Peruđa je dobila nove vlasnike, ali jedno prezime koje je duboko urezano u istoriju kluba ponovo je na sceni. Alesandro Gauči, sin legendarnog i temperamentnog Lućana Gaučija, vratio se u grad posle dve decenije provedene u Španiji i preuzeće brigu o sportskom sektoru kluba iz Umbrije.
Peruđa je potvrdila da je potpisan preliminarni ugovor o prodaji kompletnog vlasničkog paketa kompaniji Arenacuri srl. Time se završava era Havijera Faronija i počinje nova priča, u kojoj će Gauči imati jednu od ključnih uloga.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Na sastanku kojim je posao praktično ozvaničen bili su predsednik Arenacurija Frančesko Marija Lana, generalni direktor Peruđe Hernan Boras i Alesandro Gauči. Nova uprava već je povukla prvi konkretan potez – za trenera stiže Aimo Dijana, koji će zameniti Đovanija Tedeska.
Dijana će u Peruđu stići večeras sa stručnim štabom”, dok će se, kako je rekao Gauči, “od sutra početi”.
“Sada imamo ekipu koju treba sastaviti. Vreme? Nažalost, nemamo ga mnogo, moramo praktično iz početka da napravimo kompletan sastav, jer nije ostalo mnogo igrača“.
Novi sportski rukovodilac svestan je da je pred njim ozbiljan posao. Peruđa mora praktično da sklapa tim u hodu, a vremena nema ni za luksuzno biranje ni za velike eksperimente. Ipak, ambicije nove grupacije nisu male. Gauči tvrdi da je došao sa idejom da klub vrati tamo gde njegovi navijači smatraju da mu je mesto.
“Kontaktirala me je ova grupa da uradimo velike stvari i pokušamo da Peruđu što je moguće brže odvedemo tamo gde svi žele da bude. Onda treba biti dovoljno dobar da se to i ostvari“.
Međutim, povratak prezimena Gauči u Peruđu ima posebnu težinu. Lućano Gauči bio je predsednik od 1991. do 2004. godine i tokom svog mandata napravio je klub koji je bio gotovo jednako zanimljiv zbog onoga što se dešavalo na terenu kao i zbog svega što ga je pratilo van njega. Bio je čovek koji je umeo da dovede velike igrače, nepoznate talente, egzotična pojačanja, ali i fudbalere čije su priče često bile zanimljivije od njihovih statistika.
A njegovo sujeverje bilo je posebna priča. Gauči je broj 13 mrzeo toliko da je svojevremeno iz ekipe izbacio Marka Baronija samo zato što je ovaj izabrao baš taj broj.
“Spaliću mu taj dres. Igrao je pet minuta protiv Juventusa i izgubili smo, igrao je poluvreme protiv Lacija i primili smo dva gola“, govorio je.
Da bi prevario maler, predsednik je izmislio broj 1+3. I upravo zato je Gaučijevu Peruđu teško svesti na običan spisak fudbalera. Tokom njegovih 13 godina kroz klub su prošla brojna imena koja su ostavila trag, a neka su kasnije postala evropske i svetske zvezde.
Jedan od njih, aktuelni strateg Fiorentine. Kada je Fabio Groso stigao u Peruđu tokom leta 2001, niko nije mogao da pretpostavi da će nekoliko godina kasnije postati jedan od junaka Italije na Mundijalu. Tada je igrao mnogo ofanzivnije. U dresu Kjetija postigao je 17 golova za dve godine u Seriji C2, što je bilo dovoljno da privuče Gaučijevu pažnju.
A onda je Serse Kozmi promenio sve. U njegovom sistemu 3-5-2 Groso je od ofanzivnog veziste pretvoren u igrača koji pokriva čitavu levu stranu. Eksperiment se pretvorio u pun pogodak. Leva noga koja će kasnije doneti Italiji svetsku titulu praktično je “proizvedena” u Peruđi.
Hidetoši Nakata je bio Gaučijev pogodak i na terenu i van njega. Njegov dolazak u Italiju izazvao je pravu malu revoluciju. U Peruđu su stigli japanski sportski mediji, televizija Fudži i veliki broj turista iz Zemlje izlazećeg sunca. Odjednom je mali grad u Umbriji postao zanimljiv ogromnom delu Azije.
A Nakata je znao kako da se predstavi. U septembru 1998. godine, protiv tadašnjeg šampiona Italije Juventusa, postigao je dva gola. Posle samo godinu i po dana otišao je u Romu za 30 milijardi lira. Peruđa ga je prethodno platila oko tri miliona dolara. Danas bi se takav posao bez mnogo razmišljanja nazvao spektakularnom kapitalnom dobiti.
Ako je postojala fizička karakteristika koja se nije mogla prevideti, onda je to bila visina. Željko Kalač imao je 202 centimetra i praktično je zauzimao čitav gol. Gauči ga je upravo zbog toga doveo iz Rode tokom leta 2002. godine. Kalač je naredne tri godine čuvao mrežu Peruđe, a kasnije je ostao duboko vezan za italijanski fudbal. Australijanac hrvatskih korena je stigao čak i do Milana, gde je bio zamena za Didu.
Pre nego što je Marko Materaci postao svetski prvak i jedan od simbola italijanskog fudbala, prošao je mnogo skromniji put. Igrao je za Mesinu, Trapani i Marsalu, a u Peruđu je stigao iz Serije B. Posle pozajmice u Karpiju, vratio se u Umbriju početkom 1997. godine. U sezoni je uspeo da postigne čak 12 golova, čime je oborio rekord Danijela Pasarele po broju pogodaka defanzivca u jednoj sezoni. Godine 2001. usledio je transfer u Inter, gde će Materaci potvrditi da pripada vrhu italijanskog fudbala.
Hrvatski napadač Milan Rapaić je još jedan igrač koji je ostavio trag u Peruđu i nedavno se prisetio odnosa sa predsednikom:
“Sa mnom je Gauči često koristio štap, ali mora se reći da nikada nisu nedostajali ni podsticaj ni bliskost”.
Gauči ga je doveo 1996. godine, a Rapaić je tokom četiri godine postigao oko 20 golova. Jedan je, međutim, ostao upamćen više od svih. U aprilu 1997. godine protiv Napolija postigao je pogodak rukom. Gotovo svi na stadionu videli su šta je uradio, osim sudijske trojke. Tako je rođena čuvena Božja ruka Milana Rapaića.
Ma Mingju bio je prvi Kinez koji je zaigrao u Seriji A, u sezoni 2000/01. Ironija je u tome što Gauči uopšte nije planirao da dovede njega. Želeo je Lija Tija, ali je na papiru zapisao samo broj dresa – četiri. U međuvremenu je taj broj prešao na Maa Mingjua i tako je upravo on krenuo put Italije.
Zizis Vrizas je bio još jedan od onih igrača koji su sa svojim reprezentacijama napravili velike stvari. Na Evropskom prvenstvu 2004. postigao je gol protiv Rusije, iako je Grčka izgubila sa 2:1. Taj pogodak, međutim, imao je ogromnu težinu – zahvaljujući njemu Grci su prošli grupu kao drugi, ispred Španije. A onda su napravili ono što niko nije očekivao – osvojili su Evropsko prvenstvo. U Peruđi je Vrizas takođe ostavio ozbiljan trag. Sa 25 golova postao je najbolji strelac kluba u istoriji Serije A.
Prezime Gadafi bilo je dovoljno da Al Sadi automatski postane deo istorije italijanskog fudbala. Sin libijskog lidera registrovan je kao igrač Peruđe tokom leta 2003. godine, ali je za klub odigrao samo jednu utakmicu protiv Juventusa. Kasnije je imao kratke epizode u Udinezeu i Sampdoriji, dok je suspenzija zbog dopinga praktično označila kraj njegove karijere.
Gaučijev apetit za velikim i egzotičnim imenima doveo je u klub leta 2002. pojačanje iz Buenos Ajresa. Ubedio je Oskara Kordobu da napusti Južnu Ameriku i obuče dres Peruđe. Kolumbijski golman bio je jedan od heroja Boke Juniors, sa kojom je osvojio dve krune Kopa Libertadores. Od njega se očekivalo da donese iskustvo i sigurnost, ali saradnja nije dugo trajala. Kordoba je već tokom zime otišao iz Peruđe, bez velikog traga iza sebe.
I za kraj, jedna od najupečatljivijih priča – An Jung Hvan. Naslov Gazete delo Sport od 18. juna 2002. godine bio je dovoljno jasan: Gauči tera Ana iz Peruđe.
I zaista, predsednik je odlučio da se reši igrača koji je preko noći postao svetski poznat. An je naime postigao gol protiv Italije na Mundijalu 2002. godine i izbacio Trapatonijevu selekciju. Za Gaučija je to bilo previše.
“Dosta! Taj gospodin više ne sme ni da priđe našem timu. Već sam dao nalog da ode”.
An je zaista otišao. Njegova avantura u Italiji završena je posle nekoliko sezona u kojima je bilo mnogo više mraka nego svetla. Jedan pogodak na Mundijalu postao je ujedno i poslednji veliki trenutak njegove priče u Peruđi.
Takva je bila Peruđa Lućana Gaučija. Imala je svetske šampione, japansku zvezdu, grčkog evropskog šampiona, kineskog pionira i sina libijskog lidera. A sada se prezime Gauči ponovo vratilo na Renato Kuri.
Alesandro Gauči ima zadatak da napiše novo poglavlje. Pitanje je samo da li će njegova Peruđa ponovo postati mesto gde se rađaju velike priče ili će se sve završiti samo na porodičnom imenu i velikim obećanjima.
Bonus video:
