Svojevremeno kadetska “Zlatna kopačka” Evrope, Mihajlo Cvetković, tokom predstojećih zimskih priprema proslaviće punoletstvo, a ulazak u svet odraslih će dočekati uz epitet jednog od najinteresantnijih superligaških igrača na inostranom tržištu.
Tinejdžer iz okoline Niša uspeo je da u srednjoškolskom dobu privuče pažnju ne samo domaćih klubova, već i brojnih evropskih timova, ali i skauta sa drugih kontinenata. Ipak, da bi priča o odlasku u inostranstvo imala osnova i postala aktuelna portebno je da Cvetković oduva 18 svećica sa rođendanske torte, a čekajući naredni rođendan perspektivni napadač vreme prekraja obarajući rekorde.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Nekoliko meseci nakon što je postao najmlađi strelac ikada u Superligi Srbije, 17-godišnji egzekutor Brđana, postigao je najbrži gol od osnivanja elitnog ranga. Gotovo da je još uvek odzvanjao zvuk prvog sudijskog zvižduka, a lopta se u mreži Železničara posle Cvetkovićevog udarca našla u devetoj sekundi susreta.
“Svi smo verovali u uspeh uoči utakmice. Veoma sam srećan zbog činjenice da sam ispisao istoriju sa svega 17 godina. Osećaj je fantastičan. Stvarno nisam znao da sam pogodio posle devet sekundi. Hvala stručnom štabu što su osmislili akciju i odlučili da je sprovedemo u delo. Nije prvi put da sam tako brzo zatresao mrežu. U omladinskom sastavu Čukaričkog protiv Mladosti iz Lučana upisao sam se u strelce u 11. sekindi meča”, kazao je Mihajlo Cvetković na početku intervjua za Meridian sport, a potom se prisetio prvenca i najdražeg gola u seniorskoj konkurenciji:
“Uvek sam pratio mečeve prvog tima. Znao sam sa kim ću igrati jednog dana. Kada sam postigao prvenac protiv Pančeva nisam mnogo razmišljao o tome. Uzeo sam loptu u ruke i krenuo ka centru, da bismo stigli do preokreta. Pogodio sam za 2:2 tada, a želeli smo pobedu. Sada protiv Partizana sam imao isti osećaj. Ništa nisam čuo, krenulo je da mi zvoni u glavi. Gol protiv Partizana mi je najdraži do sada”.
“Nisam pričao sa selektorom, ali Nišlije smo – sigurno ćemo pronaći zajednički jezik”
Nagrada za sjajne partije u elitnom rangu stigla je u vidu poziva selektora Dragana Stojkovića u A selekciju Srbije. Piksi je odlučio da svom sugrađaninu, daleko mlađem Nišliji, pruži priliku za dokazivanje u susretima Lige nacija sa Švajcarskom i Danskom.
“Poziv u A reprezentaciju je moj dečački san. Godinama sam maštao o tome. Srećan sam zbog poziva selektora. Iščekujem debi. Ne bih da pričam konkretno sad o narednim utakmicama, ali ako dobijem priliku daću sve od sebe da opravdam poverenje. Još nisam pričao sa selektorom. Znam da smo Nišlije, sigurno ćemo pronaći zajednički jezik. Dosta igrača iz Niša je doguralo do reprezentacije – Andrija Živković, Nemanja Radonjić… Na jugu ima pregršt talenata, koje ljudi očigledno prepoznaju”.
Mihajlo se nada da će u bliskoj budućnosti igru reprezentacije nositi tandem Maksimović – Cvetković. Klupski rival, ali prijatelj i saigrač iz nacionalnog tima – Andrija, uporedo blista u dresu Crvene zvezde.
“Stalno sam u kontaktu sa Andrijom Maksimovićem. Prošli smo zajedno već dva Evropska prvenstva u mlađim selekcijama. Andrija je izuzetan talenat. Samo da nastavi da radi kao do sada i za njega nema brige. Razumemo se na terenu, volimo da igramo u tandemu. Nadam se da ćemo uskoro zajedno igrati u A reprezentaciji”.
Agilni centarfor Brđana još u ranom detinjstvu počeo je da trese mreže rivala, što uopšte ne čudi imajući u vidu da potiče iz fudbalske porodice. Deda i ujak su nosili dres Reala sa Nišave, a rođaka Jovana Stojanović je dospela do Marakane i dresa Crvene zvezde.
“Krenuo sam da treniram sa šest godina. Kada sam otišao na trening hteli su da me vrate kući jer sam bio ubedljivo najmlađi. Moj otac je insistirao da ostanem. Rekao je da ne pita za cenu, već da je samo važno da dobijem priliku. Oduvek sam želeo da treniram. Već posle prvog treninga su mi rekli da mogu da ostanem, iako su saigrači bili po pet, šest godina stariji od mene”, kazao je Mihajlo i nastavio u istom dahu:
“Fudbal mi je u genima. Deda je igrao za Radnički, kao i ujak – koji se potom oprobao u Albaniji. Bilo je teško vreme, dobio je dete i nije želeo da se vraća tamo. Odlučio je da se penzioniše. Čitava porodica sa mamine strane je fudbalska, čak se i mama odlično razume”.
Upravo je majka odigrala ključnu ulogu u Mihajlovom razvoju. Sa samo devet godina krenuo je sa intezivnim dolascima u Beograd, da bi se ubrzo “za stalno” preselio u prestonicu Srbije.
“Bilo je teško odvojiti se od roditelja. Majka je morala da krene sa mnom, a ostatak porodice je ostao u Nišu. Nisam kod kuće uspeo da završim ni osnovu školu, već sam sedmi i osmi razred pohađao u Beogradu. Tokom prvih meseci bilo mi je mnogo teško. Ključni uticaj imala je moja majka, koja i dalje tu sa mnom. Svakodnevno mi pomaže da ostanem na zemlji, da budem staložen i napredujem”.
Iako Srbija, bez premca važi za zemlju košarke, najveća konkurencija na putu za uspeh na sportskom bojištu nalazi se u fudbalskim krugovima. Evrogol na utakmici u rodnom Nišu privukao je pažnju struke i svesrdno mu otvorio vrata glavnog grada.
“Igrao sam utakmicu protiv Železničara u Nišu. Postigao sam dva pogotka, a jedan je bio evrogol. Tata je našem kućnom prijatelju pokazao gol koji sam postigao, a on je snimak prosledio treneru omladinskih kategorija – Mihajlu Jurasoviću. Tražio je još neke snimke, a onda me pozvao na turnir u Kragujevcu”.
Oduševljeni pronalskom vanserijskog potencijala Brđani su uložili veliki trud u Mihajlovo fudbalsko školovanje. Svakodnevno, tokom, ali i van radnog vremena, na raspolaganju mu se našao trener Lazar Popović.
“Kada sam došao u Beograd Lazar Popović je bio spreman da pruži i uradi sve za mene. Čekao me ja na autobuskoj stanici kada sam dolazio iz Niša i vodio da spavam kod njega kući. Sa njim sam uvek imao odličan odnos. Kad god sam imao problem mogao sam da mu se obratim. Bio je tu 24 sata dnevno za mene. Značilo mi je što je takođe bio napadač. Već sa 12, 13 godina pokazivao mi je kako da rešavam određene situacije. Mnogo sam naučio od njega još kao pionir. Nisam se nadao da ću tako lako postizati golove. U kadetskoj ligi je trener Popović imao ogroman uticaj. Isplatio se njegov svakodnevni rad. Bio je ubeđen da ćemo igrati dobar fudbal i na kraju smo Andrej Subotić i ja bili najbolji strelci”.
“Čukarički voli mlade igrače, ne plašim se nikoga i ne zanima me ko je protivnik”
Sa samo 15 godina zvanično je stavio paraf na ugovor i postao najmlađi profesionalac u pogonu sa Banovog brda. Veliko olakšanje prilikom preskakanja najteže prepreke – prelaska iz omladinske u seniorsku konkurenciju, predstavljala je “ljubav” između Čukaričkog i klupske dece, odnosno strategija Brđana da su mladi igrači uvek u prvom planu.
“Od kada znam za sebe Čukarički je klub koji daje priliku mladim igračima. Prošle godine smo igrali Ligu konferencije sa po sedam, osam bonusa na utakmici. Čukarički voli mlade igrače! Stariji su tu da nam pomognu, daju savet na treningu, na terenu. Smatram da je to ključ uspeha u Superligi”.
Bačen je Cvetković u vatru minule sezone, kada je prvenstveno u Leskovcu, ali i na gostujućim terenima, vodio bitke sa daleko poznatijim i iskusnijim čuvarima u Ligi konferencije. Njihova imena, ali i renome, nisu predstavljali nikakav problem mladom Nišliji.
“Nisam razmišljao protiv koga igram u evropskim mečevima. Analizirao jesam – u smislu kako i gde mogu da napravim razliku, ali nisam se nikoga plašio. Prebrodio sam taj strah i rekao sebi da mogu da igram protiv svih. Uvek želim da se dokazujem”.
“Jamal mi je rekao da sam odličan igrač”
Tokom Evropskog prvenstva za kadete Cvetkoviću je uspelo da oduševi i rivale na terenu, među kojima se našla današnja zvezda reprezentacije Španije i Barselone – Jamin Lamal. Razgovor i čestitke razmenio je dvojac ofanzivaca nakon remija, a Mihajlo je biranim rečima govorio o svojim vršnjacima koji već sada dominiraju na sceni Starog kontinenta.
“Našli smo se na terenu sa Jamalom i Kubarsijem. Pokazali smo da možemo da se nosimo sa njima, ali oni igraju na drugom nivou jednostavno. Andrija Maksimović i ja ćemo pokušati da idemo njihovim putem. Pozdravili smo sa njima posle te utakmice na Evropskom prvenstvu. Prišao sam Jamalu, a on mi je rekao da sam odličan igrač i poželeo da nastavim u istom ritmu. Poželeo sam mu sreću i uzvratio komplimente. Već je krenuo da igra u Barseloni. Kubarsi koristi mozak u svakoj situaciji, igra pametno. Njemu nisu neophodni oštri faulovi da bi zaustavio protivnika. Teško je igrati protiv tako pametnog fudbalera. Unapred procenjuje svaku situaciju”.
Asovi Barselone svakako jesu drugi nivo, ali bilo je i superligaških vedeta koji su ostavile jak utisak na uzdanicu Čukaričkog. Prisetio se umnog, taktičkog, ali i fizičkog “rata” sa odbrambenim bedemom Crvene zvezde.
“Igrači iz večitih rivala su ostavili najjači utisak na mene – pogotovo štoperi Crvene zvezde koji imaju neverovatan kvalitet. Mislim na Đigu, Spajića i Dragovića, ali pogotovo Đigu. Nismo razgovarali, nije bilo čarki, ali on je vrlo jak, stabilan, brz. Sjajan igrač”.
“Ugledam se na Aguera, moram mnogo da radim, ali mislim da bih jednog dana mogao da budem kao on”
U periodu dok niže rekorde na državnom nivou i redom ostvaruje snove Cvetković mašta o poduhvatima koje su režirali njegovi uzori – prvenstveno argentinski mađioničar, Serhio Kun Aguero.
“Postoji nekoliko igrača koje pratim, na koje se ugledam. To su Kun Aguero, Lautaro Martinez, Roberto Firmino… Smatram da sam sličan tip igrača, da imam sličan način igre. Naravno, moram mnogo da radim da bih jednog dana dostigao njihov nivo. Aguero je uvek imao sve neophodno za vrhunskog napadača. Neverovatan osećaj za gol, uvek se dobro kretao, postavljao i prepoznavao situacije. Mislim da bih jednog dana mogao da budem kao on”, konstatovao je Mihajlo Cvetković u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
Petar Markovic
Približava se čekanju kraj
kluka4002
Jako dobar igrač u poslednje vreme pokazuje bas mnogo ,vidno je napredovao i mislim da će brzo napraviti iskorak i otići u bolji klub