U fudbalu se priče često pakuju u romantične okvire, kao da su pisane za bajke, sa srećnim završecima koji dolaze sami od sebe. Stvarnost je, međutim, znatno surovija – teren ne prašta iluzije i ne nagrađuje mitove, već isključivo rad, strpljenje i doslednost.
Upravo zato je fudbalski teren najiskrenije ogledalo svega onoga što se ulaže daleko od reflektora. Marko Jakšić je jedan od trenera čiji put najbolje potvrđuje tu istinu: bez prečica i velikih reči, kroz uporan rad i veru u proces, gradio je karijeru korak po korak. U 2025. godini taj put je dobio i svoju najvidljiviju potvrdu – uspehe sa Radnikom, koji nisu plod slučaja, već logičan rezultat dugog i strpljivog rada.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Danas tvorac najprijatnijeg iznenađenja u Superligi Srbije, dokazivao se i kalio nesvakidašnjom trenerskom stazom – kroz ženski i omladinski fudbal do šanse koju je vrebao sa pozicije asistenta i iskoristio je na idealan način, a o iskušenjima na tom putu i plodovima koje sada ubira govorio je za Meridian Sport.
“Moj put do šanse bio je turbulentan. Radio sam u ženskom fudbalu, u omladinskim selekcijama, bio pomoćnik, čekao priliku. Kada sam je dobio, znao sam da moram da je iskoristim. I dalje verujem da možemo još više, uz rad, mir i poverenje. U trenerske vode sam ušao sasvim slučajno. Pozvao me je Bojan Vučković, tada selektor ženske U19 reprezentacije, da mu pomognem u radu sa napadačicama. Prihvatio sam, iako sam mu napomenuo da nemam nikakvu licencu. Kada sam video koliko devojke upijaju ono što im prenosim, zainteresovalo me je da nastavim. Tada sam upisao prvu licencu i krenuo korak po korak. Relativno brzo sam stigao do UEFA Pro licence. Rad u ženskom fudbalu mi je mnogo pomogao. Tamo ne možete da se ponašate isto kao u muškom fudbalu – drugačiji je pristup, komunikacija, način rada. Upravo taj odnos mi danas pomaže u radu sa igračima u srpskom fudbalu”, počeo je Jakšić priču za Meridian sport.
Strpljenje i marljiv rad krasili su nekadašnjeg napadača od prvog dana u aktuelnim vodama.
“Trenerski početak mi je bio u ženskom fudbalu. Znao sam da to nije nešto čime želim dugoročno da se bavim, jer mi je cilj bio muški fudbal, ali ta faza mi je bila važna kao usputna stanica. Kada sam dobio poziv Bobana Peličića da dođem u Rad, nisam razmišljao. Išao sam korak po korak i danas ne bih menjao taj put. Smatram da je bio ispravan. Prošao sam i omladinski, i ženski, i seniorski fudbal, radio sa igračicama i mlađim igračima, upoznao različite psihologije. Sve to mi danas donosi benefite. To iskustvo mi pomaže u svakodnevnom radu.”
Kada govori o ambicijama, ne krije da sanja velike snove, ali istovremeno Jakšić ističe da na tom putu ne želi da preskače korake.
“Imam svoj cilj – voleo bih da jednog dana budem trener u jednoj od top pet liga. Svi znamo da je Premijer liga najjača na svetu, a za njom Primera, ali ne bih imao ništa protiv ni Francuske, Italije ili Nemačke. Želim da napredujem postepeno, jer smatram da samo tako mogu da sazrevam i postanem bolji trener. Imao sam već ponude iz inostranstva, ali sam ih odbio. Nisam želeo da idem samo da bih otišao. Nisu mi presudne pare, već put i lični razvoj. Filozofija mi je jako bitna. Ako se ciljevi kluba ne poklapaju sa mojim pogledom na fudbal i razvoj, to za mene nije opcija. Napustio bih Radnik samo u slučaju ponude koju ne bih mogao da odbijem, ne u finansijskom, već u profesionalnom smislu. Ako bi se pojavila ponuda iz zapadne Evrope koja bi me približila top pet ligama, tada bih morao ozbiljno da razmislim.”
U centar fudbalske pažnje Jakšić je dospeo tokom jeseni kada je od kluba kojem je predviđana borba za opstanak stvorio tim sve češće pominjan u projekcijama za plej-of.
“Od samog starta sam igračima rekao da mi je cilj plej-of. Nisu me shvatali ozbiljno, jer je primarni cilj kluba bio opstanak, ali moja ambicija je bila da sa ovim momcima napravimo iskorak i uđemo u plej-of. Danas je lako pričati, ali znam kroz šta smo prošli. Na dobrom smo putu, Zadovoljan sam rezultatima, ali moramo ostati na zemlji jer razlike na tabeli nisu velike. Ekipa koja zauzima mesto koje vodi u Evropu beži nam četiri boda, ali isto tako tim koji je u zoni ispadanja je samo sedam bodova udaljen.”
Pod komandom perspektivnog stratega Surduličani su prethodne sezone kao lideri Prve lige izborili plasman u elitu gde su sada deo gornje polovine tabele.
“Iskreno, pripreme smo počeli sa velikim brojem igrača, otprilike 35-36, što za Superligu nije baš normalno. Ušli smo ranije u ligu od ostalih i imali smo vremena da napravimo plan, ali nije lako dovesti igrače u Surdulicu na vreme te razumem rukovodstvo. Video sam odmah da pojedini igrači nemaju kvalitet za nas i izgubili smo vreme. U prvih pet-šest kola smo se tražili, ali smo se na vreme stabilizovali. Danas, kada pogledam tabelu, mi smo posle 15 kola bili četvrti, što dovoljno govori.”
Prelazak u viši rang doneo je niz izazova za Jakšića i njegove izabranike.
“Želeo sam da ostane kostur ekipe i to se i desilo. Ostali su Bogdanović, Hajdarević, Gašić, Sadik, Ovusu Ranđelović, Stojanović, Jovanović… Sedamdeset do osamdeset odsto ekipe je ostalo na okupu. Oni znaju mene, ja znam njih i to je značajno olakšalo posao. Dopunili smo pozicije koje su nam falile, a i tokom zime ćemo pokušati dodatno da se pojačamo. Teško je dovesti igrače u Surdulicu, to svi znaju. Teško je nama i Javoru da dovedemo igrače na početku prelaznog roka. Svi prvo gledaju Beograd, Novi Sad, Niš – lepši život, možda i veći novac. A mi smo im poslednja stanica. Trudim se da kroz način igre i rada pokažemo da je Radnik mesto gde mladi igrači mogu da napreduju i da odu dalje.”
Gledište fudbalskog sveta prema Radniku i Surdulici već je počelo da se menja.
“Individualni napredak igrača mi je jedna od najdražih stvari. Cilj mi je bio da kroz rad i način igre pomognem igračima da naprave bolje karijere. Ljudi me svakodnevno zovu i pitaju šta se desilo sa pojedinim igračima – komentarišu da Gašić i Hajdarević nisu isti igrači, da su baš odskočili. Vukašin Bogdanović je davao gol ili dva po sezoni dok nisam došao, a u Prvoj ligi Srbije je postigao 11. Ove sezone je postigao sedam, ali se nažalost povredio i od njega na proleće očekujem takođe blistave igre. Napravili smo odličnu atmosferu i dobar odnos između ekipe i stručnog štaba.”
Na spisku igrača koje prate drugi klubovi je dvocifren broj imena.
“Normalno je da postoji interesovanje za igrače, imamo četiri-pet ponuda i to je za svaku pohvalu. To znači da Radnik, ako nastavi ovim putem, može u budućnosti da ima dobre prodaje. Radnik četiri, pet godina nije imao prodaje, ali su igrači postali interesantni promenom načina igranja. Najvažnije mi je da ekipa ostane na okupu i da nastavimo da rastemo. Ovusu nije bio standardan kada sam došao u Surdulicu. Igrali smo u drugoj formaciji i tek kada smo počeli da igramo sa krilima je dospeo u prvi plan. Najbolji primer je Haris Hajdarević – promenio sam mu poziciju, gurnuo ga bliže protivničkom golu sa zadnjeg veznog i proglašen je u Prvoj ligi Srbije za najboljeg igrača. Posle te sezone sam mu prokomentarisao: Hari, pa ti nisi ovoliko golova dao u kadetima. Gašićev primer je sličan, sada igra mnogo ofanzivnije i nije slučajno što ima ponude mnogih klubova.”
Ukras polusezone je remi sa Crvenom zvezdom.
“Bod protiv Zvezde u Beogradu nam je značio mnogo. Malo ekipa osvoji bod tamo. Posle te utakmice ušli smo u dobru seriju, bez poraza u osam mečeva, uz mali broj primljenih golova. To pokazuje da je ekipa rasla, taktički i psihološki. I ja sam, kao trener, sazrevao tokom sezone. Uvek insistiram da idemo na pobedu, bez obzira na protivnika. Naravno, ne možeš protiv Zvezde stalno da budeš visoko, oni te spuste u nisku zonu. Ali imali smo situacije iz tranzicije koje smo mogli bolje da rešimo. Mogao je rezultat da ode i na našu stranu, ali treba biti realan – Zvezda je u tom trenutku bila u nokdaunu. Neke situacije koje bi Katai inače rešio, tada mu je Stefan Ranđelović branio. I pre puta sam rekao da ukoliko želimo dobar rezultat – golman mora da bude odličan. Ranđelović je bio na visini zadatka i mislim da smo zasluženo uzeli taj bod.”
Zanimljiv je podatak da je Jakšiću Zvezda “ležala” i u igračkim danima. U sezoni 2009/10 Metalac je kao nominalni domaćin dočekao crveno-bele u Kragujevcu, a današnji trener Radnika imao je ključnu ulogu u pobedi tima iz Gornjeg Milanovca (2:1).
“Protiv Zvezde sam ušao sa klupe na 1:1. Crveno-beli su izjednačili pred sam kraj i tada sam dobio šansu. Imao sam situaciju u kojoj sam mogao i ja da završim, ali sam asistirao Simoviću za trijumf. Bila je to velika pobeda i lepo je kada se sad prisetim.”
Igrački dani doneli su dragocene lekcije, a kako kaže danas gleda da njegovi učenici ne ponove greške koje je on pravio.
“Mogu otvoreno da kažem da sam napravio grešku što nisam prihvatio ponudu da odem u Zorju, u Ukrajinu. Tada su mnogi otišli, među kojima je bio i Marko Dević. Napravili su dobre karijere, a ja sam odbio odlazak. Bio sam u Austriji, delovalo mi je malo neozbiljno, ali sam najviše zbog porodice odbio jer su imali strah i nisam želeo da pate. Nisam otišao i napravio sam veliku grešku. Slično je bilo i pred Kuvajt, ali sam tada već rekao da ne slušam više nikog. Odlazak na Bliski istok bio je slučajan, ali jedno od lepših iskustava u karijeri. Pozvao me je jedan prijatelj, agent, koji je na aerodromu sreo trenera Al Šababa. Požalio mu se tadašnji trener da mu je potreban napadač i on nas je spojio. Tada profesionalizam u Kuvajtu nije bio kao danas, ali život je bio uređen, miran, trening – plaža – oporavak. Uživaš u fudbalu i životu. To mi je iskustvo ostalo u lepom sećanju.”
Govoreći o igračkom putu Jakšić je morao da film premota na najranije dane i istakne učitelje iz novobeogradskog Radničkog.
“U mlađim kategorijama Radničkog iz Novog Beograda učio sam od Dejana Vojvodića, a pokojni Miodrag Ješić mi je pružio šansu u prvom timu Radničkog. Te stvari neću zaboraviti dok sam živ. To su dva imena koja su uticala na moju karijeru. Mogao sam da imam i bolji put, ali sam ja krivac. Bilo je i do klubova, i do trenera, ali moj karakter je bio takav da nisam trpeo nepravdu i nisam bio najpametniji po sebe. Mnogi su mi predviđali bolju karijeru. U mlađim kategorijama sam bio rame uz rame sa najboljima iz Zvezde i Partizana, bio najbolji strelac Omladinske lige i sa 16 godina prešao u prvi tim.”
Sjajne igre nisu promakle Miodragu Ješiću, ali ni Iliji Zavišiću.
“Ješić je gledao sve utakmice omladinaca, a bio sam dominantan u tom periodu. Prošao sam već bio pripreme sa prvim timom, ali nisam dobijao šansu. Kada je došao Ješić, odmah sam debitovao. U vreme dok sam bio omladinac, Partizan je došao po mene. Ilija Zavišić je došao, želeo je da me upari sa Dankom Lazovićem, pokazao je papir sa timom koji želi i na njemu moje ime pored Lazovićevog. Rekao sam da ja nisam upitan i da ću peške doći ako treba, ali da moraju da reše sa klubom. Na tome se završilo, verovatno je Radnički imao svoje uslove koje Partizan nije hteo da ispuni ili šta je već bilo”, rekao je Jakšić.
KLUBOVI MORAJU DA IMAJU STRPLJENJE I HRABROST
Strateg Surduličana prokomentarisao je i česte promene trenera na domaćoj pozornici
“Kao trener, kontinuitet je ključ svega. Kod nas se treneri menjaju na tri, četiri meseca i onda nemaš ni filozofiju ni sistem. Klubovi moraju da imaju strpljenje i hrabrost da nekome daju vreme. Igrači i treneri ne mogu bez kontinuiteta. Ko god se odlučio za trenera na duže staze dočekao je rezultat. Tanjga je osporavan u početku, pa je uspeo da bude treći. Pa Železničar, mi… Sa druge strane TSC koji je bio u vrhu sada je pao jer kuburi sa trenerima. Morate da imate petlju da date šansu nekome. Ja je nisam dobio već sam sticajem okolnosti, kao pomoćnik uspeo da izgradim put. Dobio sam priliku, napravio rezultat i ostao. Mnogo je trenera koji čekaju šansu i ne dočekaju je. Potrebno je da izađemo iz kalupa, da ne dobijaju uvek isti treneri šansu već da se ažuriramo, da bi i fudbal koji igramo bio bolji i atraktivniji”, rekao je trener Radnika iz Surdulice.
Bonus video:
tijana
Marko Jakšić je mlad trener i od njega se trebaju očekivati velike stvari, imace priliku da pokaze znanje