Muhamed Javuz na papiru, Džej-Džej Okoča na terenu: Neverovatna ispovest čarobnjaka koji je mislio da je Bolton kao Mančester junajted

Trag pojedinih fudbalera ponekad se isključivo meri reakcijom publike. Tako je i Džej-Džej Okoči bilo dovoljno da primi loptu i uradi nešto zbog čega bi stadion na trenutak pretvorio u pozorište. Jedan od najvećih majstora driblinga svoje generacije sada je, sa vremenske distance, otvorio gotovo celu svoju karijeru.

U podkastu The Obi One, koji vode Džon Obi Mikel i Kris Mekhardi, Okoča je govorio o svemu – od reprezentacije Nigerije i uslova u kojima su igrali, preko rasizma i diskriminacije sa kojima se susretao u Evropi, do prelazaka u Fenerbahče, Pari Sen Žermen i Bolton. I svim zanimljivostima u tim klubovima.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Prisetiо se i kako je umalo završio u Bajernu kao tinejdžer, kako mu je jedan ludi dribling protiv Olivera Kana promenio život, zbog čega je napustio Pariz, ali i zašto je Lionel Mesi za njega ispred Kristijana Ronalda.

Pre nego što je postao poznat širom planete, Okoča je ime gradio u Bundesligi, u dresu Ajntrahta iz Frankfurta. Upravo tamo dogodio se trenutak koji će zauvek ostati jedan od simbola njegove karijere. Protivnik je bio Bajern, a na golu legendarni Oliver Kan, tada jedan od najboljih čuvara mreže na svetu i čovek koji je upravo prolazio kroz jednu od najboljih sezona u karijeri.

Okoča je dobio loptu, krenuo prema golu, a ono što je usledilo bilo je toliko nestvarno da je godinama kasnije ostalo deo fudbalskog folklora. Driblinzi, promena pravca, Kan koji pokušava da ostane na nogama i na kraju lopta u mreži.

“To je bio Oliver Kan i on je tada imao svoju najbolju sezonu. Taj gol mi je promenio život. Tada sam stekao priznanje van Nemačke. Nisam nameravao da toliko dugo zadržim loptu. Kad god bih hteo da šutiram, video bih nekoga ispred sebe, pa sam samo pokušavao da pronađem pravi trenutak za udarac. Spas je bio u tome što je lopta ušla, jer mi je čak i trener rekao da, da je on bio na mom mestu i da nisam postigao taj gol, sve dok je on trener ove ekipe, više nikada ne bih igrao“, ispričao je Okoča.

Godinama kasnije sreo je Kana, ali čuveni pogodak nikada nije bio tema njihovog razgovora.

“Sreo sam ga, ali ne želite da razgovarate o tome. On je krupan momak i nikada se ne smeje”.

Koliko je njegov talenat bio poseban pokazuje i činjenica da je Bajern pokušao da ga dovede još 1991. godine, kada je Okoča imao samo 17 godina. Nigerijac je nastupao za omladinski tim Bajerna na turniru u Švajcarskoj i toliko impresionirao ljude iz minhenskog kluba da su želeli da ga zadrže. Postojao je samo jedan problem – nemačka pravila tada nisu dozvoljavala da mu odmah ponude profesionalni ugovor jer još nije imao 18 godina.

“Bajern mi je ponudio ugovor, ali samo usmeno, jer su rekli: ‘Ne možemo da ti damo profesionalni ugovor dok ne napuniš 18 godina. Pitao sam ih: ‘Možete li to da stavite napismeno? Jer ne mogu da dolazim čak iz Nigerije i oslanjam se na usmeni dogovor. Šta ako se povredim i vi mi kažete da idem kući? Neću imati ništa?'”.

Okoča se potom vratio u Nemačku i potpisao za Borusiju Nojkirhen, tadašnjeg trećeligaša. Ajntraht Frankfurt ga je ubrzo primetio i tokom zimskog prelaznog roka doveo u svoje redove. U Frankfurtu je počela njegova ozbiljna evropska priča. Odigrao je 90 utakmica i postigao 18 golova u Bundesligi, a zatim je 1996. godine napravio sledeći veliki korak – otišao je u Fenerbahče.

Okoča je u Fenerbahče stigao posle osvajanja zlatne medalje sa Nigerijom na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine. U Turskoj je vrlo brzo postao zvezda. Toliko velika da klub nije želeo da ga pusti kad je stigao poziv iz Pariza.

“Dali su mi turski pasoš sa turskim imenom Muhamed Javuz. Pitali su me da izaberem tursko ime, pa je najlakša opcija bila Muhamed… Bio je to čovek koji je radio za nas. Svi smo ga voleli, pa sam izabrao njegovo ime“, rekao je Okoča.

Fenerbahče nije želeo da ga pusti, ni po koju cenu. Radio je sve da ga sakrije. Okoča je zbog toga otišao toliko daleko da je prestao da trenira kako bi naterao klub da popusti.

“Kada je PSŽ došao, rekli su da ne odlazim, da ne mogu da odem, da nisam na prodaju. Zato sam morao da pobegnem, da prestanem da treniram. Bio je problem za mene da odem. Nisu želeli da odem, što je zapravo bio veliki problem”.

Turska je posebna destinacija. Oduvek je tako.

“Svačega je bilo. U Fenerbahčeu sam video kako predsednik kluba pred igračem cepa njegov ugovor i govori mu da prijavi klub FIFA”.

A onda se prisetio i prve situacije u kojoj je koristio novi pasoš. Na letu su mu se obratili novim imenom, ali Okoča uopšte nije shvatio da se obraćaju njemu.

“Prvog dana kada sam putovao sa tim pasošem, seo sam na svoje mesto. Onda su mi rekli: ‘Dobrodošli, gospodine Javuz.’ Nisam znao da se obraćaju meni. Zaboravio sam svoje ime”.

I danas odlazi u Tursku sa tim dokumentom.

“Neki ponekad ni ne znaju. Neki ne znaju da sam to ja”.

Godine 1998. Okoča je konačno stigao u Pariz. Pari Sen Žermen je za njega platio 12,4 miliona evra, čime je Nigerijac tada postao najskuplji afrički fudbaler. Na papiru, ogroman transfer. Okoča smatra da je u PSŽ stigao u pogrešnom trenutku. Klub danas ima status evropskog giganta, ali tada nije bio ni blizu nivoa na kojem se nalazi danas.

“Otišao sam u PSŽ u pogrešno vreme. Zamislite da sam otišao sada. Igrao sam sa Poketinom, Artetom, Hajnceom i Ronaldinjom, ali to je bilo samo jednu sezonu pre nego što sam otišao. Bilo je pogrešno vreme jer sam, kada sam stigao tamo, zatekao igrače koji su bili jednostavno srećni što su tu. Dakle, mentalitet nije bio isti. Tek u četvrtoj sezoni sam zaista počeo da uživam u fudbalu tamo. Želeli su da ostanem još godinu dana, ali meni je već bilo dosta jer sam želeo da igram u Premijer ligi”, nastavio je Okoča.

Postojao je i dodatni problem – Luis Fernandez. Okoča i Ronaldinjo nisu imali dobar odnos sa trenerom, a Nigerijac ni danas ne krije da je upravo taj odnos imao veliki uticaj na njegovu odluku da ode.

“Mi smo imali mnogo problema sa Fernandesom i nisam mogao da razumem zašto. To je bio razlog zbog kojeg sam otišao. Ušao bi u svlačionicu, video nas kako se smejemo, iako smo se mučili sa ono malo francuskog koje smo znali, i pitao nas šta nas to čini toliko srećnim. Nije nam se dopadalo što se stalno okomio na nas, pa zašto ne bismo mogli da se smejemo pre treninga? Nismo zaista uživali u vremenu provedenom sa njim”.

Kada je 2002. godine stigla ponuda Boltona, Okoča je već znao da želi da se oproba u Premijer ligi. Ali način na koji je izabrao klub danas zvuči kao scenario za fudbalsku komediju.

“Ponuda je stigla u pravom trenutku i, iskreno, nisam uradio istraživanje. Mislio sam da je svuda u Engleskoj lepo. Pre toga sam već bio u Londonu, igrao sam protiv Mančester junajteda na Old Trafordu. Kada sam čuo za Bolton i video da je udaljen oko deset minuta od Mančestera, pomislio sam da su oba kluba na istom nivou. Kada su me pozvali na pregovore, pokupili su me na aerodromu u Mančesteru i odvezli direktno na stadion. I znate, stadion je prelep”.

Sve je izgledalo dobro dok nije potpisao.

“Obišli smo stadion. Bio je lep, ali me nisu odveli na trening centar i držali su ga podalje od mene. Tek kada sam potpisao i počeo da treniram, video sam da je svlačionica zapravo bila baraka i da su imali samo tri tuša, što znači da su igrači morali da čekaju u redu. Ko prvi stigne, prvi se tušira. Onda sam se zapitao šta radim tamo, ali kao fudbaler mogao sam da živim bilo gde, a činjenica da je Mančester udaljen samo 15 minuta pomogla mi je zbog kupovine. Meni je bio važan fudbal, ali iskreno, razlika u odnosu na PSŽ bila je kao dan i noć”, zaključio je Džej–Džej Okoča.

Uprkos početnom šoku, Bolton je postao jedna od važnih stanica njegove karijere. U klubu je proveo četiri godine, bio kapiten, a zatim je ostao bez kapitenske trake, delom i zbog toga što se približavao njegov odlazak u Katar.

Kada se govori o Okoči, teško je zaobići reprezentaciju Nigerije. Generacija iz devedesetih bila je jedna od najtalentovanijih u istoriji afričkog fudbala. Međutim, način na koji su bili tretirani nije odgovarao kvalitetu koji su posedovali. Okoča je posebno otvoreno govorio o tome koliko je tadašnja Nigerija bila nepripremljena za svoju zlatnu generaciju.

“Mislim da smo 1994. godine imali možda jednu od najboljih reprezentacija Nigerije ikada, ali smo jednostavno bili srećni što smo uopšte na Svetskom prvenstvu jer nam je to bio prvi put. Nismo ni znali koliko smo zapravo bili dobri. Znate, zemlja poput Nigerije nema čak ni kamp za reprezentaciju Super orlova. Ponekad dugujemo novac hotelima u kojima su igrači smešteni. Dešava se da se igrači tokom turnira svađaju zbog bonusa. To nije dovoljno dobro”.

To je, praktično, bila cena koju je ta generacija plaćala i van terena. Okoča je govorio i o vremenu kada je kao afrički fudbaler morao da bude neuporedivo bolji od konkurencije kako bi dobio istu šansu.

“Kao afrički fudbaler, morao si da budeš 10 puta bolji od evropskog igrača da bi uopšte imao šansu. Pa, ne bih to baš nazvao rasizmom. Rekao bih da je bila diskriminacija, jer je tada bilo teško. Kada sam otišao u Nemačku, na primer, klubovi su mogli da imaju samo tri strana igrača. Možete da zamislite kakva je bila konkurencija. Morali ste da budete zaista, zaista dobri da biste dobili tu priliku. I, naravno, rasizam je tada bio van svake pameti. Ali nismo imali društvene mreže. Nismo imali platformu na kojoj biste mogli da izađete u javnost i pričate o tome. Jednostavno ste morali da se nosite sa tim. Morali ste da prihvatite situaciju jer ste znali odakle dolazite. Vaša porodica je zavisila od vas“.

Čovek koji je toliko cenio umetnost fudbala teško da je mogao da izbegne pitanje koje poslednjih 15-ak godina deli fudbalski svet. Mesi ili Ronaldo? Kada ga je Džon Obi Mikel u podkastu pitao da preseče raspravu, Okoča nije mnogo razmišljao.

“Mesi, Mesi. Ronaldo je poseban igrač, ali je za mene golgeter. Može da postigne 10 miliona golova. On je golgeter. To je kao Haland. Haland je golgeter. Ali Mesi, Mesi je na drugoj planeti. Mesi je umetnost. Mesi je rođen da igra fudbal. Razboleće se ako ne igra fudbal. On je genije. Mislim, morate mu odati priznanje”.

To i nije toliko iznenađujuće kada se pogleda njegova sopstvena fudbalska filozofija. U vremenu Ruija Košte, Rikelmea, Bergkampa i Pola Skolsa, Okoča je bio jedna od onih retkih desetki koje su igrale za publiku koliko i za rezultat. Njegovi lažnjaci, biciklice, promene pravca i eksplozija u prvom koraku bili su njegova lična umetnička forma. Zbog toga je ostao upamćen čak i među onima koji ga nikada nisu gledali uživo.

Okoča je tokom karijere igrao sa nekim od najvećih fudbalera svoje generacije. George Hadži, Guti, Roberto Bađo, Erik Kantona, Dejvid Bekam i Zinedin Zidan samo su neka od imena koja je pomenuo kada je govorio o igračima sa izuzetnim individualnim kvalitetom. Ali kada je trebalo da izabere nekoga ko je bio bolji od njega u onome što je njemu bilo najvažnije – driblingu i kontroli lopte – jedan čovek se izdvojio.

“Ronaldinjo. Možda zato što sam imao privilegiju da igram sa njim, da zaista vidim njegov talenat i cenim ono što je mogao da uradi”, rekao je Okoča.

Okoča nije osvojio onoliko trofeja koliko bi njegov talenat sugerisao. Na stranu sve te tegeneralije, kad bi lopta došla do Džej–Džeja, niko nije znao šta će se dogoditi. Po tome je bio poseban… I zapamćen.

Bonus video: