Kako Premijer liga troši kao luda, a Serija A nema para?

Italijanski fudbal više nema problem samo sa novcem. Ima problem sa celim modelom poslovanja. Dok klubovi iz Premijer lige ovog leta barataju stotinama miliona evra kao da su u pitanju sitniš i bez mnogo drame završavaju poslove koji bi u Italiji izazvali zemljotres, Serija A uglavnom gleda, računa i pokušava da sastavi kraj sa krajem. Pregovora ima na sve strane, ali kada treba da se izvadi ozbiljan novac – nastaje muk.

I nije stvar samo u tome ko ima bogatijeg vlasnika. Priča je mnogo dublja. Evropski fudbal se pred našim očima deli na one koji mogu da ulažu i one koji moraju da prodaju da bi uopšte mogli da ulažu. Italijanski klubovi sve češće pripadaju ovoj drugoj grupi, dok engleska elita zahvaljujući ogromnim i stabilnim prihodima pravi razliku koju je iz godine u godinu sve teže sustići.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Dok se klubovi Premijer lige utrkuju u višemilionskim transferima, za većinu ekipa iz Serije A prelazni rok još uvek deluje kao zagrevanje. Ima mnogo priče, mnogo imena i mnogo pregovora, ali konkretnih i velikih poslova – malo. Vrlo malo.

Crveni bilansi, dugovanja, ograničenja finansijskog fer-pleja i nova pravila UEFA sve jasnije pokazuju koliko se evropski fudbal finansijski raslojio. Na jednoj strani su klubovi koji su pod lupom evropske kuće fudbala i pokušavaju da ostanu unutar ograničenja koja im nameće Settlement Agreement. Na drugoj su najbogatiji klubovi kontinenta, oni koji su uspeli da naprave finansijsku mašinu dovoljno snažnu da ogromna ulaganja više ne predstavljaju samoubilački potez.

I tu dolazimo do pitanja koje sve češće bode oči: kako je moguće da pojedini klubovi svakog leta potroše stotine miliona evra, a da pritom ne uruše sopstvene finansije? Odgovor nije samo u prihodima. Mnogo važnija je njihova struktura i stabilnost. Klub koji danas zaradi 500 miliona, a sutra može da ostane bez velikog dela tog novca, nije u istoj poziciji kao klub koji svake godine može gotovo rutinski da računa na ogromne i raznovrsne prihode.

Upravo stabilnost novčanih tokova pravi razliku između klubova koji mogu da se ponašaju agresivno na tržištu i onih koji moraju tri puta da izračunaju svaki potrošeni evro. Učešće u Ligi šampiona jeste ogroman finansijski bonus, ali nije čarobni štapić. Evropska takmičenja mogu da naprave ozbiljan višak novca u jednoj sezoni, ali ne garantuju automatski finansijsku stabilnost niti omogućavaju klubu da svake godine funkcioniše na istom nivou.

To je jedan od razloga zbog kojih italijanski fudbal ne raste kao engleski. Klubovi iz Serije A i dalje su previše zavisni od prihoda koji mogu ozbiljno da variraju iz godine u godinu. Ako nema Lige šampiona, nema ni ogromnog dela kolača. Ako nema dobrog plasmana, dodatno se steže kaiš. A kada se sve to spoji sa slabijim komercijalnim prihodima, problem postaje očigledan.

Italijanskim klubovima zato nije dovoljno samo da prodaju više ulaznica ili izbore Ligu šampiona. Moraju da izgrade sistem koji će donositi novac i kada nema evropskih večeri, kada nema velikih transfera i kada sezona na terenu ne ide po planu.

Sponzori, promotivne aktivnosti, televizijska prava, ulaznice, digitalni sadržaj i međunarodno širenje brenda – upravo tu leži budućnost. A tu je Premijer liga već odavno pobegla.

Engleski fudbal funkcioniše kao ogroman ekosistem u kojem novac ne dolazi samo iz jednog izvora. Klubovi imaju snažne vlasnike, ogromne komercijalne ugovore, globalnu publiku i televizijski proizvod koji je postao jedna od najskupljih roba na sportskom tržištu.

Poređenje sa Italijom zbog toga postaje gotovo brutalno. Inter, Milan i Juventus jesu velikani, ali kada se pogledaju prihodi, komercijalna snaga i stabilnost poslovanja, teško mogu da se mere sa najvećim engleskim klubovima. A kada se podigne cena igrača, razlika postaje još očiglednija.

Engleski klub može da plati 80, 100 ili 120 miliona evra za fudbalera i da nastavi dalje. Italijanski klub često mora da proda jednog ili dvojicu igrača da bi uopšte mogao da napravi prostor za jednu takvu kupovinu. To nije samo razlika u bogatstvu. To je razlika u modelu.

Veliki engleski klubovi zbog toga imaju kumulativnu prednost. Više novca znači više mogućnosti za ulaganje. Više ulaganja donosi bolje igrače. Bolji igrači donose rezultate. Rezultati dodatno povećavaju komercijalnu vrednost kluba. I tako se krug zatvara. Čak i kada promaše, imaju dovoljno široku finansijsku bazu da taj promašaj prežive. Italijanski klubovi takav luksuz uglavnom nemaju.

Još jedan segment u kojem su Englezi napravili ogromnu razliku jeste internacionalizacija brenda. Najveći klubovi Premijer lige više nisu samo fudbalske ekipe iz Mančestera, Londona ili Liverpula. Oni su globalne kompanije sa navijačima na svim kontinentima.

Ipak, možda je najveći problem italijanskog fudbala u tome što se transfer tržište često koristi kao alat za preživljavanje. Za mnoge klubove iz Serije A prodaja igrača nije samo sportska odluka. Ona je finansijska potreba. Kod klubova Premijer lige transfer je češće investicija.

Čelsi je jedan od najboljih primera kako funkcioniše savremeni engleski model. Londonski klub je imao nekoliko sezona koje nisu bile naročito blistave, ali je uprkos tome zadržao ogromnu bazu prihoda. Čak i posle dve uzastopne sezone bez plasmana u Ligu šampiona, Čelsi je prijavio prihod nešto manji od 600 miliona evra.

Od toga je čak 239 miliona stiglo iz komercijalnog sektora. Drugi najbolji rezultat u istoriji kluba. Na prvi pogled – paradoks. Kako klub koji je potrošio ogroman novac, ima ozbiljan minus u bilansu i nije igrao Ligu šampiona može i dalje da troši kao da se ništa nije dogodilo? Odgovor je upravo u strukturi prihoda.

Čelsi je pod Settlement Agreementom, pošto je za samo tri godine na transfere potrošio oko 1,5 milijardi evra. Ipak, klub kojim predsedava Tod Boli pokušava da pomiri dve stvari koje bi u Italiji često bile gotovo nespojive – finansijsku disciplinu i agresivno ulaganje u sportski projekat.

Jedan od alata su kapitalne dobiti, odnosno zarada ostvarena prodajom igrača. A brojke sa ovog leta dodatno pokazuju koliko je strategija londonskog kluba agresivna. Čelsi je već potrošio 257 miliona evra na pojačanja, dok je od prodaje igrača zaradio 132 miliona. Neto minus: 125 miliona evra. I to dok je klub i dalje pod UEFA monitorom.

Ako Čelsi pokazuje koliko agresivno može da se posluje, Mančester siti pokazuje kako se od ulaganja pravi dugoročna mašina. Građani su napravili model u kojem su sportski rezultat i finansijski rast spojeni gotovo savršeno.

Ulaganja donose kvalitetniji tim. Kvalitetniji tim donosi trofeje. Trofeji donose veću komercijalnu vrednost. Veća komercijalna vrednost donosi nove prihode. A novi prihodi omogućavaju nova ulaganja. I tako u krug. Siti je praktično napravio multiplikator vrednosti. Međunarodni sponzori, merchandising, komercijalna partnerstva i razvoj digitalnog poslovanja postali su stubovi ogromne finansijske konstrukcije. Zato eventualni lošiji sportski rezultat ne pravi rupu koju klub ne može da zakrpi.

Čak ni prerani završetak evropske kampanje u sezoni 2024/25 nije napravio ozbiljan finansijski problem. Prihod je blago pao, ali je i dalje ostao ogroman. A komercijalni prihodi su posebno impresivni. Siti je ove godine iz komercijalnog sektora upisao čak 408 miliona evra. Gotovo tri puta više od Intera. I tu se vidi prava razlika. Ne u tome ko je vlasnik. Ne u tome ko je potrošio više jednog leta, već u tome ko je sposoban da novac proizvodi iz godine u godinu.

Italijanski klubovi zato imaju mnogo veći problem od činjenice da trenutno ne mogu da pariraju engleskim klubovima na tržištu. Moraju da promene način na koji zarađuju. Jer nije problem samo u tome što Premijer liga ima više novca. Problem je što taj novac dolazi iz sistema koji ga konstantno proizvodi. Italijanski klubovi moraju da povećaju komercijalne prihode, modernizuju stadione, ojačaju brendove, prošire se na međunarodna tržišta i pronađu načine da prihodi budu stabilni i ponavljajući. U suprotnom će svaki pokušaj da se sustigne Premijer liga izgledati isto.

Jedno leto se pojavi veliki investitor. Dovede se nekoliko skupih igrača. Napravi se buka. Navijači se ponadaju. A onda stigne bilans. I ponovo prodaja. U modernom fudbalu više nije dovoljno imati bogatog vlasnika, dobar plasman u Ligu šampiona ili jednu generaciju vrhunskih igrača. Potrebna je mašina koja stalno proizvodi prihod.

Premijer liga je tu mašinu već napravila. Italija je još traži. I dok je bude tražila, Englezi će joj bežati. Sve dalje.

Bonus video: