Pre samo par sati, Santi Kazorla je uradio ono što se graniči s fudbalskom magijom – postigao je gol za Ovijedo koji je klub uveo u finale za povratak u Primeru, prvi put posle dve i po decenije. U 41. godini života, sa nogom koja mu je, po rečima lekara, jedva bila upotrebljiva za hodanje, omaleni Španac je pokazao da fudbal ne zna za kalendar. Bio je pred krajem karijere, prošao kroz pakao operacija, godinama van fokusa, ali se vratio. I ne samo da igra, već rešava i to u svom matičnom klubu, na ivici sna i stvarnosti, postao je oličenje jedne nove istine – da u savremenom fudbalu godine sve manje znače.
Kao što je njegov gol više od gola, tako je i njegova pojava više od simbolike… On je jedan od sinonima novog vremena u kojem brojke na ličnoj karti ne znače ništa, a fudbal se menja. Medicina, tehnologija, mentalitet – sve to produžava karijere i briše granicu između mladih i starih, a Kazorla je samo jedan u nizu koji je pokazao da kraj svira samo on i niko drugi.
Pre samo desetak godina, fudbaler koji je napunio 34 godine već je ozbiljno razmišljao o povlačenju. Jedni su jurili poslednji ugovor negde u Aziji, drugi su se vraćali u matične klubove da odigraju za svoju dušu, a treći su već ulazili u trenerske vode. Sada je fudba ušao u potpuno novu eru u kojoj igrači sa 37, 38, pa čak i 40 godina imaju direktan uticaj.
Luka Modrić i u 40. godini svađa velikane u trci za njegov potpis, Edin Džeko i sa 39 daje po dvadesetak golova, Mesi i Ronaldo – da li je potrebno išta reći? Ivan Perišić se nakon teške povrede vratio u punom sjaju i pred njim je transfer u Barselonu sa 36… Ovo su samo najpoznatiji i našem narodu najpribližniji primeri, a kojih je sve više širom planetu i u svakom sportu. Pa, pogledajte Novaka Đokovića…
Promenio se, pre svega, način na koji fudbal i generalno sport funkcioniše, kako na terenu tako i izvan njega. Nekada je odlučivala sirova fizička snaga, eksplozivnost, izdržljivost – sve ono što s godinama prirodno opada. Danas su na ceni inteligencija, pravovremena reakcija, osećaj za prostor i racionalno trošenje snage. U toj transformaciji, igrači sa iskustvom ne samo da opstaju – već dominiraju. Modrić više ne mora da trči najviše na utakmici, ali zna gde da stoji, kada da povuče loptu, kada da uspori ritam, a kada da iznenadi svojom trivelom. Džeko, iako je izgubio deo brzine i dalje poseduje neverovatan osećaj i njuh za prostor i pogotke, pa ni ne čudi što se Bolonja – učesnik Lige šampiona nalazi pred njegovim dovođenjem.
Činjenica je da iza svega stoji ogroman napredak na svim poljima. Individualni treninzi, GPS monitoring svakog pokreta, detaljna analiza pulsa, one skalamerije ispod dresova, merenje opterećenja i kvaliteta sna, personalizovane dijete, terapije. Nema više onoga “stavi led” – postoje protokoli za sve, vreme oporavka se skraćuje, povrede se leče ciljno i precizno, a prevencija je postala osnova svega. Fudbaler koji vodi računa o sebi danas može da igra bez ozbiljnog pada performansi i posle 36. godine, što je do pre deset godina zvučalo nerealno.
Pored tela, mnogo toga se menja i u glavi. Profesionalizam je postao filozofija života. Igrači poput Ronalda postavili su standard koji podrazumeva vrhunsku ishranu, disciplinovan san, privatne fizioterapeute, individualne trenere i strogu rutinu, ne samo tokom sezone, već i tokom pauza. Ovaj pristup se prenosi i na mlađe generacije, ali upravo veterani su ti koji su prvi shvatili da karijera može trajati koliko god ti želiš – ako znaš kako da je vodiš.
Promenila se i struktura samog fudbala… Polivalentni igrači, kao što je Perišić, koji može da igra beka i krilo i veznog, sve više dobijaju na značaju. Takvi fudbaleri ne moraju da budu najbrži, dovoljno je da budu najpametniji. Njihovo prisustvo u svlačionici, iskustvo, čitanje igre – to su faktori koji prave razliku u utakmicama visokog nivoa.
Veljko Paunović slavi Santija Kazorlu, neverovatni Ovijedo je nadomak Primere posle 24 godine!
Ni tržišni aspekt nije zanemarljiv – klubovi su danas postali oprezniji sa ulaganjima, pogotovo u mlade igrače koji još nisu ni prošli pored velikih mečeva. Produžiti ugovor iskusnom igraču koji zna da odigra pametno, koji ne paniči pod pritiskom i uz to može da bude mentor mlađima – često je sigurnija opcija, kao i isplativija. Tu su i marketinški razlozi, Mesijeva prisutnost u Majamiju nije samo sportski, već svetski fenomen na grancii sa fanatizmom. Ronaldo i dalje puni stadione širom Azije, a verovatno bi da igra i na Marsu.. Zato više nije pitanje koliko imaš godina, već koliko si spreman da se prilagodiš, jer, fudbal je postao igra dugoročnog planiranja, u kojoj iskustvo, rutina i psihička stabilnost vrede možda i više nego talenat.
Ipak, dok Evropa i svet polako razbijaju mit o “matorcima” u Srbiji ta tranzicija ide daleko sporije. Čast izuzecima – poput lučanske Mladosti koja je sve samo ne mlada, sa prosekom godina oko 32 i kao takvi su se do poslednjeg kola borili za izlazak na evro-scenu. Stanje u većini ostalih klubova je takvo da na 30 već gleda kao na lagano razmišljanje o skorom kraju, a oni preko 33 ili 34 godine često se automatski svrstavaju u penzionere, bez obzira na formu, uticaj ili profesionalizam.
Grci ne žele Nikolića – problem u Atini: Ko navija za PAOK, ne može u AEK
U toj matrici olakog odbacivanja, ne priča se dovoljno o igračima koji i te kako imaju šta da ponude, već se na njih gleda kao na čudo prirode i raritetne stvari. Saša Stamenković, sa svojih 40 punih godina – živi drugu mladost. Bibars Natho, kapiten Partizana, i dalje važi najboljeg igrača tima iz Humske, a i celog šampionata. Janko Tumbasevići Saša Marjanović, jedan u petoj, drugi duboko u četvrtoj deceniji, Adem Ljajić i Aleksandar Katai, iako daleko od tinejdžerskih dana, predstavljaju klase i sa skoro 35 godina.
Umesto poštovanja za godine i uticaj na terenu, sve češće ih prerano otpišemo i zamenimo za “one season wonder” igrače kratkog daha i tržišno isplative. Istina je da Srbija nikada nije imala problem s talentom – već sa kulturom strpljenja. Ne samo u fudbalu, već i u svakodnevnici.
BONUS VIDEO:
andrija.djulovic
U današnje vreme je pomerena ta granica starosti kad se igrači povlače iz profesionalnog sporta a razlog za to je to što su te generacije vodile mnogo zdraviji život nego njihovi prethodnici deceniju pre, i što više vodi računa o mentalnom zdravlju i nalaženju snage unutar razmišljanja samog sportiste.
Goran Munic
Santi je jedan old skul igrac sto se kaze koji ce uvek biti u modi
kluka4002
Svakako čast kad uopste igra u ovim godinama mada ima još zvezda koji igraju sa oko 40 godina i kapa do poda za njih
nemanja.stanisic
Sto bi psihoterapeuti rekli,sve ide iz glave! Jedno veliko bravo za njega!