolja, ali najviše od mene samog. Iako od malih nogu treneri, saigrači, navijači – svi očekuju da rešavaš utakmice golovima i asistencijama. A kada osetiš da više nisi sposoban za to, postaje veoma teško”.
Priče poput Petersove su važne, iz više razloga.
“Zato što, čak i među onima koji stignu u akademije poput Realove, uspe možda deset odsto. Ostalih 90 odsto izgubi tu strast, više ne zna zašto je uopšte igralo fudbal. I osećam da želim da pomognem tim momcima”.
Na kraju, kada bi mogao nešto da kaže Minku od 16 godina, znajući šta ga čeka, ništa ne bi menjao.
“Doneo bih istu odluku. To su neka od mojih najlepših sećanja. Igrati za Real Madrid. Teško je, jer su povrede veliki deo te priče. Ali kada se vratim na tih 16 godina – sto posto bih doneo istu odluku. Izabrao bih san da igram za Real Madrid”, poručio je Mink Peters, mladi penzioner, i dečko koji je mnogo obećavao.
Bonus video:
simon
Mnogima su ovako propale karijere usled toliko povreda i operacija nazalost on je još jedan u nizu