Amar Osim gleda fudbal posebnim očima: Treneri su izobličeni od stresa, lige su privatne... Znalo se da nema sreće za Srbiju u Leskovcu, Piksi je najmanji problem

„Sa njim moraš oprezno…“ glasila je poruka na pitanje kako do Amara Osima. Ume da ostavi utisak “strašnog” čoveka, kao nekoga koga ne možeš da pročitaš iz prve… Iako je sin Ivice, najvećeg trenerskog imena koje je Bosna ikada imala, čoveka čiji se fudbal i danas opevava po Sarajevu. Amar nije samo Švabin mali – ličnost za sebe, neko ko je izrastao u svoju kategoriju i koji danas ne nosi prezime kao teret, nego kao legitimaciju onih koji fudbal gledaju dublje od rezultata.

Kažu da iver ne pada daleko od klade, a u njegovom slučaju to zaista ima smisla… Ivica je imao onu čuvenu bosansku britkost, sarkazam koji te zbuni i razoruža u isto vreme, sposobnost da iz jedne rečenice napravi istoriju. Amar je nasledio tu crtu, ali je oblikovao po svom ukusu – direktan, duhovit, pomalo opor kada treba, potpuno svoj. Rođen uz Grbavicu, odrastao uz Želju, bio je predodređen da u fudbalu ostavi trag. Kao igrač nije otišao daleko koliko se možda očekivalo, ali je zato kao trener uradio ono što retko ko može reći za sebe – postao najtrofejniji u istoriji kluba. Pet titula, četiri kupa – malo li je?

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Srpski novinari koji su pre nekoliko godina sa njim provodili večeri na zimskim pripremama u Antaliji i dalje nose ta druženja kao anegdotu. Sa Zvezde ume da se prebaci na priče o Želji, pa posle pola minuta na priču o Ligi šampiona, pa se seti Marseja, pa objasni kakav je bio teren u Travniku pre trideset godina. Tako je bilo i sada. Čim se javio, počeo je da komentariše utakmicu Bosne i Zvezde u ABA ligi, pa se zatim nešto kasnije prešaltao na dešavanja u Doboju, prateći Slogu i Rudar poput TV komentartora. Kaže da je u penziji, ali po svemu što izgovori i dalje zvuči kao čovek koji ne može ni minut bez sporta. Gleda, analizira, reaguje…

“Ma, gledam sve… Bosna je sastavila sasvim pristojnu ekipu za ABA ligu, dovneli su par stranaca koji nisu neka velika imena, ali su dovoljno dobri da drže ritam. Posle toliko godina van Jadranske lige normalno je da im treba vremena da se vrate. U Evrokupu izgledaju sasvim korektno, u ABA se koliko-toliko drže, ali teško da mogu da pariraju Zvezdi, to je već drugi nivo. Ja sam, iskreno, ovih dana bio odsutan iz svega jer sam se razboleo. Vratio sam se iz Rima u baš lošem stanju, nešto me uhvatilo na pluća i završio sam na antibioticima pet dana, pa sam uglavnom kod kuće uz televizor” počinje Amar priču za Meridian sport.

Termin razgovora došao je u “nezgodnom” trenutku po Osima, pošto je Željezničar u nedelju pretrpeo težak poraz od večitog rivala Sarajeva – 4:0. Jedan od strelaca bio je i Adem Ljajić, majstorski pogodivši mrežu iz slobodnog udarca”.

“Sarajevo je bilo bolje, ali ne za četiri gola razlike – to su naši klasični kiksevi, naivnosti koje okreću utakmicu naglavačke. Ljajić je dao lep gol, Sobonja isto, ali generalno, borba za vrh u Bosni već godinama izgleda isto: Zrinjski, Borac i eventualno još neko koji se uključi nakratko. Ostali se praktično bore za treće mesto i čekaju derbije da bi dobili malo draži. Liga je puna oscilacija, nikad ne znaš da li gledaš top utakmicu ili raspad sistema” ističe i u istom dahu nastavlja o tome što mu smeta i zbog čega se već tri godine ne bavi trenerskim poslom:

“Fudbal kod nas postao je pomalo komičan, ali ne u zabavnom smislu. Sudije, termini, odlaganja, razni aranžmani – sve ide kako nekima odgovara, kao da je privatna liga. Kad pomisliš da će meč biti regularan, desi se nešto što te vrati u realnost. Zato sam se i povukao iz fudbala. Nisam želeo više da budem deo sistema u kojem treneri posle utakmice moraju da govore nešto što ni sami ne misle, samo da bi sačuvali sebe. Svi znaju šta se desilo, ali svi moraju da se prave da nije tako. U nekom trenutku shvatiš da ne želiš da učestvuješ u tome.”

Kaže – gužvu ne podnosi, pa je odluka da se odseli iz grada – najbolja u životu.

“Odlazak na selo je pun pogodak… Tamo imam mir, imam ritam, imam normalan život. Mnogo više vremena provodim sa porodicom, sa unucima, što mi posebno prija. Radiš kad hoćeš, odmaraš kad hoćeš, živiš bez pritiska. Posle toliko godina u profesionalnom fudbalu, taj mir mi je došao kao lek. Čovek zaboravi koliko je lepo kad stvari nisu konstantno u grču.”

Hedonistički, bez nervoze i pritiska, ne propušta sportska događanja… Crvena zvezda u četvrtak gostuje u Gracu, gradu koji je sinonim za njegovog oca Ivicu. Čuveni Švabo je sredinom devedesetih uzeo vruć krompir u ruke i od ružnog pačeta stvorio princa za ponos Austrije, ali i čitave fudbalske Evrope.

“Pratim Zvezdu, Dinamo, Zrinjski, Partizan, sve što stignem. Zvezda se ove sezone muči, ali gledao sam njihove evropske utakmice. Protiv Steaue igrali su sasvim dobro, posebno kad se zna da su šezdeset minuta bili sa igračem manje. Borili su se, držali ritam. Ali, utakmica protiv Šturma biće presudna – pobediš ideš dalje, izgubiš gotovo. U Gracu je uvek nezgodno – tvrđi teren, hladnije, klima drugačija, Šturm fizički jak, stabilan i organizovan klub. Publika uvek dolazi – sedam, osam hiljada ljudi bez problema, nekad i dvanaest. Ne rade gluposti, ne razbacuju se, nego pametno ulažu. Prekinuli su Salzburgovu dominaciju, osvojili duplu krunu, redovno igraju Evropu. To je zapadni pristup – organizacija, kontinuitet, jasna sportska filozofija. Ekipa im igra kolektivno, i baš to često stvara probleme klubovima kao Zvezda, koji se više oslanjaju na individualnu kvalitetu. Protivnik koji zna šta radi i ne raspada se kad ga stisneš – to je najteži rival.”

“Eh, kakva vremena” oteglo se Amaru, koji nastavlja da osvežava sećanja na neverovatan period za Šturm.

“Putovao sam sa ekipom uz oca, gledao Ligu šampiona uživo – Mančester, Marsej, Spartak, Galatasaraj, Inter… Tad je bilo mnogo teže ući u Ligu šampiona nego danas, a oni su uspeli tri puta zaredom. Grad je tada bio u euforiji, stadion pun, atmosfera električna. Otac je sve to lepo posložio, to je bilo posebno vreme, nešto što se retko ponovi. Igrali su protiv najjačih ekipa Evrope i uspevali da uzimaju bodove, da prolaze grupe. Za austrijski fudbal to je bila senzacija“.

Frka u Gracu pred Zvezdu: Zaratili trener i sportski direktor

Jedan događaj mu je i danas “bolna tačka”. Od euforije i slavlja širom grada, za tren oka se situacija pretvorila u tragediju.

“Bilo je i utakmica koje ne zaboravljaš… Recimo ona protiv Parme u Gracu – prava ludnica. Pomoćni sudija, Crnogorac, mahne da je lopta prešla gol-liniju, a golman je drži bukvalno na njoj, iskontrolisao je pokrete. Sećam se da je Miroslav Radoman sudio i potpuno se zbunio. Stanić je šutnuo, viknuo da je gol, Radoman pokazao na centar. Mi praktično imamo pobedu u džepu, vodili 3:1, njihov igrač Bogosjan jedva stoji na nogama, čovek više ne može da hoda. I onda se desi to, primimo gol, pa pogodi i Krespo – Šturm ispadne, Parma prođe dalje i na kraju osvoji Kup UEFA te sezone. Ma skandal, ozbiljan skandal… Posle toga Radoman više nikada nije dobio evropske utakmice onog nivoa kao pre. A, igrali smo tada i protiv brutalne Valensije sa Mendietom i Barahom, protiv Galate sa Hadžijem, Žardelom, Tafarelom… i opet uspevali da uzmemo bodove. To su bila druga vremena, ozbiljan fudbal.”

Ivica Osim je osvojio dve titule sa timom iz Graca, tri Kupa i Superkupa, međutim, ono što je ostavio je mnogo više od samih trofeja. Ne postoji osoba iz sveta sporta koja je u tom gradu više cenjenija od Švabe.

“Najveća snaga onog Šturma bio je kontinuitet. Igrala je praktično ista kičma tima godinama, pet-šest igrača koji se poznaju u dušu. Danas se ekipe menjaju iz sezone u sezonu, nekad i iz prelaznog roka u prelazni rok. Tada si igrao sa ljudima koje znaš i van terena i na terenu. Kolektiv je bio najjače oružje, igrači su bili zajedno po nekoliko godinama… Ivica Vastić je proveo osam godina u Šturmu, pogledajte kakve brojke je imao, to je neverovatno.Danas je sve drugačije. Timovi su puni stranaca sa svih strana sveta, kao da klubovi sklapaju FIFA karijeru, a ne ekipe. Nema identiteta, nema kontinuiteta. Istina, tereni su bolji nego pre, neki su zaista odlični. Ali ambijent je siromašniji, publika tanja, atmosfera ravnija. Sve se menja prebrzo i fudbal gubi dušu. Lepo je gledati utakmice, ali nekad pomisliš da je još lepše što više nisi unutra. Sa distance vidiš mnogo jasnije.”

Pogled na današnji fudbal izaziva više negativnih, nego pozitivnih emocija… Ne krije da mnoge stvari nisu dobre, prilagodljive, ekonomične i nema problem da kaže šta misli.

“Kad pogledaš naše terene, jasno ti je sve već na prvi pogled. Po danu vidiš i ono što ne želiš da vidiš – autobusi i kamioni prolaze odmah pored terena, tribine izgledaju kao privremene konstrukcije, sve deluje kao improvizacija. Noću se to malo sakrije pod reflektorima, ali suština ostaje ista. Publike jedva dvesta. Mada, budimo realni, ni kod vas situacija nije mnogo bolja” kaže Amar i upoređuje sa Japanom, gde je početkom ovog veka bio asistent ocu u Džef Junajtedu.

Kataijev naslednik otišao na koledž: Pamtim Zvezdinu desetku, ali sada sam fudbaler i student

“Imam utisak kao da govorim o drugoj planeti i mogu da kažem da je to bilo iskustvo koje se ne zaboravlja. Ljudi neverovatno disciplinovani, igrači poštuju instituciju trenera, slušaju šta im kažeš, ne prave filozofiju. Ovde igrači misle da sve znaju. Internet ih pretvori u stručnjake posle dva klika. U Japanu toga nema. Tamo kad dođe stariji trener, kao što je bio Švabo, poštuje se dvostruko. To je kultura u kojoj znaš gde ti je mesto i šta je hijerarhija“.

Ne samo na Balkanu, već i u čitavoj Evropi se muči muka sa brojnim sudijskim odlukama, koje i sa video sistemima ostavljaju brojna pitanja.

“A suđenje… ma šta da ti pričam. Sudije sviraju šta im padne na pamet. Nekad deluje kao da ti otmu utakmicu iz ruku. To je haos – sudi čas jedno, čas drugo, vidi prekršaj koji niko u stadionu nije video. Neke ekipe su praktično zaštićene, možeš da radiš šta hoćeš, neće ti ništa biti. Uveli VAR, a zapravo su njime legalizovali pljačku. To je katastrofa.”

Pohvalio je izdanje tima iz Banjaluke od prethodne sezone… Napravili su istorijski uspeh, stigli do osmine finala Lige konferencije, predvođeni rukom Mladena Žižovića, trenera koji je nedavno preminuo na utakmici Mladost-Radnički.

“Borac je prošle godine igrao ozbiljan fudbal – brz, disciplinovan, nezgodan, ali osvojili nisu ništa. Izgubili od Želje, ispali iz Kupa, izgubili Superkup. Najbolja ekipa u ligi, a bez trofeja. Ove godine, po meni, biće prvaci bez dileme. Zrinjski jeste jak, ali Borac je najjači trenutno. Žao mi je Žižovića, stvarno. Bio mi je dobar drug i teško mi je palo to što se dogodilo. Gledaš utakmicu, vidiš čoveka kako se muči, kako ga posao jede iznutra. Ovo je postao najstresniji posao na svetu: priče, pritisci, finansije, navijači, uprave, mediji – nema čoveku prostora da diše”.

Kada je već priča došla do teme o fudbalu u BiH, neizostavan je deo i oko rezultata reprezentacije… Petnaestak minuta ih je delilo do odlaska na Mundijal, ali je Austrija u finišu postigla gol i sa bodom izborila direktan plasman.

“Bosni je zaista malo falilo da ode na Svetsko prvenstvo… Startovali smo jako dobro, dobili smo direktnog konkurenta, a onda se sve prelomilo na jednoj utakmici. Baraži nam nikad nisu bili naklonjeni. U našem kosturu je Italija – a Italiju ne preskačeš tek tako, ma koliko se nadao iznenađenju. Jedna utakmica, ogromna težina, i sve se slomi u trenutku.”

Milojević otvorio dušu: Gubimo igrače – opterećeni smo, ali nećemo da kukamo i plačemo

Situacija sa Orlovima je ovoga puta bila još gora… Propušten Mundijal posle osam godina, a uz to i promena selektora posle kraha u kvalifikacijama.

“Čim ste otišli da igrate protiv Albanije u Leskovac, sve se znalo. Ne ulazim u politiku, ali tamo nema sreće… Navijači statisti, atmosfera mrtva, teren nikakav. Od nule sve krene nizbrdo. Šteta, jer imate ekipu koja stvarno može mnogo više. Ali, kad sistem ne legne kako treba, džabe kvalitet. Da se razumemo, Piksi je najmanje kriv tu. Ne bih dalje da komentarišem, nema potrebe”.

Početkom devedesetih je proveo jednu sezonu Ivica na klupi Partizana… Uzeo je Kup Jugoslavije, promovisao mlade igrače i najavio neke velike karijere tih momaka. Ipak, zbog celokupne situacije u tadašnjoj državi zahvaćene ratom – odlazak je bio jedino logično rešenje, koje i danas boli one starije navijače.

“Drago mi je zbog njih, dižu se polako. Partizan je ove godine prvi put posle desetak godina na vrhu tabele. To nije mala stvar. Gledao sam ih letos u Evropi – igrali su odlično, borili se, pali su od jačih, ali bez blama. Klinci im igraju dobro, vidiš energiju. I simpatišem ih, naravno, zbog oca, zbog priče, zbog svega. Ali realno, Zvezda je dimenzija više po igračkom kadru, budžetu i kvalitetu. Sramota bi bilo da nije tako. Ipak, lepo je videti Partizan opet tu gde pripada”.

Kako je kazaljka već prelazila jedan sat razgovora, približavali smo se kraju priče… Mnogo toga interesantnog ostalo je van ovih redova, jer je nekada bolje da ostanu “u ofu”, a na pitanje, vidi li ponovo sebe kraj aut linije, kaže:

“Što se mene tiče, ne znam da li bih se ikada vratio fudbalu. Ovako mi je lepo. Više vremena sa porodicom, sa unucima, putujem kad poželim, gledam fudbal sa distance i bez stresa. Gledao sam pre dva dana Dinamo-Hajduk i pomislio: ko ovo više može da izdrži? Treneri izobličeni od pritiska, mediji divljaju, navijači kritikuju, uprave traže rezultate preko noći. Plata je plata, ali te izjede iznutra. Nekad je fudbal bio strast, danas je postao borba i stalno dokazivanje. I čovek se na kraju pita – šta ti sve to treba?” iskren je Amar i pomalo ogorčen – čime je stavio tačku na razgovor za naš portal.

Bura u Zemunelu kakvu je mogao da izazove samo Dušan Vlahović

BONUS VIDEO: