Godinama je italijanski fudbal pokušavao da pronađe način da se vrati tamo gde je nekada bio – u vrh evropskog fudbala. Ovog leta prvi put posle dugo vremena nije bilo mnogo kalkulisanja. Klubovi Serije A otvorili su kase, potrošili ogromne iznose i pokazali da više ne žele da budu samo prolazna stanica za najbolje igrače. Iza potrošenih novaca, međutim, krije se širi pokušaj da se čitav Kalčo ponovo pokrene.
Letnji prelazni rok 2026. završen je uz račun od oko 1,2 milijarde evra za klubove Serije A. Iako je to nešto manje od 1,23 milijarde potrošene godinu ranije, Italija je ostala daleko iznad nivoa na kojem se nalazila početkom decenije. Poređenja radi, klubovi su u sezoni 2022/2023 na pojačanja potrošili 962,7 miliona evra, zatim 977 miliona u narednoj sezoni, da bi 2024/2025 prvi put probili granicu od milijardu – 1,19 milijardi evra.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ono što posebno upada u oči jeste da se potrošnja održala na visokom nivou, ali uz jednu veliku promenu. Italijanski klubovi ovog leta nisu uspeli da zarade ni približno toliko na prodajama kao prethodne godine. Prihodi od transfera iznosili su oko 739 miliona evra, dok su prethodnog leta dostigli približno 1,11 milijardi. To znači da je Serija A ovog puta napravila mnogo veći jaz između novca koji je uložila i novca koji je uspela da vrati kroz prodaju igrača.
Nije jedan klub pokrenuo lavinu
Za razliku od tržišta na kojem jedan finansijski moćan klub povuče sve ostale za sobom, ovog leta italijanski fudbal je imao nekoliko ozbiljnih potrošača. Milan je predvodio listu sa oko 165 miliona evra, Juventus je bio odmah iza sa približno 161 milionom, dok su Fiorentina, Roma i Inter takođe prešli granicu od 100 miliona. Pet klubova je potrošilo oko 699 miliona evra, odnosno više od 60 odsto ukupne potrošnje čitave lige.
Milan je najveće iznose izdvojio za Gonsala Ramosa, plaćenog 74 miliona evra, i Dijega Moreiru, za kojeg je otišlo 50 miliona. Juventus je spiskao više od 160 miliona, a među najvećim ulaganjima bili su Randal Kolo Muani sa 41,2 miliona i Kerim Alajbegović sa 32 miliona.
Napoli je takođe ozbiljno ušao u tržište sa oko 150 miliona evra potrošnje, uključujući 44 miliona za aktiviranje opcije za Rasmusa Hojlunda. Roma je u pojačanja uložila oko 125 miliona, između ostalog za Santijaga Kastra, Donijela Malena i Rodriga Mora.
Fiorentina je napravila možda i najveći skok kada je reč o sopstvenim standardima. Klub je potrošio oko 151,2 miliona evra, što je novi klupski rekord, a doveo je čak 21 igrača. Njena neto potrošnja iznosila je oko 123,7 miliona evra.
Inter je takođe premašio 100 miliona evra, dok su se u trku uključili i klubovi koji nisu navikli da budu pri samom vrhu liste potrošača. Komo je, recimo, izdvojio 30 miliona za Trevoha Čalobu, dok je za plaćenu pozajmicu Mojzea Kena potrošio gotovo 40 miliona.
Serija A, prema jednoj od aktuelnih analiza, ovog leta bila druga liga petice po ukupnoj potrošnji, iza Premijer lige, a ispred Bundeslige, La Lige i Lige 1. Velika potrošnja nije sama sebi cilj. Italijanski klubovi pokušavaju da naprave ekipe koje će biti konkurentne na dva fronta – kod kuće i u Evropi.
Godinama su finansijska ograničenja terala klubove sa Apenina da budu mnogo oprezniji. Slobodni transferi, pozajmice, igrači sa manjim obeštećenjima i prodaje najboljih fudbalera kako bi se finansirale nove kupovine postali su deo svakodnevice. Ovog leta filozofija je očigledno drugačija.
Milan, Juventus, Napoli, Roma i Inter žele da se bore za najviše pozicije u Italiji, ali istovremeno i da naprave korak napred u Evropi. Zbog toga se novac ulaže u fudbalere koji mogu odmah da donesu kvalitet, ali i da za nekoliko godina imaju veliku tržišnu vrednost.
Računica je jasna – bolji tim znači veće šanse za trofeje i plasman u Ligu šampiona, a Liga šampiona donosi novac koji potom omogućava nova ulaganja. Italija ove sezone ima sedam predstavnika u evropskim takmičenjima, uključujući četiri kluba u elitnom evropskom takmičenju, pa je potencijalni prihod dodatni motiv za ovakvu politiku.
Prava priča, međutim, nalazi se van fudbalskog terena. Italijanski fudbal pokušava da promeni čitav ambijent u kojem funkcioniše. Jedan od najvećih problema godinama su bili stadioni – zastarela infrastruktura, mali prihodi i objekti koji teško mogu da se porede sa najmodernijim evropskim arenama.
Zato je u toku veliki talas projekata koji bi trebalo da promeni izgled Serije A. Poseban impuls daje Evropsko prvenstvo 2032. godine, koje će Italija organizovati zajedno sa Turskom. Čak 13 italijanskih gradova podnelo je ovog leta dokumentaciju za 16 stadiona, ali će samo pet njih na kraju biti izabrano za turnir.
U toj trci nalaze se projekti novog stadiona Rome u Pjetralati, promene vezane za milanske stadione, rekonstrukcija Frankija u Firenci, modernizacija Maradone u Napulju i plan za novu arenu u Bolonji. U Firenci je gradska uprava potvrdila nastavak projekta rekonstrukcije Frankija, dok je Napulj dobio administrativno zeleno svetlo za modernizaciju Maradone. Cilj je da Italija do 2032. ne dobije samo konkurentnije klubove, već i stadione koji mogu da privuku više navijača, sponzora i međunarodnih događaja.
Veliki rizik, ali i velika ambicija
Zbog toga 1,2 milijarde evra potrošenih na transfere ne treba posmatrati samo kao rezultat jednog ludog leta. Italijanski klubovi više ne žele da igraju samo na preživljavanje. Žele da ponovo budu dovoljno atraktivni da zadrže najbolje igrače, privuku velika imena, povećaju komercijalne prihode i redovno igraju završnice evropskih takmičenja.
Ipak, postoji i druga strana medalje. Potrošnja je ovog leta značajno nadmašila prihode od prodaja, što znači da su klubovi preuzeli veći finansijski rizik. Prema podacima Transfermarkta, ukupan bilansa Serije A u aktuelnom prelaznom roku je duboko negativna – oko 434 miliona evra minusa kada se uporede prihodi i rashodi.
Poruka iz Italije je da Kalčo više ne želi da štedi dok gleda kako mu Evropa odlazi. Ovog leta odlučio je da uzme stvari u svoje ruke.
Bonus video:
