Retki su golmani koji se mogu pohvaliti podatkom da su u jednom kvalifikacionom ciklusu matirani samo jednom, a Dragoslavu Jevriću je to pošlo za rukom pred Mundijal 2006. godine.
Pod vođstvom Ilije Petkovića, reprezentacija je do Svetskog prvenstva funkcionisala kao kompaktan mehanizam, Jevrić kao njegova poslednja i najpouzdanija karika, a pouzdanost koju je pokazivao u nacionalnom dresu, prenosio je i na klupski nivo gradeći zavidnu i dugovečnu karijeru.
Od afirmacije u beogradskom Obiliću i dokazivanja na Marakani sredinom devedesetih i sjajnih šest godina u holandskom Viteseu gde je stekao status jednog od najcenjenijih golmana Eredivizije, pa sve do odličnih nastupa u turskom Ankarasporu, Makabiju iz Tel Aviva i kiparskoj Omoniji.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Početak novog poglavlja u reprezentaciji Srbije pod komandom Veljka Paunovića bio je savršen povod za razgovor sa čuvarom mreže sa 43 nastupa za popularne Plave.
„Veljka odlično poznajem iz igračkih dana, delili smo svlačionicu u reprezentaciji. Fudbalski svet o njemu govori isključivo u superlativima, kako o stručnjaku, tako i o čoveku. On je apsolutno na svom mestu, dokazan na svim nivoima. Iskreno mu želim da napravi vrhunski rezultat. Vreme je da se ta loša tradicija ispadanja posle grupnih faza konačno prekine. Srbija zaslužuje taj dugoočekivani iskorak” počinje priču za Meridian sport.
Prvi zvaničan ispit kao punopravni selektor Srbije, imaće večeras protiv Crvene furije – selekcije koja je te 2005. godine završila u grupi iza tada SCG, a oba susreta su završena bez pobednika.
„Španci su tada imali zastrašujuće jaku ekipu, prepunu zvezda Barselone i Reala. Mi smo obe utakmice odigrali pravi muški, ratnički, nismo prezali ni od koga. Uz punu Marakanu, nošeni fanatičnom podrškom, protiv Bosne u odlučujućem susretu ostvarili smo rezultat koji nas je odveo na Mundijal ispred takve fudbalske imperije.”
Sama sećanja na kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006. godine bude posebnu emociju – samo jedan primljeni gol u deset mečeva i to baš protiv Španije na nekadašnjem Visente Kalderonu.
„Sve to u meni budi veliku emociju… Ostavili smo iza sebe jednu Španiju, jednu Belgiju, završili smo kao prvi u grupi. Imali smo izuzetno kvalitetan, kompaktan tim, gde se retko menjala postava.. Legendarni Ilija Petković je sve to savršeno posložio. Meni lično, to predstavlja apsolutni vrhunac karijere, jer postaviti onakav rekord po broju minuta bez primljenog gola u kvalifikacijama nije mala stvar i sve najlepše fudbalske uspomene vežu me za taj period” priča Jevrić uz dozu sete.
Ipak, Mundijal je doneo ogromno razočaranje, krunisano bolnim porazom od Argentine, a Jevrić objašnjava neke od razloga tog kraha.
„Mundijal je doneo specifične okolnosti… Iako smo bili dominantni u kvalifikacijama i izgledali odlično, izgubili smo prvu utakmicu od Holandije onim golom Robena, a zatim su nas doslovno pokosile povrede. Ostali smo bez Vidića, bez Dragutinovića, falilo nam je tri-četiri ključna, standardna igrača pred duel sa strašnom Argentinom. Oni su tada bili u vrhunskoj formi. Ne tražim opravdanja, prosto se desio takav nesrećan splet okolnosti da smo pretrpeli taj visok poraz.”
Usledilo je razdvajanje državne zajednice. Jevrić je dobio poziv selektora Havijera Klementea za prvi meč samostalne Srbije protiv Češke, međutim, preko nekih stvari nije mogao da pređe i zauvek napustio nacionalni tim.
„Kada su se Srbija i Crna Gora razdvojile, moj motiv da nastavim da branim bio je stopostotno sportski. Za mene su to uvek bili jedan narod, ista vera, jedna duša. Došao sam na to prvo okupljanje samostalne Srbije kod Havijera Klementea punog srca. Trebalo je da branim tu prvu utakmicu protiv Češke. Umešale su se neke potpuno nefudbalske stvari u celu priču. U takvom, nezdravom ambijentu nisam želeo da funkcionišem. Tada sam povukao crtu i stavio tačku na reprezentativnu karijeru.”
Rođeni Beranac je nekada predstavljao apsolutni sinonim za kontinuitet među stativama. Povezao je preko 40 nastupa za nacionalni tim u nizu. Danas selektori znatno češće rotiraju čuvare mreže, tražeći idealno rešenje između Predraga Rajkovića, Đorđa Petrovića i Vanje Milinkovića-Savića.
„Svaki poziv u reprezentaciju doživljavao sam sa posebnim motivom. Reprezentativni dres je od malih nogu za mene predstavljao apsolutnu svetinju, nešto što svaki dečak sanja. Uvek sam davao svoj maksimum. Danas Srbija ima fenomenalnu situaciju sa golmanima. Imamo tri, četiri, pet vrhunskih čuvara mreže koji standardno brane u jakim evropskim ligama. Sigurno ne treba da brinemo za tu poziciju.”
Ipak, bivši as ima jasnu viziju kako bi hijerarhija morala da izgleda u najjačoj selekciji.
„Smatram da nacionalni tim apsolutno mora da ima jasan kostur tima. Čuvar mreže kojem se veruje mora biti neprikosnovena ‘jedinica’. Razne okolnosti diktiraju odluke selektora. Ono glavno stoji – golman koji dobije šansu mora imati neophodan kontinuitet u reprezentaciji kako bi stekao pravo samopouzdanje.”
Sličan, vrlo direktan stav Jevrić ima povodom aktuelne situacije u Crvenoj zvezdi – klubu gde je proveo četiri godine. Dominacija crveno-belih u domaćem prvenstvu je neupitna, stranci nose igru, domaći igrači su u manjini.
„Zvezda trenutno nema pravu konkurenciju u domaćem prvenstvu, budžet pravi ogromnu razliku i ostvaruju sjajne rezultate. Voleo bih jedino da vidim više naših, domaćih igrača u timu. Nema smisla da imam nešto protiv stranaca, svi smo mi nekada bili stranci igrajući u inostranstvu. Glazer i Mateus su izuzetno kvalitetni čuvari mreže. Smatram prosto da bi klub takvog renomea morao da stvori golmana iz sopstvene škole, nekoga našeg, ko će ravnopravno konkurisati za mesto među stativama.”
Zanimljiv detalj iz prošlosti vezuje ga za beogradske crveno-bele. Fotografija iz 2009. godine prikazuje njega i Vladimira Stojkovića na treningu Zvezde, u vreme kada je ekipu vodio Vladimir Petrović Pižon.
„Uh… Ne sećam se iskreno, verovatno sam samo odradio neki trening sa njima radi održavanja forme, nisam sasvim siguran.”
Nakon bogate igračke karijere, Jevrić je uspešno zaplivao trenerskim vodama i ostao veran fudbalskom terenu.
„Radio sam dugo kao trener golmana. Počeo sam u kiparskom APOEL-u sa Torstenom Finkom. Ostao sam tamo tri sezone, osvojili smo tri prvenstva i dva kupa. Kasnije sam sa njim sarađivao u Rigi 2021. godine, zatim u Al Nasru iz Dubaija. Ostao sam u fudbalu. Radim privatno još neke stvari, naravno, fudbal je svima nama jednostavno u krvi” ističe i stavlja tačku na razgovor za naš portal.
BONUS VIDEO:
