Penzija Filipa Kasalice - u ruci vino, u srcu uspomene: Jasno se sećam Vidićeve majice, vike Ivanovića, mangupluka Prosinečkog, Milijaševog roditeljstva... Samo je Bordo u magli

Potvrdio je poznatu hipotezu da od volje ne postoji smrtonosnije oružje. Njegov već izgrađeni karakter, čija čvrstina je vremenom isplivala na videlo, iskoristio je fudbal kao podijum – u koji su bile zagledane oči kompletne domaće sportske javnosti. Sledio je misao slavnog sugrađanina Nemanje Vidića i po njegovom receptu radio toliko neiscrpno dok potpis nije stekao status autograma.

SPECIJALAN POKLON STIŽE: Registruj se i opremi stan – vaučer od 10.000 EUR te čeka!

Dečačke snove i reke mašte pretočio je u realnost. Vraćajući se od stadiona do kuće, stidljivo, ali ujedno i ponosno, imao je priliku da uživa gledajući krcata igrališta na kojima deca slave gol uzvikujući njegovo prezime. Vrhunac igračke slave stekao je u voljenoj Crvenoj zvezdi, a potom odlučio da romantiku vrati u modu i pokaže da je ljubav i dalje ogromna pokretačka snaga uprkos nikad moćnijem rivalu – materijalizmu. Dao je obećanje da će se vratiti na mesto gde je zabeležio prve korake u seniorskoj konkurenenciji, ponovo obukao plavo-beli dres, pružio nemerljiv doprinos u povratku OFK Beograda na veliku pozornicu i odigrao “last dance”.

Filip Kasalica je rešio da zatvori krug, u igračkom formatu se oprosti od prve ljubav, te mirno more pronađe u novom životnom poglavlju.

U intervjuu za Meridian sport, brzonogi napadač koji je ostavio dubok trag na superligaškim terenima, sumirao je put od dečačkih dana u Užicu do prvih sati koje provodi kao penzioner.

“Bila su to vremena gde su deca mnogo više bila napolju, na igralištima, livadama… Igrali smo fudbal i basket svakodnevno. Tako je sve počelo, sa društvom – malo u Užicu, malo u Podgorici, jer mi otac tamo živi. Provodio sam u Crnoj Gori svaki raspust. To su prvi malo ozbiljniji susreti sa loptom. Nisam bio najbolji u kraju jer smo obično igrali sa starijim momcima. U svakoj sekundi sam uživao. Pronalazio sam mir i sreću u lopti”.

Lokalpatriotizam, ali i amplituda strasti prema lopti – koju je danas teško objasniti, još jednom su demonstrirali najlepše fudbalske čari. Odrastao je Filip u trenucima kada najpopularnija igra na svetu nije ujedno važila i za najjaču privrednu granu, pa su put do srca tada dečaka iz Užica istovremeno pronašli štoper Slobode i napadač Juventusa.

“Tada društvene mreže i portali nisu postojali, ako uhvatiš po nešto na TV kanalima to je maksimum. Često smo kao klinci maštali da zaigramo za prvi tim Slobode, to nam je bio san. Klub je nastupao u Srpskoj ligi Zapad. Uzor mi je bio Dejan Milićević. Stariji ljubitelji nižih liga ga pamte. Sjajan štoper! Jednom prilikom sam mu rekao koliko sam ga voleo kao igrača. Ja sam počeo karijeru kao libero. Prvu utakmicu sam odigrao na toj poziciji, a Milićevića, koji je tada bio pojava za sve nas iako je to možda teže razumeti iz ove perspektive kada se uzme u obzir rang takmičenja, doživljavao sam kao idola. Kasnije je njegovu ulogu preuzeo Alesandro Del Pjero. Iako sam ja trkač, a on majstor, njegova pojava je čudo. On mi je bio uzor”.

“Čuvam majicu koju mi je poklonio Vidić, Radomir Antić je simbol grada”

Ako u istoj rečenici izgovorite reči “fudbal” i “Užice”, greh je da glavni akteri kulminacije priče ne budu Nemanja Vidić ili Radomir Antić.

“Ja sam znao Nemanju, ali on mene nije. Zvanično smo se upoznali na Karaburmi, kada sam nastupao za mlađe kategorije OFK Beograda. Prišao sam mu i predstavio se. Rekao sam mu odakle sam i dobio majicu od njega – plavu iz reprezentacije. Radomir je jedan od simbola našeg grada. Drago mi je što su Užičani to prepoznali i što stadion sada nosi njegovo ime. Koga još znate da je predvodio Real, Barselonu i Atletiko? Legenda”.

“OFK Beograd je istorijski gledano treći najveći klub u Srbiji”

Rano je u omladinskom pogonu užičke Slobode pokazao potencijal, a glas o talentovanom momku sa ubojitom završnicom se brzo pročuo. Prve ponude su odbijene, ali onda je zazvonio telefon sa pozivinim brojem “011”.

“Tražio me je jedan klub, da ne imenujem koji… Zvali su, pitali mog oca da li može da se smanji cena. Razumljivo na neki način. Imao sam želju da odem tamo, jer me cene, ali sačekao sam ipak i nisam pogrešio. Ubrzo su Zvezdan Terzić i pokojni čika Vlada Bulatović zvali mog oca. Ne znam koja je cifra bila prisutna kada je reč o trening kompenzaciji, ali marke su još uvek bile na snazi. Oni su prvi koji su prepoznali moj kvalitet. OFK je posle Zvezde i Partizana najveći klub u našoj zemlji. Da kažemo da su na deobi trećeg mesta sa Vojvodinom. Otac je sve dogovorio sa čelnicima, a ja dan pred put nisam hteo da idem. Plakao sam, a on mi je rekao da odem i probam i da se vratim ako mi se ne dopadne. Tada je klub iza južne tribine imao prostorije namenjene za igrače – smeštaj. Mi smo ih nazivali apartmanima. Ma skoro 90 odsto igrača svih uzrasta je tu bilo smešteno”, kazao je Filip i nastavio u istom dahu:

“Došao sam na stadion i sačekao pola sata da mogu da zadužim sobu. Unutra me je dočekao moj sadašnji kum, Andrija Kaluđerović. Od prve sekunde sam osećao pripadnost. Pozvao sam roditelje i rekao: ‘Ja ostajem ovde’. Igrao sam za godinu dana stariju generaciju. Bili su tu Andrija, Simčević, Šaranov, Rajković, Antelj… Da ne nabrajam sve redom, nadam se da se momci neće naljutiti. Prihvatili su me na fenomenalan način. Zamislite sad kakva je veličina OFK Beograda, kada su treneri u mlađim kategorijama tada bili Mitar Mrkela, Aleksandar Stanojević i Aleksandar Kristić. To je pokazatelj koliko su ozbiljno radili. Mrkela je postao sportski direktor Zvezde, Kristić prvi trener crveno-belih koji ima veliko znanje, a svi znamo i kakvu je trenersku karijeru napravio Stanojević. Pravio je fenomenalne rezultate sa Partizanom”.

“Bane Ivanović je video da sam stalno u ofsajdu, a onda sam shvatio da je povratak u odbranu važan za moje dobro”

Dve decenije kasnije i dalje se kristalno jasno seća prvog nastupa za A tim Romantičara. Golobradi “klinac”, postao je jedan od najmlađih debitanata u klupskoj istoriji, jer je na megdan Čukaričkom istrčao svega nekoliko dana posle 16. rođendana.

“Imali smo strašnu ekipu. Branio je Damjanac, a igrali su Marko Baša, Đorđe Jokić, Igor Matić, Duško Tošić, kasnije Aleksandar Kolarov i Bane Ivanović, Aleksandar Simić, Ivan Petrović, Vladimir Božović, a u špicu Ilija Stolica. Bio je i Branko Baković. Plejada igrača koji su bili nosioci igre u reprezentaciji. Bilo mi je zadovoljstvo da igram sa njima, da treniramo zajedno i živimo na istom mestu. Kasnije su otišli put Lacija i Lokomotive, a znamo dokle su dogurali Kolarov i Ivanović. Bane je jedan od najboljih momaka u srpskom fudbalu – miran, povučen. Ovo je priča koju mlađe generacije slabije razumeju. Danas nemate priliku da često vidite poštovanje mlađih igrača prema starijim. Bane je u tom trenutku imao 22, a ja 16 godina. Igrali smo fudbal na skraćenom terenu, gde nema ofsjada, a ja sam to koristio i pet puta bio u ofsjad poziciji. Bane je to video i krenuo da viče na mene. Stao sam u odbranu, bilo je baš glupo i igrao sam beka do kraja treninga. Nije on imao zlu nameru, samo je želeo da mi pruži pravi primer. Danas, ne svima ali većini moraš da skreneš pažnju da nešto treba da uradi. Tada se znao red. Nije se dovodilo pitanje ko nosi čunjeve, vodu i rekvizite”.

Ako bira jednu reč da opiše svoju karijeru, onda je to bez razmišljanja – rolerkoster. Padovi su bili prisutni, ali regulisao ih je ljutim rivalom – usponima.

“Slomio sam jagodičnu kost i krenuo je pad. Tri godine sam bio u Hajduku iz Kule, a onda sam na poziv trenera Ljubiše Stamenkovića i predsednika Subotića odlučio da se vratim u Slobodu. Vagao sam iskreno. Razmišljao mnogo. Ali mislim da je to bio pravi pogodak. Piskavac je vodio tim na sebi svojstven način. Trener koji mnogo zna, voli da njegove ekipe igraju lepršavo. Bio je to odličan potez. Ljubiša i danas briljira na istom mestu”.

“Robi? Mangup!”

Izvanredna polusezona u rodnom gradu bila je alarm za vodeće klubove u srpskom fudbalu. Krenuo je maraton, a prvi je do cilja (Filipovog potpisa) stigao klub iz Ljutice Bogdana. Ponovo su emocije bila tas koji je prevagnuo.

“Moj agent, veliki prijatelj – jedan od najvećih u mom životu, Rade Ćaldović. Pozvao me je i rekao da se Zvezda interesuje za mene. Bilo je još klubova, ali Zvezda je prva zapala za uši. Bilo je tu komplikacija iz sata u sat. Taman krene dobro ti si najsrećniji, a onda se za minut odalji od realizacije. Kad mi je Rade javio da su se klubovi dogovorili i da me je lično tražio Robert Prosinečki, ja nikada neću moći da opišem kakva je to sreća”, kazao je Kasalica, a potom se ukratko osvrnuo na saradnju sa legendarnim Prosinečkim:

“Jednom rečju bih ga opisao – mangup! Ima osećaj za svakoga i spreman je da priča o svemu. O tome šta je mogao da uradi na terenu i to u patikama, suvišno je trošiti reči. Majstor, ševa je njegov specijalitet. Ako on pogreši, u krug ulazi onaj koji mu je dodao loptu. Nikada nije on ušao unutra”.

Na Marakani ga je dočekalo dobro poznato društvo. Kum Andrija Kaluđerović je ponovo spremio doček, a anegdote sa cimerom Bajkovićem se i dalje prepričavaju u bliskim prijateljskim okvirima.

“Sećam se dolaska na prvi trening. Protiv svih igrača sam već igrao, a mnogo sam ih znao lično. Kum Andrija, koji mi je dao čast da krstim njegovu decu, dočekao me prelepo kao i uvek. Bili su tu Tošić, Vešović, Bajković. Bilo je to ispunjenje sna! Bajka sam poznavao i uvek sam znao kakav je šaljivdžija. Bili smo cimeri još pre Zvezde, a on je i danas moj veliki prijatelj”.

“Milijaš nam je bio sve – mama, tata, brat, sestra i finansijer! Nikada neću zaboraviti kad su Jagodini poklonili penal zbog prekršaja na 18 metara”

Nedosanjanih snova više nije bilo nakon stavljanja parafa na ugovor sa Zvezdom, ali “zakačio” je verovatno najteže dane u klupskoj istoriji igrajući na stadionu “Rajko Mitić”.

“Nije otišlo u neke ekstreme kao što se priča, ali finansijski i psihološki je bilo mnogo teško. Uprkos svemu držali smo se kao jedan. Sve smo delili. Ako imam ja, imaju svi. Tako je svako razmišljao. Provodili smo mnogo vremena zajedno. Još manje novca je bilo u sezoni kada smo prekinuli Partizanov niz. Ali tu su stariji igrači preuzeli ceo teret na sebe. Ljudi to ne znaju, nisu svesni. Pre svega mislim na Nenada Milijaša. On nam je bio i otac i majka, tetka, stariji brat, sestra… Sve! Finansijer, bankar… Nenad je u tom trenutku davao sve od sebe. Ostali su takođe pomogli, ali Milijaš je svima pomogao. To je težak period. Danas je sve lepo. Finansije sređene, stalno pobeđuješ. Tada to nije izgledalo tako. Ako pobediš nema lepšeg osećaja. Trijumf u derbiju je činio čuda – Balkan postane tvoj. Bilo je i poraza, teških. Zasluženih i nezasluženih. Setite se samo poraza od Jagodine na Marakani. Svirali su im penal zbog prekršaja na 18 metara od gola. Kolika je to nepravda… Jako stresne i teške stvari. Ne puštam bradu, ali u 23. godini mi je brada osedela. Mnogo je više bilo lepih, ali bilo je i stresnih situacija”.

Seda brada je postala još primetnija, a jedan gorak poraz učinio je da zavidno fotografsko pamćenje izbriše period od sedam dana – “ukrašenih” morem suza. Taj, za svakog navijača Crvene zvezde nesrećni Bordo, ostao je nezalečena rana i za Kasalicu.

“Dve godine posle utakmice nisam pogledao treći gol Francuza. Jesam onaj naš za izjednačenje, kada sam spustio glavom do Mikića, ali njihov vredan pobede nisam. Nisam ni hteo, a nisam ni imao snage. Citiraću Ljubu Tadića: ‘Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i bez velike patnje, e to vam je Crvena zvezda’. Ne sećam se šta se desilo u svlačionici posle tekme. Izbrisala su mi se sećanja. Tunel je ogroman, ali ne znam kako je izgledao povratak u svlačionicu. Pamtim sve mečeve u karijere, imam fotografsko pamćenje, ali Bordo ništa… Išli smo kod navijača, plakali, videlo se koliko nam je stalo. Ali kompletnog povratka u Beograd se ne sećam”.

“Potpisujem – Terzić je jedan od najboljih funkcionera u Zvezdinoj istoriji”

Važan je šraf u generaciji koja je 2014. prekinula Partizanov impresivan niz, ali kasnije događaje smatra prekretnicom na Zvezdinom modernom putu povratka.

“Vraćamo se na Zvezdana Terzića. Partizanovi navijači ga ne vole, Zvezdini vole, ali to je potpisujem jedan od najboljih sportskih radnika ikada u Crvenoj zvezdi. On je preuzeo rizik po dolasku u klub i gurnuo u vatru šest klinaca. Klub je preživeo od njihovih prodaja. Od tada kreće dominacija, a da nije bilo tog finansijskog impulsa pitanje šta bi bilo”.

Poziv od strane Orlova nikada nije stigao, iako se između redova šaputalo o prostoru na spisku. Crna Gora nije želela da propusti priliku, pa je Kasalica ubrzo stigao na okupljanje u Podgoricu. Zabeležio je dvocifren broj nastupa, a najstandardniji bio je tokom kvalifikacija za Mundijal u Brazilu.

“Prvo sam igrao u omladinskoj selekciji, a onda i za A tim. Bila je paklena konkurencija u napadu. Boske Damjanović, Mirko Vučinić i Stevan Jovetić. Kakvi su to majstoriji. Boske je najbolji strelac u istoriji Azijske Lige šampiona. U odbrani su igrali Savić, Baša, Pavićević, Volkov, Božović… U veznom redu Drinčić, Peković, Bošković. Branko je magičan, kakav osećaj za igru poseduje to je neverovatno. Ne čudi me što je igrao za PSŽ i Crvenu zvezdu. Bilo je priča da zaigram za Srbiju, ali poziv nikada nije stigao. S druge strane je stigao poziv i prihvatio sam ga”.

Priče o odlasku u inostranstvo bile su sve glasnije, a izbor je iznenadio tadašnju javnost. Kasalica je postao prvi igrač Crvene zvezde koji je potpisao za jedan od najvećih korejskih klubova – Ulsan.

“Imao sam pritisak zbog Bosketa u Koreji. On je tamo legenda Seula. Skroz smo različiti tipovi igrača, a oni su od mene očekivali da ponovim njegove partije. Došao sam u jedan od najvećih tamošnjih klubova. Bili su u krizi rezultata, a ja nisam dobro igrao. Nisam tip igrača kojem odgovora taj stil. Sada nikada ne bih otišao. Moj kvalitet je brzina, a tamo su svi brzi i neumorni”, istakao je Kasalica i ušao u nešto dublju analizu tamošnjih igrača:

“Čuo sam da je Zvezda zainteresovana za desnog beka. Otišao sam tamo i video mnogo kvalitetnih igrača. Hvang je radilica i odličan igrač. Nije mi bilo jasno zašto ti igrači nisu bili u najboljim evropskim klubovima. Son je tek bio u usponu karijere, a Park Ji Sung na zalasku. Ako im se ukaže prilika oni će doći u Evropu, ali i kod kuće imaju odlične finansijske uslove. Onda zato i ne žele da napuste otadžbinu. Shvatio sam da je to glavni razlog malog broja Azijata u Evropi. Pratim Kang In Lija u Pari Sen Žermenu, ali pogotovo momke koji su došli u Srbiju”.

Značajno bolje partije pružao je u Ordabasiju, gde je za samo jednu sezonu pokupio simpatije kompletne publike.

“Tamo sam zaista dobro igrao! Aleksandar Simčević me je tamo dočekao i to mi je mnogo značilo. Zadržao sam se godinu dana, ali pamtim Kazahstan po najlepšem. Južna Koreja je zemlja tehnologije, odlična za život. Fenomenalna. Video sam automobile za koje nisam ni verovao da postoje. Mala Amerika! Kazahstan nije razvijen na tom nivou, ali ljudi su me prihvatili kao svog. Brzo sam naučio ruski jezik, kroz par meseci. Naučio bih ja i brže, ali kada god mi je nešto bilo dosadno, prebacio bih priču na Simu”.

Put je Kasalicu kasnije vodio u Grčku, gde je nastupao u dresu Platanjasa. Krit je, kako kaže, idealan za život – ali ne i za fudbal. Inostranu karijeru završio je šestomesečnom epizodom u Istri, a onda je usledio povratak u Srbiju. Nastupao je za Rad, Radnički Niš, Napredak iz Kruševca i Grafičar.

“Sve su to veliki klubovi sa istorijskog aspekta. Sa Radničkim sam najpre izborio opstanak, a već naredne godine smo igrali kvalifikacije za Ligu Evrope. Kada sam došao u Grafičar znao sam da ću ubrzo završiti karijeru. Želeo sam da dođem u Beograd, da budem blizu devojke. Prvi put sam se susreo sa situacijom gde je trener mlađi od mene. Bio je to pravi spoj mladosti i iskustva. Uvek su mi se poklapili putevi sa kumom. Od starijih igrača bili smo tu Kaluđerović, Miloš Stojčev, Luis Ibanjez, Đorđe Đurić, ja i sve ostalo deca. Najbolje se tu moglo videti koliko iskusnija garda može da pomogne klincima. To je generacija iz koje su se probili Guteša, Mimović, Falu, Šljivić, braća Mituljikići, Knežević, Radojević, Kahvić, Nedeljković… Svi su došli do prvog tima”.

Kum mi je poručio: ‘Hajde da zatvorimo krug’!

“Sloboda je moj matični klub, ali u OFK Beogradu sam započeo profesionalnu karijeru. Kaluđerović mi je rekao: “Hajde da ovde zatvorimo krug”. Složio sam se sa kumom. To je klub koji nas je lansirao na fudbalsku mapu. Red je bio da pomognemo klubu. Uspeli smo da vratimo klub tamo gde mu je mesto. Teže je bilo ući iz Srpske lige Beograd u Prvu ligu Srbije, nego sada u Superligu. Na polusezoni smo došli Kaluđerović, Smiljanić i ja. Kaskali smo za Zemunom i Zvezdarom. Utakmica protiv Zemuna tokom proleća je bila potpuno luda. Mislim da su samo Zvezda i Partizan na derbiju privukli više navijača. Kaluđerović je dao gol vredan titule. Kasnije smo se već ozbiljno pojačali. Ubedljivo smo ove sezone bili najbolji u Prvoj ligi. Zasluženo smo ušli u Superligu”.

“Marko Neđić je budući trener Crvene zvezde, a Lola Smiljanić Partizana”

U Grafičaru se prvi put našao u ulozi mentora mladim snagama i odmah uvideo veliki potencijal.

“Da se drugi ne naljute, ali Jovana Šljivića, braću Mituljikić, Nikolu Kneževića i Viktora Radojevića volim najviše. Svi su mi dragi, ali ovo su deca kojima sam prvi put bio mentor. Tada sam rekao da je velika karijera pred njima. Mituljikići za sada kaskaju, ali to je potencijal kakav se retko viđa. Malo je problem u tome da ‘spreme glavu’ za seniorski nivo, ali oni praktično ne dodiruju zemlju kad se kreću po terenu. Lebde! Knežević je već pokazao kakav je majstor, a Šljivić spada među najveće talente na planeti. Radojević je jedna pozitivna glava. Može da trči bez prestanka. Moram da izdvojim i mladog trenera Marka Neđića, koji će sigurno voditi Zvezdu u budućnosti. Isto tako mislim da će i Lola Smiljanić, moj veliki prijatelj, preuzeti ekipu Partizana i demonstrirati trenerske kvalitete”.

Uspesi su upisani, ali u sećanjima ostaju i pojedine pogrešne odluke koje su mogle da promene tok karijere. Da može, rado bi zamenio period u Koreji transferom kod jednog od fudbalskih očeva…

“To su samo sitnice… Žalim zbog Bordoa. Nedostajalo nam je strpljenje. Sekunde su nas delile. Žalim što sam na derbiju pogodio prečku i lopta se potom zaustavila na samom liniji. Veliki uticaj na moju karijeru imao je Aleksandar Janković. Preuzeo je Mehelen posle Zvezde i želeo da me kupi. Meni je u međuvremenu stigla ponuda iz Koreje i otišao sam… Mislim da sam pogrešio. Više bi mi odgovarala belgijska liga. Uglavnom su odluke pojedine to oko čega razmišljam”.

Čaša vina je često prisutna u rukama poslednjih dana, a Kasalica prve penzionerske dane provodi u društvu najbližih. Odmaranjem hvata zalet za novi izazov – posao agenta.

“Moja devojka je uvek bila tu uz mene. Putovala je sa mnom i preživela mnoge stresne trenutke. Nadam se da ćemo ovih dana zajedno sumirati kompletne utiske i popiti po koju čašu vina. Ostaću i dalje u fudbalu, to je sigurno. Bio sam pre par godina blizu odluke da uđem u trenerske vode, a onda sam shvatio da mi posao agenta bolje leži. Polako se navikavam na celu priču. Umem da prepoznam kvalitet mladog igrača”.

Džentlmenska poruka zahvalnosti upućena je na mnoštvo adresa, a posebno izvinjenje uz šmekerske manire koje je “ukrao” od Robija i stare garde poslao je svim sudijama sa kojima se našao na terenu.

“Zahvaljujem se svima koji su u manjoj ili većoj meri uticali na moju karijeru. Prvenstveno hvala mojim roditeljima i devojci, celoj porodici. Moram da uputim izvinjenje svim sudijama. Retko kada sam imao lošu nameru, ali svađao sam se sa sudijama redovno. U žaru borbe i želje za pobedom. Nekada je to bilo iz moje nemoći, pa sam tražio krivca u sudijama. Nekada sam jednostavno želeo da isteram pravdu. Bilo je situacija gde sam bio u pravu. Sudijama ću možda malo i nedostajati, ali znam da su imali teške momente sa mnom. Od 100 odsto situaciju gde smo ulazili u raspravu, čak u 80 odsto su oni bili u pravu. Recimo da je 10 odsto moglo da ode na obe strane, a 10 odsto sam ja bio taj koji je oštećen. Još jednom se izvinjavam svima. Nikada lošu nameru nisam imao”, zaključio je Filip Kasalica u intervjuu za Meridian sport.

Filip je pokušao da izabere i idealan tim saigrača iz čitave karijere, što je kako ističe jedan od najtežih zadataka koje je dobio. Nije uspeo da se odluči samo za 11 igrača, pa je spisak obogatio izmenama.

Boban Bajković – Branislav Ivanović, Stefan Savić, Marko Baša, Filip Mladenović – Miloš Dimitrijević, Nenad Milijaš, Nikola Knežević – Stevan Jovetić, Mirko Vučinić, Andrija Kaluđerović.

Izmene: Vladimir Volkov, Miloš Ninković, Branko Bošković, Luka Milivojević i Jovan Šljivić.

Glavni trener – Robert Prosinečki. Pomoćnici: Aleksandar Janković, Marko Neđić i Milan Smiljanić.

Bonus video: