Partizanov metak sa krila uz kog rastu crno-bela deca: Roberto Karlos je rekao da će mi slomiti nogu, ali pred 30 hiljada ljudi bih nastavio i da mi otkinu glavu

Velike promene, vođene potrebom da se pronađe izlaz iz krize i ustaljene kolotečine, obeležile su prethodni mesec u srpskom fudbalu. Čelnici FSS i Partizana odlučili su se za nova lica na klupama, a Veljko Paunović i Nenad Stojaković preuzeli su odgovorne funkcije u dijametralno suprotnim okolnostima.

Novi selektor stavio je paraf na petogodišnji ugovor, sa jasnim planom i strategijom za dugoročni razvoj, dok je Stojaković imenovan za privremeno rešenje, do potencijalne finansijske stabilizacije najavljene za naredno leto od strane klupskog rukovodstva.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Karijere oba kormilara usko su povezane sa sagovornikom našeg portala –Milošem Bogunovićem. Nekada istaknuti as Partizana, danas perspektivni trener u pogonu crno-belih (Teleoptiku), svojevremeno je delio svlačionicu sa spomenutim stručnjacima, o čemu je između ostalog govorio u opširnom intervjuu za Meridian sport.

“Veoma mi je drago zbog Veljka. Potajno sam se nadao da će doći na čelo reprezentacije u trenucima kada je krenulo da se priča o toj opciji. Moja iskrena želja je bila da Paunović postane selektor. On je prvenstveno pošten i dobar čovek, koji drži do moralnih principa i vrednosti. Zaslužio je ono što se desilo pre 10 godina na Novom Zelandu i nadam se da će imati uspeha i sa A selekcijom naše zemlje”, počeo je trener bisera Teleoptika.

Odmah nakon ozvaničenja saradnje Miloš je stupio u kontakt sa prijateljem i bivšim saigračem na stadionu iznad Autokomande.

“Čuli smo se, razmenili nekoliko poruka. Poželeo sam mu sreću i sve najlepše. Nadam se da ćemo se uskoro videti”.

Uveren je Bogunović da će Orlovi pod komandom novoizabranog selektora naći put do izlaska iz rezultatske krize u kojoj se nalaze mesecima unazad.

“Poznajući Veljka verujem da će biti tako. Smatram da će napraviti taj potreban iskorak. Po mom mišljenju, gledajući sa strane, nama nedostaje taj kult reprezentaciji. Nedostaje nam da budemo više posevećni, da dolazimo sa većom željom na reprezentativna okupljanja. Voleo bih da igrači recept iz klubova, 100 odsto angažovanja i truda, prenesu i na utakmice nacionalnog tima”.

Iz perspektive nekada agilnog krilnog napadača, Paunović je pravi čovek za podizanje nivoa zajedništva, kao i ekspert za atmosferu unutar ekipe. Razgovor o timskom duhu i snazi kolektiva, naveo je Miloša da evocira uspomene nastale u Partizanovoj svlačionici, koje su odigrale značajnu ulogu u dominaciji crno-belih krajem prve i početkom druge decenije 21. veka.

“Smatram da Veljko to može da učini, da se vrate sloga i kult reprezentacije. Zajedništvo i atmosfera su vrlo bitni u fudbalu. U prvom timu Partizana svojevremeno smo 50 odsto utakmica dobili na atmosferu. Zaista smo bili dobri drugari. Okupljali smo se u karantinu i kada nismo morali da budemo tu. Igrali smo karte, razgovarali, držali zajedno. Znam koliko je to važno za svaki kolektiv. Mislim da je to jedan od prvih ciljeva koje je Veljko sebi zadao, a siguran sam da može da ga ispuni”.

Dvocifren broj mečeva odigrali su Bogunović i Paunović zajedno čineći tandem u ofanzivnoj liniji crno-belih.

“Ne mogu konkretno da se setim nekog detalja, ali bilo je mečeva gde smo odlično sarađivali. Redovno smo pričali u karantinu, stalno se nešto dogovarali, razmenjivali informacije. To je pravo drugarstvo. Teško je u Partizanu držati na okupu više od 20 ljudi različitih karaktera, ali mi smo sve radili sa jednom željom – da Partizan bude najbolji. Uspeli smo u tome”.

Nikada u domaćim fudbalskim kuloarima neće biti zaboravljen dvomeč sa Fenerbahčeom u okviru kvalifikacija za Ligu šampiona. Bio je Partizan blizu da sruši skupoceni tim turskog velikana, sastavljen od zvučnih imena svetskog fudbala, ali fortuna tom prilikom nije bila naklonjena Beograđanima. Upravo su Miloš i Veljko golovima u prvom poluvremenu oduševili publiku u Humskoj, ali su Aleks i Gviza pokvarili slavlje u nastavku (2:2) , pred revanš u Istanbulu završen u korist rivala (2:1).

“Sećam se naravno. Veljko je postigao prvi, ja drugi pogodak. Posle smo imali još dobrih šansi. Poništili su mi još jedan gol kasnije. I dalje ne znam da li je bio ofsajd ili ne. Šteta što tada nije postojala VAR tehnologija, možda bi se nešto promenilo… Utakmica sa Fenerom je mnogo toga promenila. Ušli smo u te kvalifikacije ‘kilavo’. Najpre smo remezirali protiv Intera z Bakuu 1:1, tamo sam postigao prvi gol u Evropi. Revanš smo dobili, ali nismo bili ubedljivi. Otpisala nas je javnost kada smo na žrebu izvukli Fenerbahče, ali pokazali smo da možemo. I danas mi je žao zbog te utakmice”.

FOTO: Starsport

Nekoliko diskutabilnih sudijskih odluka ostalo je u ružnom sećanju pristalicama kluba iz Humske 1.

“Nismo prošli dalje, a mislim da smo zaslužili. Bili smo bolji od njih u oba meča. Izdešavale su se stvari na koje nismo mogli da utičemo. Sudija nas je malo oštetio i poremtio. Prvi dosuđen penal teško da bi danas sudije bilo kome svirale. Gol su postigli iz ofsajda, a to su neki detalji koji prevagnu na jednu stranu. Takođe, u Istanbulu su nam poništili čist gol. Fener je tada uložio ozbiljan novac, doveli su velika imena”.

“Karlos je rekao da će mi slomiti nogu ako ga još jednom prođem, ali pred 30 hiljada navijača bih nastavio dalje i da mi glavu otkineš”

Bogunović je naspram sebe imao neverovatnog čuvara. Na desnom krilu vodio je bitku sa jednim od najboljih levih bekova svih vremena – Robertom Karlosom.

“Neverovatan igrač, ali u tom momentu je već bio na zalasku karijere. Svejedno – znamo šta je postigao. Impresivno! Pokušao je da odigra na iskustvo, na ime, a meni to tada nije mnogo značilo pred 30 hiljada navijača u Humskoj. Leteo sam po terenu. Nisam mnogo razmišljao ko je naspram mene, već sam bio fokusiran na svoj zadatak, na ono što se očekivalo da uradim. Smatram da sam u tome i uspeo. Opet, mogao sam i bolje u određenim situacijama”.

Varničilo je na tribinama, ali i kraj aut-linije, te tople avgustovske večeri u Beogradu.

“Nije mi čestitao. Više je bio besan, jer nisam pokazao dozu respekta koju je očekivao. Naravno da sam ga poštovao, što je i danas slučaj, ali generalno – tokom borbe nisam razmišljao ko je on. Samo sam obavljao svoje zadatke. Nije mu bilo prijatno zbog toga. Sudija je svirao faul kada me je sapleo, stao je iza mene i zapretio mi da malo usporim. U jednom momentu mi je rekao da će mi sledeći put slomiti nogu. Ali, to je više bilo s namerom da me uplaši. Nisam se obazirao na te reči. Grmi 30 hiljada ljudi sa tribina – možeš glavu da mi otkineš nastaviću da se borim. Takva je atmosfera bila, ko god da je bio ispred, morao si da ideš kroz njega”.

Sudeći po prikazanom na terenu, ali i samim najavama utakmica, stiče se utisak da se današnji igrači mahom dive svojim rivalima, što ih usled drugih važnih faktora, često sputava da režiraju iznenađenja i pokažu pun potencijal koji ih krasi.

“Moguće. To je više stvar karaktera. Ne mogu da tvrdim kako klinci gledaju na to danas. Teško je dopreti do saznanja koliko su uopšte fokusirani na samu igru. Mi smo bili više okrenuti fudbalu, to je sigurno. Samo smo o tome razmišljali 24 sata. Ako nisi na treningu, igraš napolju sa drugarima. Danas toga nema. Telefoni su u trendu. Milion stvari je tu da odvlači pažnju od onoga što je bitno. Nije današnjim igračima, pogotovo mladim, lako da se izbori sa svim tim iskušenjima. Nije to do respekta, već do fokusa i načina pripreme za utakmice. Možda misle da će lagano pobediti kada igraju protiv slabijih timova, ali to se obično obije o glavu”.

Prekomerna upotreba mobilnih telefona uvek je inspiracija za polemiku, a na istu se kod svojih doskorašnjih pulena nedavno požalio čak i Željko Obradović. Koliko je samo moderna tehnologija donela prednosti i olakšala svakodnevne obaveze, toliko je s druge strane odmogla stvarenjem zavnisnosti i odvlačenjem pažnje od važnih životnih stvari.

“Sistem odbrane od toga jednostavno ne postoji. Individualna stvar definitivno. Ko hoće da koristi telefon ceo dan – on će to i učiniti. Ko poseduje svest o tome da je možda lepše pročitati knjigu, odgledati film, prošetati, on će s druge strane biti usmeren na ta interesovanja. Žargonski rečeno, sve je od čoveka do čoveka”.

“Sudija mi je poništio regularan gol u derbiju”

Brzonogo krilo stiglo je u Partizan 2008. godine iz redova Rada. Prema dostupnim podacima, odigrao je Bogunović u crno-belom dresu preko 70 partija, koje je ukrasio sa 10 golova i sedam asistencija. Nizao je uspehe u Humskoj ulici, gde je osvojio tri titule šampiona zemlje, dva Kupa Srbije, izborio plasman u Ligu šampiona i dva puta u Ligu Evrope. Prošao je mnogo lepih trenutaka sa voljenim klubom, ali bilo je i situacije koje ne pamti po lepom.

“Eto prilike da ponovo pričamo o utakmici sa Fenerom. Postoji pozitivna i negativna strana tog meča. Odigrao sam zaista sjajno, postigao sam pogodak, mogao sam još jedan ili čak dva. To je utakmica po kojoj me ljudi najviše pamte. S druge strane, ostaje žal što nismo prošli, jer smo to zaslužili po prikazanom na terenu. Žao mi je što nisam postigao pogodak u večitom derbiju, ali nemam ni poraz. Zapravo sam se upisao u strelce na jednom od derbija, ali on nije priznat. Lopta je više od pola metra ušla u gol, ali sudija je pokazao da se igra nastavi. To je 135. večiti derbi, kada je Moreira postigao gol u 94. minutu. Ušao sam sa klupe, bocnuo sam loptu preko golmana… Stamenković je branio. Lopta je udarila u stativu i krenula da ulazi. Nenad Tomović je ušao u gol i izbacio je, a arbitar iz nekog razloga nije priznao pogodak. U redu, to je bila njegova procena, ali mislim da ne bi pogrešio da je pokazao na centar”.

Zvanično – nije postigao gol večitom rivalu za vreme mandatu u Partizana, ali mrežu Crvene zvezde tresao je u dva navrata braneći boje Novog Pazara.

“Po jedan u Pazaru i Beogradu, ali izgubili smo obe utakmice. Ako je za utehu – barem sam dao golove. Ispada da smo protiv Zvezde bolje prolazili kada nisam tresao mrežu”.

“Protiv Anderlehta nam se vratilo za Fener”

Učestvovao je Bogunović u čuvenom domeču sa Anderlehtom, kade Partizan prvi put posle slavlja nad Njukaslom 2003. godine vratio u elitni rang takmičenja na Starom kontinentu.

“Uvek se vraćam na utakmice u Evropi. Zanimljivo, iste te godine, postigao sam gol na svakoj utakmici. Najpre Interu iz Bakua, potom Feneru, pa Temišvaru na gostovanju. Godinu dana kasnije sam ponovo prošao kvalifikacije. Ulazio sam sa klupe u oba duela protiv Anderlehta. To je recimo utakmica gde nam se vratilo za Fenerbahče. Anderleht je bio bolji u dvomeču, čak im potencijalno nije bio priznat jedan gol u Briselu, koji je ako se ne varam postigao Lukuku. Usledila je potom ona čuvena penal serija. Vratilo nam se za nezasluženu eliminaciju od Fenera”.

Kleo je za manje od sat vremena u dva navrata utišao Brisel. Uzvratili su tada vunderkind – Romelu Lukaku i Giljem Žile, da bi pitanje pobednika bilo odlučeno u penal seriji. Suarez, Biljia i Busufu očajno su šutirali sa bele tačke, dok su veliko slavlje crno-belima doneli Kleo, Petrović i Stanković.

“Iz ove perspektive izgleda neshvatljivo da su onako loše šutirali. Tri lopte su poslali preko prečke. Čini mi se da Radiša Ilić nije pročitao stranu kod tih šuteva, ali oni su svakako bili neprecizni. Viša sila se umešala. Stalno se u fudbalu to ponavlja. Čuveno: ‘Vratiće se negde, ne brini’. Samo radi, budi vredan i uporan, pošten prema sebi i obavezama. Ako si danas promašio, drugi put nećeš, negde će se sve to iznivelisati. Važno je uvek biti spreman”.

Već naredne polusezone došlo je vreme za prvu inostranu epizodu u karijeri. Na preporuku današnjeg selektora – krenuo je Miloš put Španije i zadužio dres Kadiza.

“Tamo je odveo upravo Veljko Paunović. On živi tamo i ima odlične kontakte u Španiji. Preporučio me je ljudima u Kadizu. Oni su odgledali moje video materijale i dopao sam im se. Praktično me je Veljko odveo tamo. Žao mi je što se tako završilo. Smatram da je moglo mnogo bolje, ali nisu sve stvari bile do mene. Uradio sam sve što sam mogao, najbolje što sam umeo. To su stvari na koje mi ne možemo da utičemo. Nekome one pomognu, nekome odmognu u karijeri”.

Ekspresna promena trenera imala je ogroman uticaj na ishod Bogunovićeve epizode u Španiji.

“Nažalost, meni se neke kockice nisu poklopile u Kadizu. Klub je bio u finanijskim problemima. Trener koji me je doveo je dobio otkaz posle tri dana. Desile su se stvari na koje najpre nismo mogli ni da računamo, a kamoli da reagujemo na njih. Sve se brzo izdešavalo. Tek sam stigao u klub i nisam putovao u San Sebastijan na utakmicu sa Real Sosijedadom. Ostao sam u klubu da treniram. Izgubili su i trener je dobio otkaz. Za naslednika su doveli jednog Urugvajca, koji je posle svega nekoliko dana doveo svog igrača iz Penjarola na mojoj poziciji. On je znao jezik – ja ne. Našao sam se u problemu, a ubrzo postao i nezadovoljan. Nisam igrao, dobio sam jednu platu za šest meseci. Priča koja se nije završila kako smo svi očekivali”.

Tokom karijere imao je Bogunović priliku da sarađuje sa izrazito uspešnim stručnjacima, ali dvojicu posebno izdvaja u žestokoj konkurenciji.

“Sa Slavišom Jokanovićem sam dugo radio. Bio sam prezadovoljan, nadam se da je i on. Izdvojio bih njega, ali naravno imao sam zadovoljstvo da sarađujem sa Radomirom Antićem. Žao mi je što je to kratko trajalo, ali imali smo kontakt i kada sam otišao u Španiju. Dao je lep intervju tamošnjim medijima, u kom me je pohvalio i izgovorio zaista mnogo dobrih stvari o meni. Jako sam mu zahvalan. Vrata se lakše otvaraju kada bivši trener Reala, Barselone i Atletika nešto tako kaže o vama”.

Kada je tema legendarni Radomir Antić, nemoguće je preskočiti Miloševo iskustvo u nacionalnom timu naše zemlje. U nekoliko navrata našao se na spisku selektora, a jedini zvaničan meč zabeležio je na neutralnom terenu u prijateljskom susretu sa Poljacima.

“Pamtiću taj meč zauvek. Odigrao sam poluvreme, ali izgubili smo sa 1:0”.

“Tole Karadžić mi je rekao da samo nastavim i da je reprezentacija blizu”

Iste večeri u Antaliji za Orlove su debitovale kasnije najveće zvezde srpskog fudbala – Nemanja Matić i Dušan Tadić.

“Svi koju su bili pozvani važili su za budućnost reprezentacije. Da bi postao reprezentativac, mnogo toga zavisi od klupskog fudbala. Da se nadovežem na ono što nam danas nedostaje. To su upravo igrači nosioci igre u svojim klubovima. Takvih je danas možda pet od 20 igrača. U moje vreme je bilo više. Potrebno je da bude bitan šraf u ekipi, da bi po dolasku u reprezentaciju bio u punom takmičarskom ritmu, spreman da iznese sve obaveze”.

Ako se u obzir uzme Milošev kvalitet, ali i igračke karakteristike, nema sumnje da se i te kako uklapao u zamisli selektora Antića. Premda, konkurencija u to vreme bila je zaista impresivna, pogotovo znajući da su po krilima briljirali Miloš Krasić i Milan Jovanović. Agilni tandem sa bokova jedan je od glavnih razloga zašto se Srbija “prošetala” kroz kvalifikacije i u velikom stilu otišla u Južnu Afriku.

“Konkurencija je bila veoma ozbiljna. Iskreno – ne znam ni koliko bi to bilo realno. Na tim pozicijama su igrali momci iz Juventusa i Liverpula, a ja sam bio u Partizanu. Gledjaući iz te perspektive, sasvim je logično da su oni u prednosti”.

Uprkos svemu navedenom, smatra Miloš da bi dobio veću šansu u reprezentaciji, da je u klubu bio standardan član startne postave. Pohvale čelnika FSS-a, ali i samog selektora, poslužili su kao dodatni motiv da nastavi sa predanim radom.

“Apropo reprezentacije. Tokom dodele medalja posle jedne titule, ne mogu da se setim da li je reč o ligi ili Kupu, medalje nam je delio tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije – Tomislav Karaždić. Tokom ceremonije, stavio mi je medalju oko vrata i rekao: ‘Samo nastavi tako, reprezentacija je blizu’. Nakon toga sam u nekoliko navrata razgovarao sa Antićem, kao i onda kada me je pozvao na okupljanje. Pitao me je šta se dešava, zašto sam nekada starter, nekada na klupi. Otkrio mi je da već ima problem što zove neke momke koji nisu stadardni u klubovima i rekao da mu se dopada profil igrača poput mene. Pitao me je šta se dešava, ali nisam znao šta da mu odgovorim. Negde mi je provukao priču, pošto se naredne godine igrao Mundijal u Južnoj Africi, da probam da se ustalim u Partizanu, pa možda i da me pozove na to Svetsko prvenstvo. Nije se namestilo da bude tako”.

Novog trenera Partizana upoznao je pre dolaska u Humsku 1. Istovremeno su Miloš Bogunović i Nenad Stojaković gradili svoj igrački put na Banjici.

“Igrali smo zajedno u Radu, a potom sarađivali ovde u Teleoptiku”.

Samo reči hvale ima predvodnik kadeta Teleoptika za kolegu koji je Zemunelo nedavno zamenio stadionom iznad Autokomande.

“Radi se o posvećenom momku. Jako sam srećan što je postao prvi trener Partizana. Poznavajući ga, verujem da će svoje zamisli pretvoriti u delo. Videćemo kako će to javnost oceniti. Nažalost, ono što definiše sve nas jeste rezultat. Sve zavisi od toga. Ako bude rezultata, svi će biti zadovoljni, ako ne bude, biće prvi na udaru kao trener”.

Mnoštvo nekadašnjih uzdanica crno-belih uplovilo je prethodnih godina u trenerske vode. I pre nego što je okačio kopačke o klin započeo je Bogunović školovanje, a ubrzo zaljubio u rad sa decom. Želja da u budućnosi preuzme dirigentsku palicu u voljenom klubu nije sporna, ali Miloš ne želi da razmišlja tako daleko, već poručuje da uživa u aktuelnom zanimanju.

“Svako ko je trener, pogotovo ako je vezan za crno-bele boje, gaji želju da postane trener prvog tima. Videćemo, polako. Što se mene lično tiče – dug je to put. Zaposlen sam u omladinskoj školi, a rad sa decom me ispunjava. Nisam u ovom momentu toliko ambiciozan kada je ta funkcija u pitanju, ali svakako da ne isključujem tu mogućnost u budućnosti. Treba biti ambiciozan i tražiti dalju priču. Još sam mlad za trenera, ima vremena, videćemo gde će put da me odvede”, poručio je talentovani stručnjak, pa potom dodao:

“Završio sam obe B licence. Sledeći zadatak su A i PRO licenca. Uvek je društvo dobro. Sve su to prijatelji sa kojima sam delio svlačionicu ili igrao protiv njih. Kada sam završavao B licencu bila je tu ozbiljna ekipa. Da smo napravili tim za Superligu, verujem da bi se borili za Evropu. Stvarno ozbiljna grupa bivših igrača. Bili su tu Srđa Knežević, Nemanja Tubić, Aleksandar Luković, Martinović, ne mogu svih da se setim, a ne bih voleo nekog da izostavim. Tada smo polako završavali karijere i polako počeli sa trenerskim obrazovanjem. Želeo sam da na vreme obezbedim licencu, kako bih čim okačim kopačke o klin, mogao da počnem sa radom”.

“Ako treba da dođemo u 19 časova, mi smo tu bili već u tri popodne. Odemo u sobu kod Saleta Ilića – odmah karte na sto. To su bila baš dobra druženja”

Osvrt na rezultate objašnjava zašto mu se novi posao toliko dopao.

“Bila mi je ideja da počnem sa decom. Nisam hteo da preskačem stepenice. Mislim da je ovo prirodan i ispravan put, da kroz rad sa decom ideš ka seniorima. Meni se to prilično dopalo. Sa prvom generacijom koju sam dobio u Partizanu, godište 09, osvojio sam prvo mesto u Ligi Beograd, pa potom i u Ligi Srbije. To me je privuklo da se ovde zadržim duže od planiranog. Volim da radim sa decom. Mislim da mogu da ih naučim dosta stvari – ne samo vezanih za fudbal. Prošao sam mnogo toga. Ko je zainterovan da čuje šta pričam, verujem da ima šta da nauči”.

Generacija koju trenutno predvodi rođena je u godini kada je pružao verovatno najbolje partije u svojoj karijeri. Vremena su se promenila, novim naraštajima je sve postalo dostupno, a klince više toliko ne impresionira upoznavanje sa svojim uzorima, s obzirom da su im aspolutno dostupni putem društvenih mreža i ostalih digitalnih platformi.

“To je isto inividualno. Nekoga interesuje – nekoga ne. Mislim da je to čak poražavajuće. U vremenu kada su inspiracije dostupne na dva klika, kada možeš da saznaš sve što hoćeš. Mislim da oni generalno nisu upoznati sa karijerama svojih trenera. To su generacije kojima je sve dostupno. Seniori su im dostupni. Prate ih na Instagramu, mogu čak i da im se obrate oni dovoljno hrabri. Nije kao ranije. Odrastao sam tu blizu Teleoptika, ovde se spremala reprezentacija. Dolazio sam sa papirom i olovkom i gledao u njih oduševljeno, čekao da mi daju autogram. To je bila generacija Mijatovića, Mihajlovića, Jokanovića”.

Ukratko je Bogunović opisao kako sada izgleda druženje njegovih pulena na pripremama.

“Druže se, odlaze jedni kod drugih u sobu, ali društvene igre nisu više toliko aktuelne. Po neko ponese karte. Uglavnom se umreže putem telefona i igraju igrice”.

Tokom igračkih dana u Partizanu, iako to nije bilo tako davno, sve je izgledalo potpuno drugačije. “Glavni krivac” za neprestan smeh, uživanje i zabavu, uvek je bio legendarni kapiten i miljenik Partizanove publike – Saša Ilić.

“Ako treba da dođemo u 19 časova, mi smo tu bili već u tri popodne. Odemo u sobu kod Saleta Ilića – odmah karte na sto. To su bila baš dobra druženja. Sale je izuzetno dobar čovek. Živa legenda Partizana. Prvenstveno jedan normalan, skroman čovek, ne znam da li je uopšte svestan svoje veličine i činjenice koliko ga ljudi poštuju. Nikada se nije postavio da se vidi kako je on iznad nas. Sa njim si mogao i da se našališ. Bio je uvek dostupan nama mlađima. Svaka mu čast. Meni je on kao dete u telu odraslog čoveka. I sad je dostupan. Bila su to divna druženja. Voleo je da nas okupi kod sebe. Igrali smo u ćušku, macolu… Ko ostane poslednjih, uh, zvoni lobanja. Neke je voleo da klepi dobro, neke samo reda radi. Znalo je i tu ozbiljno da se zakuva”.

Dok Miloš postepeno gradi trenerski put, naslednik Matija pleni sve više pažnje svojim talentom, braneći crno-bele boje. Bogunović junior, definitivno podseća na oca i vredno trenira kako bi jednog dana dosegao, ili čak nadmašio njegove domete.

“Sin mi takođe igra za Partizan. On je 2012. godište, bio je u crno-belim bebama. Kada se napravila selekcija, ušao je u priču kao jedan od vrlo talentovanih dečaka. Mogu da kažem da sve ide pozitivnim tokom. Pozivan je za selektivne aktivnosti Fudbalskog saveza Beograda i Fudbalskog saveza Srbije. Perspektivan je, talentovan… Mnogo podseća na mene – nisko težište, brz, levonog. To je nama trenerima uvek jako zanimljivo. Leva noga je uvek u deficitu, pa je sa te strane u prednosti. Za nekoliko godina, možemo i njega da očekujemo u prvom timu ako sve bude kako treba. Igra na pozicijama krila ili ofanzivnog veziste. Velika sam mu podrška da istraji u celoj priči. Zaista sam ponosan na Matiju”.

Deca su aktuelna tema na crno-beloj strani Topčiderskog brda u minulim mesecima. Sa većinom talenata koji danas čine okosnicu prvog Partizanovog tima, Miloš je sarađivao u omladinskom pogonu.

“Za Bogdana Kostića smo već u pionirima videli da ima ozbiljan potencijal za prvotimca Partizana, za Nikolu Simića takođe. Negde već u tom periodu može da se izmeri njihov potencijal, ali uvek ostaje pitanje da li će uspeti da izguraju do kraja, s obzirom na sijaset otežavajućij okolnosti koje ih odvraćaju od fudbala. Njima je veoma teško, ali znali smo da su oni u fokusu za prvi tim. Otvorila im se prilika. Trenirao sam Kostića, Simića, Dragojevića, Ugrešića, Jankovića, Alilovića, Jovanovića… Drago mi je što su ti dečaci uspeli da se izbore i nadam se da će biti još bolji”.

Zoran Alilović nije dobio šansu sa ostatkom generacije u prvom timu, ali je već na debiju u ulozi startera, zasenio publiku u Novom Pazaru. Pozajmica definitivno prija kreativnom plejmejkeru.

“Nekome se otvori da odmah upadne u prvi tim, neko mora da traži šansu okolnim putevima. Sigurno da je Kiza neko na koga treba obratiti pažnju. Ako u ovom momentu nije u fokusu, mislim da će veoma brzo biti”.

Veruje Miloš i u svog đaka iz navale – Dušana Jovanovića, koji je u ovom momentu treća opcija na poziciji centarfora, usled sjajnih konkurenata.

“Mnogo toga zavisi od sreće. Dule je tu već dve godine, ali jednostavno Milošević i Kostić sjajno igraju, daju golove. Teško je izboriti se pored njih, ali smatram da njegovo vreme tek dolazi. Treba biti strpljiv. Ima tu još momaka koji su u omladincima Partizana i prvom timu Teleoptika koji će se uskoro istaći. Ne bih želeo da izdvajam imena, nije možda ni zahvalno da ja pričam o njima jer ih ne treniram. To bolje znaju Neša Stojaković i Mare Jovanović. Oni su blisko upućeni. U našoj omladinskoj školi uvek ima dobre dece i ozbiljnog potencijala sa kojim može da se radi. Dugačak je put do prvog tima”, konstatovao je Miloš Bogunović u razgovoru za Meridian sport.

Bonus video: