O kapitenskoj traci u Zvezdi i neprežaljenoj Ligi šampiona: Da me otac gura, zar bih išao ovim putem? Odlazak sa Marakane je bilo pitanje dostojanstva

Znate li za izreku – “Ne dao Bog da imaš uspešne roditelje”?

Surovo zvuči, ali aludira na činjenicu da je deci sa zvučnim prezimenima – mnogo teže da izgrade svoje ime i pobegnu od komparacija, te zluradosti koja je odvajkada prisutna u fudbalu.

Marko Janković je sin proslavljenog trenera Aleksandra Jankovića i unuk Dobrivoja Bobija Jankovića, doajena sportskog novinarstva u Srbiji.

Da u životu uvek postoje dve perspektive, potvrđuje Marko u razgovoru za Meridian sport i govori da mu je porodično nasleđe mnogo više pomoglo, nego odmoglo u životu.

I ne na način koji malicioznima prolazi kroz glavu kada čitaju tu rečenicu. Protekcije, tvrdi, nikada nije bilo, ali saveta koji su ga izgradili kao čoveka – i te kako.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

“Naučio sam već da živim s tim, jer me takve priče prate od malih nogu. Zar neko stvarno misli da pored upliva i uticaja menadžera u srpskom fudbalu, moj otac ima moć da me protežira? Iskreno, svako ko to misli je naivan. Da imam bilo kakvu protekciju, ne bih sigurno išao ovim putem i igrao u Prvoj ligi Srbije. Kažem, nije lepo kada te prate neistine, ali malo veći pritisak dobro dođe u smislu toga da vas uvek održi u pripravnosti. Na mene kao čoveka je sve to uticalo, ali verujte mi – maksimalno pozitivno. Znanje i iskustvo koje su prenosili na mene je zaista bilo veliko i takve stvari nemaju cenu u životu. S druge strane – pritisak. Uvek sam bio na meti, targetiran kao nečiji sin i unuk. Stalno sam bio kritikovan, bez prostora za grešku, gde se svaki moj potez i van terena, u tim fudbalskim okvirima – analizirao. Nije mi se praštala ni najmanja greška, ali zahvalan sam na tome. Kao mlađeg me je to pogađalo, ali sada smatram da je to neverovatna fudbalska, ali i životna škola koju sam prošao. Srećan sam što je fudbal instaliran u moj DNK još i pre nego što sam se rodio. Imao sam tu privilegiju da mi deda čitav život posveti fudbalu kao novinar, a otac kao igrač, a zatim i trener. Za mene je fudbal porodično nasleđe i nešto što mi teče venama”, počeo je Janković razgovor za Meridian sport i nadovezao se na to kako je došlo do odlaska iz Zvezde posle decenije staža.

“Tačno pamtim i datum – 18. avgust 2018. godine, par dana pre mog punoletstva. Samo dva meseca nakon što sam kao kapiten omladinaca Zvezde bio deo ekipe koja je napravila preokret, koji ću prepričavati deci i unicima, u večitom derbiju, kada smo na Teleoptiku od 3:0 stigli do 3:4 i osvojili titulu – dolazi momenat da shvatam da se na mene ne računa, a opet – niko mi to ne saopštava u lice. Bilo je to prvo kolo Srpske lige Beograd, prebačen sam u Grafičar i imali smo utakmicu sa Prvom Iskrom Barič, a ja – ni u protokolu. Bilo je bolno, i to je bila linija koju nisam mogao da pređem. Osetio sam da je u pitanju dostojanstvo. Bila je to teška, ali prva velika životna odluka, ispostaviće se – i dobra. Sve to me je iskalilo da danas budem ono što jesam. Krivo mi je što mi niko u lice nije saopštio da se na mene ne računa, već sam tada kao dečak od 17 godina morao da kroz neke druge stvari i sam zaključujem tako nešto. I onda, posle 10 godina – odlazim iz Zvezde, iz kluba kom sam dao čitavu mladost. Kroz glavu mi je prošao svaki put kada sam linijama 33 i 48 išao od Pravnog fakulteta do Marakane. Žrtvuješ mladost, sopstveno obrazovanje, telo, odričeš se svega samo da postaneš profesionalni fudbaler u Zvezdi. I sve to znaju i ti ljudi, a opet, nemaju petlju da ti saopšte u lice da je vreme da ideš. Naravno, evocirao sam tada i uspomene kada sam iz Vinera stigao u Zvezdu kao osmogodišnjak. Selektirao me je čuveni Toma Milićević. Bila je to tipična subota, buljuk igrača na šljaci, i nas 60 koji trčimo za jednom loptom.”

Teško da se u Srbiji odigrala utakmica koja ima veću primesu antologijske kada je u pitanju juniorski fudbal, od onoga što smo videli 2. juna 2018. godine na Teleoptiku.

“Sve propratne stvari koje su išle uz taj večiti derbi – podigle su omladinsku utakmicu na seniorski nivo. Pratila se ta naša trka sa Brodarcem, imali smo navijače, ljude koji dolaze da gledaju svaku utakmicu i sve je stalo u poslednje kolo. Mi smo pre toga pobedili Napredak u Kruševcu sa 0:1, a zatim i Čukarički sa 4:1. Branio im je Đorđe Petrović, reprezentativac i golman Strazbura, igrali su Marko Rakonjac, Slobodan Rubežić, Bojica Nikčević, Milutin Vidosavljević, zaista sve fudbaleri sa ozbiljnim pedigreom. Sad kada uporedim, više je iz njihove nego iz naše generacije izašlo igrača koji su se pokazali na velikoj sceni. Mi tada, ni blizu prvog tima Zvezde, stalno osporavani. A pred derbi mnoštvo sitnica koje su samo pokazale koliko je svima bila važna ta utakmica. Da podsetim ljude, Partizan nije bio u trci za titulu, mi smo se jurili sa Brodarcem, ali svako ko razume fudbal, jasno mu je da u večitom derbiju nema kalkulacija. Sećam se da je bilo priča “ma ne znači Partizanu to ništa, lako ćete vi to”. Bilo mi je baš smešno. Znam te momke preko puta i znam da će dati sve od sebe da pobede zbog sebe, ne zbog Brodarca. Uglavnom, pred utakmicu smo hteli da se igra na JNA – odbili su, tražili smo karte za naše navijače – odbili su. Došlo je i do tuče pre utakmice između navijača. Iz moje vizije – san je tada postao stvarnost. Bukvalno sam se osećao kao da igram seniorski derbi. Nismo više deca, sada je ovo ozbiljan nivo fudbala. Da se razumemo, uvek je u Zvezdi postojao imperativ pobede, ali ta utakmica je definitivno bila pritisak kakav do tada nismo osetili.”

Poluvreme – 3:0 za Partizan. Kraj utakmice – 3:4 za Zvezdu. Strast sa kojom Janković govori o toj utakmici samo potvrđuje ono što se sluti – tih 90 minuta bi moglo da stane u knjigu.

“Počeli smo dobro, imali i nekoliko prilika, ali je Partizan vodio sa 3:0 na poluvremenu. Spustili su par igrača iz prvog tima, što je i dodatno potvrdilo to da žele pobedu. Sećam se da im je igrao Sveta Marković, koji nam je svima i u reprezentaciji bio pravi primer igrača i čoveka. Profesionalac od glave do pete. Znali smo se mi svi međusobno, iz reprezentacije, ali eto – ne znam šta se desilo, samo se sećam – odlazimo na poluvreme i gubimo 3:0. Sedimo u svlačionici, glave dole i razmišljamo “da li je moguće da se ovo dešava posle svega i da gubimo ubedljivo od naljućeg rivala”. Ulazi tada trener Milan Lešnjak u svlačionicu, stavlja šaku na sto i kaže “mogu da dam ruku – vi okrećete ovo”. Izašli smo na teren i kao “najnetalentovanija” generacija pokazali da ipak samo rezultati mogu da govore o tome, a ne komentari ljudi. Skupili smo se kao tim, i pobedili sa 3:4 na krilima Milana Savića sa kojim sam i danas saigrač u Slobodi. Postigao je het-trik, a verujte mi, godinu dana nismo bili svesni šta smo uradili, eto takav je to bio pritisak. Moram da pomenem i trenera Lešnjaka koji mi je u omladincima promenio poziciju. Igrao sam kao štoper do tada, ali me je prekomandovao na desnog beka usled toga što smo slabije ušli u prvenstvo, kao i nekih kadrovskih problema. Na utakmici protiv Rada sam stao kraj desnu aut liniju i evo – i danas sam tu.”

Ni neverovatan preokret u derbiju, ni titula u omladincima, nije ubedila čelnike na Marakani da ukažu šansu klasi ’00. Već naprotiv, neki su poslati u Grafičar, a drugima je uručena zahvalnica.

“Iz te generacije su se u seniorima najbolje snašli Miloš Gordić, Željko Gavrić i Radivoj Bosić, ali kažem, stalno su nas pratile priče da smo manje talentovani od drugih. Ne znam, rezultati su ih demantovali i činjenica je da smo kao kolektiv bili najbolji. Imali smo tu sreću da nismo bili zanimljivi menadžerima. Zaobilazili su nas, i ako je neko imao menadžera, tek u omladincima je dolazilo do toga. Dakle, bila je to čista ljubav, strast, pasija. Zaista smo se osećali da jedni bez drugih ne možemo i dokaz toga je da sam sa većinom saigrača iz tog vremena i danas u kontaktu. Na kraju krajeva, biti kapiten, pa makar i u petlićima Zvezde je neverovatan osećaj za svakog ko je šutnuo loptu u životu. Kroz čitavo stasavanje u mlađim selekcijama Zvezde sam nosio kapitensku traku…Lepi dani, i uz čuveni derbi koji je za mene bio više od utakmice, moram da pomenem i čuveni meč sa Arsenalom. Eliminisali smo ih na turniru u Italiji posle penala. Posle smo pobedili Kaljari u finalu, to je za sve nas u tom momentu bio jedan od najvećih fudbalskih trijumfa koje smo osetili. Ali eto, promenilo se svašta posle tog čuvenog preokreta na Teleoptiku. Klub se odlučio da našu generaciju pošalje u Grafičar, a da 2001. godište igra Ligu šampiona za mlade. Za razvoj tih momaka je to bilo odlično, igrali su protiv godinu dana starijih, ali iz našeg ugla – smatram da smo zaslužili priliku u Ligi šampiona. Zvezda bi svakako te godine igrala Ligu šampiona, jer je prvi tim uspeo da se plasira, ali to se nije znalo – do kraja avgusta. Još pre toga je klub odlučio da nas pošalje u Grafičar. Mislim da su makar zbog tog derbija trebali da nas ispoštuju.”

Janković posle Zvezde osvaja još jednu titulu juniorskog šampiona Srbije, ali ovog puta na Starom sajmištu.

“Odlazim u Brodarac i ponovo osvajam Omladinsku ligu Srbije. Na sve to, po prvi put se susrećem sa seniorskim fudbalom. Izuzetno iskustvo za mladog igrača, ali sam posle te sezone i otišao iz kluba – u Žarkovo. Nažalost, ubrzo je krenula korona, a ja sam se povredio i imao operaciju kolena. Za vreme karantina sam radio oporavak i tačno dva meseca od operacije sam igrao prvu od četiri utakmice koliko ih je bilo posle prekida prvenstva.”

I onda niotkuda – pravo sa mora na pripreme Proletera, tada superligaša u naletu. Generalka na stadionu Partizana, pa debi protiv Zvezde.

“Na zanimljiv način sam stigao u Proleter. Bio sam na odmoru, završila se sezona i pozvali su me ljudi iz Žarkova i pitali me da odem na pripreme sa superligašem, čisto da steknem iskustvo i popunim broj. Nikad nisam imao problem da ego stavim po strani i oberučke sam prihvatio tu opciju, jer sam je doživeo kao novi izazov i odmeravanje na još većem nivou. Stigao sam na pripreme na Zlatibor i za manje od 24 sata sam zaigrao utakmicu. U toku te nedelje se povredio desni bek, tako da sam praktično ostao samo ja i do kraja priprema sam bio standardan. Vratio sam se u Beograd, stavio na raspolaganje treneru Milanu Kuljiću u Žarkovu, ali su ljudi iz Proletera insisitrali da dođem. Izuzetno brzo se sve dogodilo i umesto toga da igram utakmicu na pomoćnom terenu Žarkova, eto mene u Humskoj – generalka sa Partizanom. Tada su za crno-bele igrali Asano, Sadik, Suma, Marković, baš dobra ekipa. Mislio sam u tim momentima da sam u skrivenoj kameri, ali to je fudbal, stvari se menjaju brzinom svetlosti. Posle toga je sve krenulo kako treba. Debitovao sam protiv Zvezde u Novom Sadu, u utakmici koja je bila veoma emotivna za mene. Preko puta mnogo poznatih lica koji su mi do juče bili saigrači, saradnici i iskreno – to mi je verovatno bila i najbolja utakmica u seniorskom fudbalu. Ipak, platio sam ceh ubrzo, jer sam i na te pripreme stigao direktno s odmora, uleteo odmah u mašinu, bez da se telo spremilo za izazove i krenule su povrede. Smanjivala se i minutaža u skladu s tim, ali bilo je to prelepo iskustvo.”

Da život piše romane govori činjenica i način na koji se Janković zahvalio – Zdravku Kuzmanoviću na tome što ga je otpisao, praktično i pre nego što su pružili ruku jedan drugom i upoznali se.

“Stigao sam u Kragujevac kao pozajmljen igrač Proletera sa kojim sam bio nadomak mesta za Evropu. Sećam se da sam se spremao za novu sezonu i da je stigao poziv tada novog sportskog direktora – Kuzmanovića koji mi je saopštio da nisam u planovima. Ako ništa drugo, bio je otvoren i direktan, uprkos činjenici da me nikada nije ni video. Stigao sam u Radnički, klub koji je tada imao svega 16 bodova, a trener je bio Nenad Lalatović. Imao je neku drugačiju viziju koja je urodila plodom i da ironija bude veća – pobedom na Čika Dači smo izbacili Proleter iz lige. Nakon toga je sklopljen dogovor da ako Radnički ostane u ligi, prelazim u Kragujevac. Težak igrački period, ali krucijalan ljudski za mene. Iz tog vremena mi je i ostalo najviše prijatelja sa terena i van njega. Budući kum Stojan Leković, sadašnji golman Al Džazire je neko koga sam upoznao u Kragujevcu.”

Već druga godina u Slobodi, a prethodnog vikenda i prvenac u seniorskom fudbalu, protiv Slovena iz Rume. Ipak, Užičani su poslednjeplasirani u Prvoj ligi Srbije i čeka ih grčevita borba za opstanak, identična kao i prošle sezone.

“Meni je baš lepo u Slobodi. Sviđa mi se što sam u klubu sa istorijom, tradicijom i navijačima. Borimo se za opstanak i prošle sezone smo uradili nemoguće, pa zašto to ne bi ponovili i ove? Mnogo momaka je prošlo to i prošle sezone, tako da samo iskustvo igranja tih utakmica koje su za “goli život”, mogu da nam budu prednost za borbu koja sledi. Verujem u ovu ekipu. Bezveze smo prosipali bodove, ali ovo je maraton, a ne sprint. Račun se svodi na kraju.”

Ne zaboravlja Janković ni dane u dresu reprezentacije.

“Mi smo generarcija koja se veoma rano ustalila i napravila kostur tima. Još od onih instruktorskih škola FSS-a smo svi bili na okupu. Ponosan sam na činjenicu što sam prošao sve to. Dres Srbije je poseban, a činjenica da možeš da predstavljaš svoju zemlju u bilo čemu – neopisiva. Igrao sam i Evropsko prvenstvo za kadete nakon turnira u Škotskoj kada smo se i plasirali. Počeli smo pobedom protiv Republike Irske, kada je Gavrić dao gol glavom, što mi je i dan danas jedna od najdražih pobeda u karijeri. Međutim, usledio je poraz od Nemačke gde smo zaista bili, i psihički, i fizički, iscrpljeni. Na posletku, poraz od Bosne i Hercegovine gde smo na 1:1 ušli u veći rezik, jer nam remi nije bio dovoljan za prolazak. Za mene najveći turnir na kom sam igrao u životu“, zaključio je Janković.

BONUS VIDEO: