Život fudbalera Henrija Stanića počeo je u pravnoj i egzistencijalnoj sivoj zoni, daleko od bilo kakve lepote. Njegovi roditelji, otac iz Toga i majka iz Konga, upoznali su se u Belgiji u prihvatnom centru za tražioce azila, u trenutku kada nijedno od njih nije imalo regulisan boravak.
Kada je majka ostala trudna, nisu imali dokumenta neophodna da dete bude prijavljeno kao belgijski državljanin. Rešenje je došlo kroz advokata njegove majke, Vladimira Stanića, koji se formalno prijavio kao njegov otac. Tako je Henri dobio prezime srpskog porekla i što je još važnije, pravni identitet koji mu je omogućio normalan početak života u Belgiji.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
„Moj otac je iz Toga, a majka iz Konga. Upoznali su se u Belgiji, u prihvatnom centru za tražioce azila. Kada je majka ostala trudna, nisu imali regulisana dokumenta, a zakon je zahtevao da roditelji budu Belgijanci da bi dete bilo prijavljeno. Advokat moje majke, Vladimir Stanić, prijavio se kao moj otac i tako sam dobio njegovo prezime. Njegov sin Aleksandar danas igra za U23 tim Šarlroa“, objašnjava Stanić, danas jedini belgijski fudbaler koji nastupa u Južnoj Africi.
U takvim okolnostima odrastanja, fudbal je brzo postao najstabilnija tačka njegovog života. Sa prezimenom koje je često izazivalo pogrešne pretpostavke o poreklu, zakoračio je u omladinsku školu Anderlehta, gde je započeo san o profesionalnoj karijeri.
„Jednog dana je sekretarijat kluba dobio mejl od Hrvatskog fudbalskog saveza, koji me je pozivao u mlađe selekcije, jer su mislili da mi je otac ili majka Hrvat“, prisetio se uz osmeh.
Stanić pripada generaciji 2002, u kojoj su stasavali Žeremi Doku, Kana, Matazo i Ait El Hadž. Razlika u nivou bila je očigledna, ali dolazak Vensana Kompanija doneo je novu nadu.
„Odmah sam video razliku u nivou između njih i mene. Leta 2019. došao je Vensan Kompani i poveo neke mlade u prvi tim. Govorio je: ‘Nije važno koliko imaš godina ili kakav ugovor – hoću igrače koji daju sve od jutra do mraka’. Verovao sam u njegov projekat, ali sam na kraju sezone dobio pismo od Žana Kindermansa u kojem je pisalo da trener Mo Ouabi ne računa na mene.“
U tom periodu nosio je i dres belgijske U16 reprezentacije.
„Igrao sam prijateljsku utakmicu protiv Mađarske. Bio sam u startnoj postavi sa Lamensom, Sardelom, Vrankksom, Ait El Hadžom i Dokujem. Žeremi je već tada bio najbolji – radio je sve ono što danas radi u Mančester sitiju, samo ponekad preterujući.“
„Tokom tog okupljanja, pomoćnik selektora Bob Broveis mi je rekao da mogu da postanem budući štoper Belgije ako nastavim tim putem. Osam godina kasnije i dalje verujem u to. Sve je pitanje vremena i mentaliteta.“
Iz Anderlehta je put vodio u Leuven, gde se prvi put suočio sa realnošću profesionalnog fudbala van velikog sistema.
„Svi koji su prošli omladinsku školu Anderlehta znaju koliko je Nerpede luksuzan. Posle treninga jeli smo obroke koje su spremali profesionalni kuvari. U Levenu sam morao sam da pravim sendviče od hleba iz Delhaizea. Pogrešio sam jer sam potcenio klub. Mislio sam da ću se lako nametnuti. Trener Mark Bris me je nekoliko puta priključivao prvom timu, ali nisam uspeo da napravim iskorak. Mogao sam da dam više.“
Nakon toga ostao je bez kluba, bez ugovora i bez jasnog plana.
„Odjednom sam trenirao sam, bez novca za kondicionog trenera. Razmišljao sam da odustanem. Imao sam probe u Beverenu i Sent Galenu, ali sam bio fizički nespreman. Upisao sam studije komunikacija i marketinga u Briselu, dok sam istovremeno igrao u jednoj akademiji u Roterdamu. Danju škola, uveče voz za Holandiju. Roditelji su me pritiskali i rekao sam im: dajte mi rok do kraja decembra. Ako ne nađem klub, posvetiću se studijama ili ću u vojsku.“
Spas je stigao iz Letonije, ali i tamo je realnost bila surova.
„Došao sam na aerodrom u običnoj jakni, a bilo je minus pet, sa osećajem minus deset. Posle tri sata vožnje stigao sam u kuću punu igrača iz istočne Evrope, blizu ruske granice. Hteo sam da se vratim kući. Prvi put sam zarađivao od fudbala, ali nisam znao da upravljam novcem – sve je odlazilo na patike i garderobu. Atmosfera je bila čudna, pričalo se o nameštanjima. Plate su stizale na račun, ali su se bonusi isplaćivali u kešu. Jednog dana nam je predsednik rekao da nećemo dobiti platu. Video sam afričke igrače kako plaču u svlačionici jer su morali da šalju novac porodicama.“
Posle jedne utakmice situacija je eskalirala.
„Trener je pisao imena igrača koji su grešili i pored svakog ‘kazna 500 evra’. Kada je napisao moje ime i počeo da viče, rekao sam da se ne slažem. Tada je počeo da vređa moju majku – na ruskom. Problem je što sam razumeo šta govori.“
Uz pomoć FIFA, uspeo je da raskine ugovor i napusti klub, a sledeća stanica bila je Norveška.
„To nije bio fudbal – više kao kafanski klub. Video sam golmana koji je pored gola držao flašu kole umesto vode.“
Prekretnica se dogodila na Malti, gde je odlučio da sam preuzme kontrolu nad karijerom.
„Napravio sam sopstveni CV sa statistikama i video-klipovima. Trener Balzana me je pozvao sat vremena kasnije i rekao da nikada nije video da se igrač sam tako predstavi.“
Danas, u Južnoj Africi, Stanić konačno ima stabilnost.
„Potpisao sam finansijski najbolji ugovor u karijeri. Liga me je pozitivno iznenadila, a Stellenboš je vrlo profesionalan klub.“
Ugovor mu traje do 2027. godine, sa opcijom produženja, ali ambicija nije nestala.
„Još uvek mislim na belgijsku reprezentaciju. Prvo želim povratak u Evropu i dobre sezone, da se u savezu zapitaju: ko je taj belgijski štoper koji igra dobro, a nismo ga primetili? To bi bila velika životna lekcija” završava priču Henri Stanić.
BONUS VIDEO:
nevena
Ne razumem zašto ga majka jednostavno nije prijavila na svoje prezime onda ljudi ne bi bili zbunjeni njegovim poreklom.
nikolaj
Da je trebao da igra već bi se čulo za njega davno
leon
Nema pd toga nista nije on kvalitet za reprezentaciju