Malo je ljudi koji mogu da se pohvale dužim stažom i većim uspehom ostvarenim u Humskoj ulici od Gorana Stevanovića. Još kao petlić kročio je popularni Plavi u redove crno-belih, a potom blistajući u mlađim selekcijama dogurao do statusa prvotimca i ostavio dubok trag u voljenom klubu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Gotovo istim stopama krenuo je kasnije i kao trener, a sve to zajedno čini ga izrazito kompetentnim za ocenu stanja u Humskoj, ali i za razgovor na sve teme koje se dovode u vezu sa crno-belima.
Gostujući u emisiji “Nismo od juče”, na Partizanovom zvaničnom kanalu, istakao je da veruje da dolaze bolji dani za sastav iz Humske.
“Iskreno verujem. Toliko sam godina u Partizanu i nagledao sam se kriza, bilo ih je uvek. Nekada rezultatska, nekada finansijska, a para nikada nije bilo u nekom izobilju. Zato ja ovu trenutnu krizu u Partizanu možda ne doživljavam tako tragično kao ostali navijači. To je u neku ruku normalna pojava i deo kluba“.
Upitan je da li bi voleo da pomogne svom klubu.
“To što sam prošao sve ove stepenike daje mi kompetentnost da govorim o tome. Moja ljubav prema Partizanu je bezuslovna, od malih nogu. Meni je ovaj klub bio i vrtić, i škola, i čitav život. Mi smo tu odrasli. Evo, podeliću jedan detalj. Pre tri godine smo obeležili četrdeset godina od kada smo bili omladinski prvaci Jugoslavije. U finalu smo pobedili Dinamo iz Zagreba, što je u ono vreme bilo neverovatno teško. Samo su dve generacije u istoriji kluba bile omladinski prvaci države – Mocina i naša. A zamislite, u klubu nema ni jedne jedine slike te naše generacije. To su ti detalji o kojima pričam, a koji su ključni da se živa ljubav i brend kluba održavaju.”
Pitanja nisu bila potrebna…
“Omladinska škola Partizana je legendarna, svi je poštujemo jer smo iz nje izrasli. Ona je jedna od najboljih na svetu i ona ti zapravo određuje kulturu kluba i autoritet u Evropi. To je najveći kapital, akademija kluba. Tim se ponosi i jedan Ajaks, time se ponose svi veliki klubovi. Mi to imamo, samo nam fali malo manje sujete, malo manje ega i manje podela među nama.”
Stevanović institira na zajedništvu kao receptu za rešenje problema.
“Ja to stalno potenciram. Kada je Mančester junajted dolazio u Beograd, mislim da je to bilo u Ligi Evrope pre šest, sedam godina, kada je Savo Milošević bio trener…. Prva stvar koju je uprava Mančestera pitala kada je sletela na aerodrom nije bila ni gde je stadion, ni gde je muzej, ni kakav nam je Teleoptik u Zemunelu. Prvo pitanje je bilo – gde je Milutin Šoškić?
Kada gledamo velike evropske stadione i lože, tamo uvek sede klupski velikani. To je ono što nama trenutno fali. Ja sam predlagao da se u loži ostavi jedan mali deo, Loža legendi kluba, gde bi svaki bivši veliki igrač imao svoje rezervisano mesto sa imenom i prezimenom. To privlači i navijače. Mnogo stvari te čini velikim klubom. Rezultatske i finansijske krize dođu i prođu, ali institucija i tradicija ostaju. Partizan ne koristi sve svoje resurse, a istorija ne služi da bi na njoj hvatale prašina, već da pokaže vrednost brenda. Ko želi da razume, shvatiće da je ovo predlog u najboljoj nameri. Videli smo kako Atletiko Madrid brendira Milinka Pantića i Radomira Antića, a kod nas ta kultura generalno nije na tom nivou. Imamo sujetu i ego, ne trpimo velike ljude. U šali kažem da bismo mi Nikolu Teslu obesili na Terazijama samo zato što moramo da plaćamo struju zbog njega.“
Nastavio je u istom ritmu…
“Svi naši veliki sportisti i naučnici su zapravo napravljeni u inostranstvu, retko ko u Srbiji. O Nikoli Jokiću sam ovde znao samo da voli hamburger, burek sa sirom i konje pred treninge, a kada je otišao, niko nije pričao o njegovim vanserijskim kvalitetima i da se oko njega otimaju večiti. Novak Đoković nas sve čini ponosnim, ali realno, koliko smo mu uslova pružili ovde pre nego što je otišao kod Nikole Pilića? Imamo problem sujete i dok to ne rešimo, ići će veoma teško.”
Osvrnuo se i na trenerski mandat u Partizanu 2009. godine, kada je na klupi nasledio Slavišu Jokanovića.
“Jokan je moj izuzetan prijatelj. On je tada odradio odličan posao, ali publika kod nas nema strpljenja i oterala ga je na ružan način. Kada je odlazio, ja sam prvobitno planirao da ode čitav stručni štab, što je i logično. Međutim, zamolili su me iz kluba da ostanem samo sedam dana, dok ne nađu novo rešenje, jer je utakmica sa Čukaričkim bila već za vikend. Ostao sam da pomognem Partizanu. Na kraju sam sticajem okolnosti ostao osam meseci, skoro do kraja sezone, jer nismo izgubili nijednu utakmicu u prvenstvu, pobedili smo moćni Šahtjor u Ligi Evrope sa 1:0 u Beogradu, a dobili smo i večiti derbi na Marakani sa igračem manje. Ta grupa u Evropi sa Šahtjorom, Brižom i Tuluzom je bila prejaka, ali smo dokazali da sa svima možemo da igramo.“
Prisetio se i manje poznate priče o dolasku Ljubomira Fejse u Humsku.
“Ljubomir Fejsa je doveden isključivo na moje insistiranje iz kulskog Hajduka za tada ogroman novac, preko milion evra. Navijači su mu skandirali svašta, terali ga iz kluba, a dete je bilo u potpunoj panici da li ga vraćaju u Kulu i gde uopšte udara. Ja sam mu tada rekao – od danas igraš ti i još desetorica. Otišao sam kod pokojnog profesora Lazarevića, našeg čuvenog psihologa, i doveo čitavu ekipu na testiranje, ali sam mu napomenuo da posebnu pažnju obrati na Fejsu. Profesor mi je nakon testova rekao da je Fejsa izuzetno specifičan lik i da sa njim moram da primenim potpuno drugačiji pristup. Svi su mislili da sa njim treba polako, kroz grljenje i reči “ajde Ljubo”, a profesor mi je rekao – sve kontra, moraš da se dereš na njega na treninzima, ne da ga psuješ ili vređaš, već da kroz oštar, autoritativan ali pravičan ton u njemu probudiš onaj neverovatan morfološki i igrački kvalitet koji poseduje.”
Samo u superlativima nastavio je o bivšem reprezentativcu Srbije.
“Teška srca sam promenio pristup jer mi je bio ljubimac. Krenuo sam oštro i Fejsa se potpuno probudio. Na kraju je napravio nerealnu karijeru igrajući za Olimpijakos, Benfiku i reprezentaciju, te postao jedan od najtrofejnijih srpskih igrača u istoriji.”
Ponosan je i na povratak sada novog trenera, tada kapitena Saše Ilića.
“Takođe, moj najbolji trenerski potez u Partizanu bio je povratak Saše Ilića u januaru 2010. godine, na polusezoni. Na sastanku mi je rekao šta ću ti ja kad imaš na toj poziciji Almamija Moreiru. Rekao sam mu da ga ne ne gledam isključivo kao igrača na terenu, on je klupska institucija i ikona koja je Partizanu neophodna u svlačionici. Vratio sam ga, a on je nakon toga dogurao do preko 800 utakmica u crno-belom dresu”, poručio je Stevanović, pa zatim dodao:
“Isto tako, malo ko zna da je Saša Ilić na Svetsko prvenstvo u Nemačku 2006. godine otputovao isključivo na moje insistiranje kod pokojnog selektora Ilije Petkovića, kome sam tada bio asistent. Kada je Petko zvao Saleta da mu javi da je na spisku, Sale mu je rekao da u Beogradu ima brata, sestru, oca, majku i – Plavog. Sve je to bilo zasluženo zbog njegovih igračkih i ljudskih kvaliteta.”
Imao je i poruku za pristalice crno-belih.
“Moja jasna poruka navijačima za kraj…. Budite strpljivi, imajte jasan cilj i ostanite svim srcem uz klub. Partizan nije običan fudbalski klub – to je specifičan način života i institucija koja je daleko više od same igre. Ako budemo poštovali prave, iskonske vrednosti i klupsku tradiciju, vrhunski rezultati će se sigurno ponovo vratiti na naš stadion.”
Bonus video:
