Borba za život na 12.000 metara i herojska reakcija doktora Napretka: Sanirao sam krvarenja, ušivao, ali nikad nisam bio u komplikovanijoj situaciji

Ekspedicija Napretka krenula je u četvrtak put Turske. Kruševljani su iz srpske prestonice leteli do Istanbula, a potom prešli u avion koji vodi u dobro poznatu izmsku fudbalsku bazu – Antaliju. Orni i na talasu euforije koju sa sobom nosi svaki početak, Čarapani su fokus usmerili ka destinaciji, ne sluteći da će upravo na putu do iste biti akteri i svedoci verovatno najlepše priče ove zime.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Nekoliko minuta nakon što se avion vinuo u nebo, posada se obratila putnicima i zamolila sve medicinske stručnjake da se jave na identifikaciju, kako bi pružili pomoć devojčici koja se našla u ozbiljnom zdravestvenom problemu.

Ekspresno, bez stvaranja tenzije i privlačenja pažnje, do pacijenta je stigao lekar Kruševljana, Daniel Tomićević. Zahvaljujući veštoj reakciji, znanju i iskustvu dr Tomićevića, petogodišnjoj Turkinji koja je doživela fras, spasen je život i to na oko 12.000 metara iznad zemlje.

Povodom herojskog čina, doktor Daniel Tomićević po sletanju u Antaliju, sumirao je utiske u izjavi za Meridian sport.

“Verujem da bi svi tako postupili. Ne znam da li bi uspeli, ali siguran sam da bi pokušali. To je ljudski instikt – želja da pomogneš nekome. Pomogli su mi veliko iskustvo i spretnost tokom trajanja borbe”, počeo je u skromnom maniru, već sada glavni junak Napretka na pripremama u Turskoj.

Nekadašnji načelnik Urgentnog centra Kruševac retrospektivno se prisetio dešavanja u avionu i načina na koji je devojčici ukazana pomoć.

“Krenuli smo iz Istanbula ka Antaliji. Oglasio se kapetan i zamolio putnike da se identifikuju prisutni lekari. Odmah sam reagovao i javio se stujardesama. Moram da ih pohvalim. Bile su zaista sjajne i značajno su pomogle. Inače veoma retko nosim svoju licencu, ali srećom sam je ovog puta imao kod sebe. Ne znam kako bi se situacija odvijala u suprotnom”, istakao je Tomićević i nastavio u istom dahu:

“Zatekao sam petogodišnju devojčicu, najpre vrlo crvenu u licu. Imala je veoma visoku telesnu temperaturu – prešla je 40. Borila se sa grčevima i u jednom trenutku je baš poplavela. Bila je van svesti i prestala je da diše. Stjuardese su mi donele dva kofera sa lekovima, ali tu nije bilo ničega adekvatnog za lečenje dece. Srećom, našao sam čepiće dijazepama. Brzo sam ih iskoristio i grčevi su počeli da se zaustavljavaju. Konstantno smo joj masirali grudi. Reč je o šestočlanoj porodici. Oko nas su bili uplakani i uplašeni majka, otac, brat, baka i deka”.

Lekar sa zavidnim stažom, specijalista urgentne medicine i hirurgije, morao je da reaguje brzo – bez mnogo oklevanja. Usled činjenice da posada u svojim zalihama nije imala potrebne lekove, Tomićević je posegao za proizvodom iz lične “apoteke”.

“Ništa nije isto kada ste iznad oblaka. Ne možete da se zaustavite. Nema ko da vam pomogne. Stjuardese jesu reagovale fantastično, ali pričam o stručnim licima. Bilo nam je neophodno da reagujemo nekim lekom za obarenje temperature. Iskoristio sam klupsku ‘apoteku’ i uzeo brufen od 600 miligrama. Nožićem sam izdrobio lek u mleko, kako devojčica ne bi popila preveliku dozu za njene godine. Mešavina mleka i vode naterala ju je da povrati, ali došla je k sebi i svi smo lakše disali”.

Filmska priča, sa srećnim krajem, odigrala se tokom leta za Antaliju. Ostao je junak priče pribran u krucijalnim momentima, ali ne i imun na roditeljske suze koje je zaustavio veštom intervencijom.

“Iskreno, ništa slično do sada nisam doživeo. Bilo je ‘luđih’ situacija, ali lokacijski gledano, ne i komplikovanije od ove. Jednostavno, prepušteni ste sami sebi. Baš sve je na tebi u tom momentu. Ili jesi, ili nisi. Ceo život radim u urgentim službama, ali sa decom je uvek najstresnije. Nisam navikao da mi se dešavaju takve situacije. Sanirao sam krvarenja, povrede, šio šavove, ali ovo je retkost. Bilo je dosta dramtično”, istakao je Tomićević i dodao:

“Svi članovi porodice su bili uplašeni. Ništa čudno s obzirom na dešavanja. Otac mi je, onako uplašen sa očima punim suza, prišao i pružio svoj sendvič kada smo izlazili iz aviona. Bio je pogubljen i želeo je da mi se zahvali na neki način. Tu smo se pozdravili. Nismo ostali u kontaktu. Svako je krenuo svojim putem. Nadam se da je devojčica sada u potpunosti dobro. Ne volim da ostajem u prijateljskim odnosima sa svojim pacijantima. To nije praksa koju negujem. Smatram da je ovako profesionalnije”.

U timskim redovima gotovo niko nije bio upućen u dešavanja. Ostatak ekspedicije za podvig je saznao tek po sletanju na željenu destinaciju, a Daniel je ubrzo postao glavna zvezda u klupskim odorama. Čestitkama, komplimentima i zagrljajima nije bilo kraja. Ništa neobično, imajući u vidu značaj učinjenog.

“Skoro niko iz ekipe nije ni znao. Mnogi su odmarali, spavali, nisu pratili situaciju u drugom delu aviona. Trudio sam se da generalno što manje ljudi vidi šta se dešava. Nisam želeo da krene opšta panika, jer je to spontana reakcija. Nikako nam to nije trebalo i uspeli smo da izbegnemo nepoželjan scenario. Saznali su većinom tek kada smo izašli iz aviona i sve su reagovali sa oduševljenjem. Bili su srećni i zbijali su šale. Govorili su mi: ‘Dačo, predsedniče’. Duhoviti momci, kao i obično. Imamo divnu ekipu i Napredak je fantastičan klub. Zadovoljstvo je raditi sa tako kulturnim momcima”.

Suočio se tokom višedecenijskog staža sa brojnim poteškoćama i problemima, pa mu rad u sportskom sektoru dođe kao odmor od teških scena i dramatičnih situacija sa kojima se svakodnevno borio na urgentnom odeljenju.

“Drastično se razlikuje rad u sportu. Sve su to zdravi momci, u punoj snazi. Od vas se uglavnom očekuje da budete tu prilikom povreda, a tada velike zasluge idu fizioterapeutima. Predivno je raditi kao lekar u svetu fudbala. Laže ko kaže drugačije. Naravno, fudbal nije balet i povrede se dešavaju, ali tu smo da ih olakšamo”.

Zaljubljenik u Napredak, dobar deo karijere proveo je u Kataru, gde je dogurao do funkcije načelnika Urgentnog centra u Dohi. Rad u metropoli poput katarske prestonice mnogo je doprineo na planu ličnog usavršavanja, a česti pozivi za povratak govore da je Tomićević ostavio značajan trag u azijskoj zemlji.

“Posle Kruševca sam krenuo put Dohe. Mnogi imaju predrasude o Kataru… Radio sam u potpuno drugačijem sistemu – američkom. Sarađivao sam sa ljudima iz celog sveta. Bilo je to predivno iskustvo. Jedini sam hrišćanin koji je ikada bio načelnik urgentnog centra u Dohi. Poštovanje je bilo međusobno. Uz Saudijsku Arabiju Katar je centar islama. Najrigidniji su u tom smislu. Nosim toliko lepih iskustava, bilo je sjajno. Upoznao sam divne ljude. Stekao sam mnoge sertifikate od velikog značaja. Često me i dalje zovu, ali moj fizio se ljuti. Kaže mi da se ne javljam na pozive, kako ne bih išao tamo”, konstatovao je Tomićević u razgovoru za Meridian sport.

Napredak, u sjajnoj atmosferi, nastavlja po planu u Antaliji. Na megdan ekipi Slavoljuba Đorđevića već u nedelju prvi izlazi rumunski Hermanštat, a potom će odmeriti snage sa Slavijom iz Sofije i poljskom Krakovijom.

Bonus video: