Jedan od veoma važnih razloga zbog kojih i Milan i Lacio itekako žele u finale ovosezonskog italijanskog kupa je to što tamo neće biti Juventusa koji je posle četiri uzastopne titule, naprasno ,,odlučio” da ne ide dalje od četvrtfinala.
Bjankoneri su u poslednjih nekoliko godina bili veliki trn u oku Lacijalima i Rosanerima, ne toliko u Kalču gde su imali neke druge pratioce, već upravo u Kupu Italije. Naime, četiri prethodna trofeja u kupu Juventus je osvojio naizmenično pobeđujući Lacio i Milan u finalima. Kao da nije dovoljno frustrirajuće to što je Skudeto nedostupan još i duže, ne samo za aktere polufinalnog susreta, već i za sve ostale klubove na Apeninima.
To je ipak neka druga priča, a činjenica da će drugi finalista biti Fiorentina ili Atalanta, deluje kao veliki motiv za Milan i Lacio da uposle sve svoje snage ne bi li se ponovo našli u borbi za trofej. Orlovi su ga doduše, osvajali ne tako davno (2013), što je tačno deset godina posle poslednjeg slavlja Milana u istom takmičenju. Poznato je šta Rosaneri znače u italijanskom i evropskom fudbalu, ali su Rimljani uspešniji u kupu sa jednim trofejem više (6).
Lacio u istoj fazi takmičenja oduzeo trofej Milana koji su Rosaneri branili u sezoni 2003/04. Orlovi se nisu pokolebali ni u finalu u kojem su tada bili bolji od Stare dame. Ni Milanezi nemaju previše razloga da se žale na tu sezonu, budući da su po sedamnaesti put postali šampioni Italije, a Ševčenko osovjio Zlatnu loptu.
Andriy Shevchenko won the Ballon d'Or in 2004, and scored a total of 175 goals in 322 matches for AC Milan. pic.twitter.com/3L13SRs2pk
— Squawka (@Squawka) September 29, 2014
Ševčenko za Milan, Mihajlović i Stanković za Lacio
Na San Siru već enkoliko godina boravio Andrej Ševčenko, a pored njega su u sastavu Karla Anćelotija nastupali tada izvanredni fudbaleri kao što su Alesandro Nesta, Kaka, Seržinjo, Alesandro Kostakurta, Filipo Inzagi, Paolo Maldini i sadašnji trener Đenaro Gatuzo. On je pod velikim pritiskom i dalje, mada je ekipa izašla iz krize, a pojava nekih novih fudbalera, pre svega Poljaka Pjonteka, najavila vedrije dane na san Siru.
Lacio je 2003/04 završio na šestom mestu u Kalču, a ekipu koja je uzela trofej u kupu predvodio je Roberto Manćini, koji je samo par godina ranije okončao igračku karijeru u istom klubu. U to doba sastav Lacijala uopšte nije bio loš, a između ostalih, za Orlove su nastupali Siniša Mihajlović i Dejan Stanković. Tu su bili i Anđelo Peruci, Jap Stam, Masimo Odo, Seržo Konseisao, Klaudio Lopez, Dijego Simeone. Odbranu koju su najčešće činili Mihajlović, Kouto, Stam i Favali, bio je glas da nije previše nežna prema protivničkim napadačima.
Prvi susret je odigran na San Siru gde je Lacio golovima Fiorea i Kouta pobedio sa 2:1. Jedini strelac za Rosanere je bio Inzagi. Branilac trofeja se u revanšu na Olimpiku proveo kao bos po trnju pošto je domaćin sa dva gola Fiorea i po jednim Sezara i Liveranija najavio da želi i najveću nagradu.
Anćeloti i Manćini su na Olimpiku izveli sledeće sastave:
Lacio
Sereni, Odo, Stam, Mihajlović, Favali, Albertini, Liverani, Sezar, Koradi, Lopez
Milan
Abijati, Šimić, Laursen, Kostakurta, Kaladze, Broki, Redondo, Seržinjo, Rui Košta, Ševčenko, Borijelo
