INTERVJU - Nenad Stojaković: U Srbiji nisu definisani programi u omladinskim školama, svi moramo da radimo u interesu Partizana

U moru problema koji su zadesili prvi tim Partizana prethodnih godina, kao sunce je obasjao klub uspeh omladinske selekcije crno-belih. Iako je u poslednje vreme škola bila na tapetu da ne izbacuje igrače kao pre i sličnog kvaliteta, stigao je demanti iz Zemunela.

Arhitekta uspeha bio je Nenad Stojaković, koji je sa svojim izabranicima osvojio titulu Omladinske lige Srbije, potom i Međunarodni turnir na Zlatiboru, a kao šlag na tortu je došla karta za proleće u Ligi šampiona, pobedama protiv Univerzitatee i Šerifa.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

Neki od igrača su već u prvom timu, poput Nemanje Trifunovića, Janka Jevremovića, Mateje Stjepanovića, dok neki drugi polako kucaju na vrata i sve više privlače pažnju javnosti.

Čini se da su u Humskoj pogodili sa izborom na poziciji trenera, pre svega zbog stila fudbala koji forsira, a poznato je da navijači uvek vole napadački Partizan i igru na gol više, ali i, možda i najbitnija stavka, zbog pedagoških sposobnosti da svojim savetima i iskustvom izvede decu na pravi put i zaštiti ih od spoljnih faktora.

Nenad Stojaković je u intervjuu za Meridian sport dao rezime 2023. godine, podelio kakva je uloga trenera u omladinskom uzrastu, šta je potrebno da se igrači ne “izgube” na prelazu u seniore, saradnji sa prvim timom, Teleoptikom…

“U maju šampionska titula, u junu Internacionalni turnir na Zlatiboru koji je prvi put osvojen, potom nova liga i Liga šampiona. Za mene lično, to je satisfakcija, u odnosu na prethodnu žrtvu, edukaciju… Zaista sam tražio sve stvari koje mogu da mi pomognu i na neki način sam dobio rezultate. Iako oni dolaze na kraju, bio je to ozbiljan proces, gde smo uspeli da podignemo nivo vrednosti igrača, grupe i na kraju smo uživali u lepim stvarima.”

Liga je sve jača, iz godine u godinu. U prilog tome govori da je prethodnih sezona Brodarac u dva navrata bio prvak, a da je sada lider IMT.

“U odnosu na neki prethodni period, mislim da je elitni nivo fudbala postao dostupan svima. Danas možeš da gledaš najbolje klubove svaki dan. Možeš da vidiš šta se dešava na tom nivou, emisije na jutjubu kako neko trenira, pa možda i neke treninge koje nemaju veze sa tvojom idejom, ali možeš da ih uzmeš. Postoje i individualni treneri, kondicioni su veoma zastupljeni kada je u pitanju snaga. Dolazimo do toga da se pojavljuju mladi treneri, koji se bave nekim stvarima na drugačijem nivou, nije samo improvizacija. Ranije su najbolje igrače imali Partizan, Zvezda, Čukarički, Vojvodina… Imaju ih i sada, ali postoji sada nivo organizacije. On povećava vrednost igrača na terenu i dolazi do toga da možeš da pariraš, 90 minuta, iako možda nemaš igrački kadar za to. Osim toga, postoje tereni koji nemaju uslove za igru, u 2023. godini, gde ti ono što treniraš i radiš ne možeš da pokažeš.”

Spuštanje igrača iz prvog tima u omladince nekad ume teško da padne samom detetu, jer možda u tom trenutku smatra da je prerastao izazove, a ne vidi da će dobiti potrebne minuta kako bi sprečio stagnaciju u razvoju.

“To ne treba generalizovati. Bijelsa je, na primer, čekao da ubaci jednog dečaka iz omladinaca u prvi tim i rekao da je prelazak iz te selekcije u seniore najdramatičniji. Kada se odlučimo za nekog, to je to. Moramo da budemo veoma pametni u smislu analize, procene, razgovora, da vidimo da li je neko spreman da bude deo priče i da mu se omogući prostor da greši. Sledi i procena kluba i trenera, da li sa tim igračem možemo da zadovoljimo kriterijume naše igre, cilja i da zadovoljimo tog dečaka u smislu koliko može da greši. Jer, svaki put kada se on vrati u omladince, mi smo ga praktično izgubili. Ide okolnim putem, što je sasvim legitimno. Postoje dečaci koji su psihološki spremni da prihvate sve i da svakodnevnim radom dokazuju da pripadaju tu.”

Nije lako napraviti igrača za prvi tim. Ima do sistema kompletne škole, kako se radi sa detetom, a to u Srbiji nije baš na zavidnom nivou.

“Generalno odstupamo od nekih stvari, nemamo jasno definisane programe. Šta je to što se dešava u Školi fudbala, pionirima, kadetima, omladincima… Omladinci su praktično prvi tim, to je nešto što je neraskidivo. Samo sublimiraš sve programe koje si imao do tog perioda. Ali ne postojanje programa te dovodi do toga da stalno čujemo floskule trenera prvog tima da igrači dolaze taktički, tehnički i fizički nespremni. Slažem se sa nekim stvarima, ali niko nije spreman za razgovor na tu temu. Samo vidimo loše, ali niko ne želi da ih menja, jer neće odgovornost. Ona je velika, ako razmišljamo o klubu. Ako mislimo na sebe, to je onda drugo. Na talenat prolaziš, ali u jednom trenutku dođeš do momenta da na evropskoj utakmici, gde se smanjuju prostor i vreme na ogromnom terenu, moraš da doneseš odluku koja zavisi od tehničkih karakteristika. Da li će prebaciti igrača ili ne, to je možda direktna posledica programa u kadetima. Najlakše je okriviti tadašnjeg trenera, a ne shvataju da on mora u tom trenutku da se bavi nekim drugim detaljima. U odnosu na sve ono što sam čitao vezano za omladinske škole iz Španije, Holandije, Portugala, Nemačke… To je to. I, naravno, promena. Ona je konstantna. Imamo sreću da rastemo na području uličnog fudbala, ali kada to bude zamrlo, biće veoma teško. Jer, kod nas je sve improvizacija, ne postoji organizacija.”

Osvrt i na uspeh u Ligi šampiona. Partizan je na domaćem terenu dao ukupno devet golova, a stekao se utisako da je vrlo lako mogao i više. Ko god bude došao u Humsku na proleće, imaće i te kako težak zadatak da je osvoji.

“Osim tih golova koje smo postigli, promašili smo sijaset šansi. Što negde govori o načinu na koji želimo da igramo. Pokušavamo da ostanemo dosledni, bez obzira na protivnika, iako ima veliki uticaj na našu igru. Pošto nije tolika razlika između timova kao na seniorskom nivou, u svojim redovima imamo određeni kvalitet koji je reprezentativni, kao što ga i oni imaju i mislim da imamo veliku šansu na domaćem terenu. Nadam se da ćemo imati vetar u leđa i podršku, u zavisnosti od protivnika. Daće dečacima dodatni impuls.”

Sagledavajući činjenice, u oba revanša je Partizan napadao od prvog do poslednjeg minuta, ne želeći da brani prednost.

“Postoji nešto što se definiše u odnosu na nas. Želimo da igramo napadački fudbal, da pritisnemo visoko bez lopte, oduzimamo loptu na protivničkoj polovini, dajemo golove iz toga… Želimo da igramo od golmana, da pravimo superiornost na svakom delu terena i u tome nema nikakve razlike. Jedina je razlika kako se protivnik ponaša u određenom momentu igre. Onda moraš da modifikuješ vrstu pritiska. Imamo dovoljno kvalitetnih igrača da mogu da improvizuju određene stvari, ali ako nema organizacije, jako je teško doći do improvizacije, jer to vodi u haos. U većini slučajeva, svaki tim ima plan i želi da se striktno drži toga. Naravno, ima ekstra kvalitet preko nekog igrača, kao što je to bio Trifunović kod nas. Svesno smo pravili poziciju za njega, na boku, gde bi mogao da izvuče protivnika i napravio nam prostor na drugim pozicijama.”

Upalo je u oči da igrači iz prvog tima prave veliku razliku, što je u neku ruku i logično. Protiv Rumuna je to činio Janko Jevremović, ali ga nije hteo gol, dok se protiv Šerifa istakao Nemanja Trifunović sa dva pogotka i bio je prava napast za odbranu gostiju.

“Veoma sam srećan zbog tih dečaka. Bili su deo procesa godinu dana u omladincima. Kada treniraš na određeni način, stvaraš superiornost. Drago mi je što je to i sačuvano. Trifunović je imao samo dva treninga sa nama, ponovili smo neke stvari, ali se on veoma dobro vratio na to što smo ranije radili. Ako pričamo o psihološkom aspektu, svako želi da igra Ligu šampiona. Nismo ga spustili da igra protiv Brodarca, iako ne želim da ga potcenim. Ipak, stadion Partizana i Brodarca nose drugačiju energiju. Želim im da što pre zaigraju gore i ostanu tamo. Ali, ove utakmice mogu da im donesu i na polju na samopouzdanja. Trifunović je posle dužeg perioda odigrao skoro celu utakmicu, što nije imao više od šest meseci.”

Koliki je i uticaj trenera, pre svega psihološki, da se napravi mlad igrač i spremi za izazove koji ga čekaju posle omladinaca?

“Trebalo bi da postoji balans. Pitanje je nivoa svesti – individualni pristup, grupni pristup… Ljudi nekad žele da budu zagrljeni, neki da ih iskritikuješ, da li pronađeš pravi tajming ili ne, to je pitanje, ali i pitanje mog kvaliteta. Trudim se da čitam, da proširim znanje i imam bolji pristup. U velikim klubovima postoje određeni ljudi i odgovornosti ko sme čime da se bavi. Ne možemo da lutamo. U nedostatku toga, moraš da se baviš svime. To i jeste magija koju treba da nosiš, ali u nedostatku vremena, možda zapostaviš nekoga ko pada i gubi samopouzdanje. Pomenuo bih teška vremena i laka vremena. Teško je vreme kada nisi u prvom planu, ali moraš da se izboriš sam. Sve što ti drugi pomognu, čine ti medveđu uslugu. Sport, fudbal je pun uspona i padova. Ali taj pad ti donosi mnogo veći uspon, ako ga doživiš na pravi način. Osim psihologije i motivacije, vraćam se na disciplinu i kontinuitet. Na nešto što se dešava svakog jutra i večeri. To je suština sporta i fudbala. Ako nisi spartanac, možeš da igraš fudbal, pitanje na kom nivou. Uspeh će doći, ali moraš da budeš strpljiv.”

Uticaj roditelja je sve izraženiji u modernom fudbalu, pa smo svedoci koliko je transfera umelo da propadne zbog njih, ili potpisivanja profesionalnog ugovora sa prvim timom…

“Teško je. Kao roditelj, volim svoje dete više od sebe. Međutim, iskustvo mi govori da što više činim za njega, ustvari više činim za sebe, a ne za dete. Nekad smo kao ljudi možda doživeli neuspehe, kao bivši sportisti i želimo da naša deca budu bolja. Nekad možda imamo neraščišćene račune iz prošlosti, različita uverenja koja nam kažu ‘Mene niko nije gurao, podržavao, sada ću ja da uradim sve to.’ A potpuno je različitu. Ja sam tu za tebe, ali ti moraš sam. Ako te neko maltretira, intervenisaću. Ali ako je fudbal u pitanju, kako mogu da ti pomognem? Imaš neke stručne ljude tamo. Ili nemaš. I ti proceniš da nema stručnu okolinu oko sebe, onda ga vadiš i ideš dalje. To je, za mene kao čoveka, trenera i roditelja jasno definisano. Uvek sam za razgovor i za trojstvo, gde su roditelji i trener dole, a dete iznad svih. I svi radimo u njegov interes. Svi grešimo, ali to je proces za sve. Na kraju, ja sam zaposlen u Partizanu, radim u njegovom interesu. Da taj dečak zaigra jednog dana u prvom timu.”

Dosta stvari se promenilo od perioda kada je Nenad Stojaković bio omladinac i sada.

“Nedavno sam držao sastanak na tu temu. Nikoga nisam zanimao. Niko nije objašnjavao zašto ne igraš, šta ne radiš dobro… Nisi znao u čemu treba da budeš bolji od onog koji igra. Sada stalno pričaš, skrećeš pažnju, tu su i snimci. Mnogo više vremena se daje ljudima, mnogo je više empatije. Ali, treba balansa. Ne mogu svaki dan da objašnjavam zašto neko ne igra. Nema smisla.”

Gledajući prvi tim, vidimo da u ovom trenutku imaju trojica igrača iz ekipe koja je osvojila titulu (Stjepanović, Trifunović i Jevremović), neki kucaju na vrata seniora ili već treniraju sa njima. Nije mala stvar, znajući da nekad ne izađe nijedan igrač iz generacije potrebe Partizana.

“Pre svega, mislim da skauting služba radi odličan posao. Kada je selektiranje u pitanju. Ima dosta grešaka, naravno, ali to je sve deo procesa jednog kluba. Skauting, treneri koji rade, dovode igrača… Nije savršeno, prvi kažem da to sve može da se podigne na mnogo veći nivo. Ali isto tako treba i da pohvalimo ljude. Taj igrač je bio kod jednog, drugog, trećeg trenera i nešto je radio. Da li je to dovoljno? Mislim da ne. Međutim, bio je tu i našao svoj put. Stalno im pričam da im želim milione. Ipak, nemoguće je da svi prođu. Čak i ovi što su u prvom timu će možda morati da idu okolnim putem. Trebaju im utakmice. Da budu nosioci neke priče, da bi jednog dana mogli da nose Partizan. On je teško breme, očekivanja su velika. Ne smeš da izgubiš. Da li je to sistemski dobro? Nije, ali to je breme koje moraš da nosiš. Ti se za to spremaš. Naravno da sam srećan, ali je uspeh svih ljudi koji se bave tu. Da nema sujete, da svi pričamo jedni sa drugima i podigne sve na viši nivo. Imam veliki udeo u tom uspehu, bez lažne skromnosti, ali ne mogu to da prisvojim za sebe. Niti želim, niti je to normalno.”

Šta je potrebno da se sam igrač ne “izgubi” na tom prelazu iz omladinaca u prvi tim?

“Disciplina, svakodnevni rad, da imaš konstantu u motivisanosti. Da imaš cilj koji je ispred sebe i da znaš da imaš određene korake koji te vode tamo. Taj cilj ti je motiv šta ti nešto radiš. Sve ostalo dolazi kao posledica sitnih koraka. Kad sam ustao, legao, šta sam jeo, koliko sam došao pre treninga, bio fokusiran njemu… To je najteže. Kao mlad momak ako nemaš dovoljno prostora, potrebno ti je da to što radiš prikažeš negde. Treba da ga dobiješ negde gde bi se razvijao, utakmica je najbolji trening. Svako ima svoju neku ideju koju treba razraditi i naći najbolju. Neka ona pobedi. U interesu kluba i igrača. To zahteva vreme, a mi ga nemamo. Svi moramo da ga imamo u nekom procesu, kako bi mogli da snosimo odgovornost. Koju ja odgovornost snosim u mesec dana treniranja?”

Vanja Radinović kao direktor omladinske škole i Goran Arnaut kao šef skauting službe imaju doprinos sjajnom uspehu. Sve je to plod odlične saradnje svih zaposlenih u tom sektoru.

“Na zavidnom nivou. Stalno ističem da su to ljudi koji su bili hrabri da stanu iza nekih ideja. Doživljavam ih kao produženu ruku, deo stručnog štaba. Mi smo tim. Razgovaramo o svemu. Odgovornost je na meni, oni su tu da me podrže. Nekoliko puta sam dobio ozbiljne informacije koje su uticale na moje odluke. Kao trener sam se prvo sam izborio za stav. Pokazao sam znanje, branio sam znanjem stav o određenim odlukama, one su se ispostavile dobre, pa stekneš poverenje ljudi. Imaš zajednički cilj, veruješ u iste stvari, imaš slične ljudske vrednosti i kada to sve spojiš, dobiješ kvalitet i ovo danas – titulu, Internacionalni turnir i proleće u Ligi šampiona. To su neverovatne stvari. Ono što je meni najbitnije, mogu da budem ono što jesam. Imam slobodu. Mogu da iskažem svoj potencijal i to je ono što dovodi do svega ovoga.”

Prvi tim je šest godina bez šampionske titule, a rezultati koje ostvaruje utiču na rad škole, pre svega gledajući finansijski aspekat i dovođenje najtalentovanije dece iz Srbije i regiona.

“Omladinska škola je sastavni i neraskidivi deo Fudbalskog kluba. Mi zavisimo od njega. Kakve rezultate pravi, kakav priliv novca će doći iz Evrope, kako ćemo živeti, da li imamo dovoljno resursa da platimo trening kompenzacije za igrače iz drugih gradova, da im damo stipendije… Na kraju, to je sve veliki biznis. Da bi doveo kvalitet u moru klubova koji su spremni da plate, moraš da licitiraš najveću ponudu. Za to su potrebna sredstva. Pobede donose novac.”

Možda malo prerano, ali Partizan se dosta lako odrekao Vanje Vlahovića i njegovog potencijala, koji je nastavio da ispoljava u Atalanti. U trenutku prelaska, postigao je 16 golova u prvom delu sezone u Omladinskoj ligi Srbije.

“U kontaktu sam sa Vanjom, imao je u početku neke male probleme. Generalno, on je veoma inteligentan, ima određenu širinu, ima socijalnu inteligenciju, koja mu omogućava da dobro percipira stvari oko sebe i integriše se u sistem. Kada to gledam sa klupskog nivoa, najinteresantniji igrači ljudima u Evropi su oni sa 18, 19 godina. Mogu dodatno da utiču na njih, stave ih u određe sisteme, da bi napredovali još više. Hajduk je prošle sezone prodao igrača za 11 miliona evra, što je najveći transfer u istoriji kluba. Transfer omladinca u engleskog premijerligaša. Mislim da veću vrednost nose ova deca, nego igrači koji igraju u prvom timu. Klub može više da profitira od njih. Imali smo ozbiljan benefit od Vanje Vlahovića koji nije ni debitovao za prvi tim, što je realan podatak. Treba da se obrati pažnje više na decu, da ih zadovoljimo sa nekim stvarima. Da imaju redovna primanja, omogućimo im maksimalne uslove, kako bi ispunili svoje predispozicije.”

Golovima u Ligi šampiona je Dušan Jovanović dospeo u javnost. Momak rođen 2006. godine je skoro potpisao profesionalni ugovor sa Partizanom, a ubrzo su počela i poređenja sa Aleksandrom Mitrovićem, jer su obojica iz Smedereva.

“Ne može niko da garantuje. On je za mene sjajan momak, nosi određeni potencijal, ali to je još daleko za bilo kakvu procenu. Njegove individualne karakteristike, konkretno udarac glavom je daleko ispod načina na koji Mitrović postiže golove. Postoji ogroman prostor u kom on mora da bude bolji. Tehnički detalji su još uvek daleko od Mitrovića. Da li može da dostigne te domete i prevaziđe ih, to isključivo zavisi od njega. Mora da bude prizeman, da radi i veruje.”

Poznato je već šta se desilo sa Matijom Popovićem, koji je blizu potpisa za Milan, kao slobodan igrač.

“Za nas, kao tim u Ligi šampiona, pa i u prvenstvu je ogroman gubitak. Sa njim u timu i bez njega je potpuno drugačije. On je bio jedan od najboljih igrača Evropskog prvenstva. Ipak, moraš da poštuješ kodekse kluba i sam Partizan. On je iznad svih nas. Tu bih se zadržao. Da bih voleo da ga imam u timu, voleo bih.”

Što se tiče saradnje sa prvim timom…

“Mislim da bi ta saradnja trebalo da bude na višem nivou, ali je korektna, u smislu razmene igrača. Radulaški je bio sa prvim timom protiv Vojvodine. Čine nam da nam daju igrače kada je Liga šampiona, ali ta saradnja se tu završava. Trebalo bi da bude bolja, na primer, u razmeni mišljenja. Šta je to što bi mi trebalo da radimo bolje, šta vidimo mi u tim igračima, šta oni vide, šta možemo više da učinimo za njih… U cilju tih igrača i kluba.”

Ako ste ikada pogledali utakmicu omladinaca tokom mandata Nenada Stojakovića, vrlo lako se stiče utisak kakvu filozofiju forsira.

“Ono što se meni sviđa, što sam bio kao fudbaler, kako doživljavam fudbaler, to su najelitniji klubovi koji gaje lepu, dominantnu i napadačku igru. Sa dobrom kombinatorikom, pozicioniranjem, velikim brojem šansi i golova… Ne moram da pričam o imenima, to je ono što sam ja i gledaću u tom smeru da gradim karijeru. Naravno, moram da budem obazriv, da na pravi način biram šta dalje.”

Za kraj, nije mogla da prođe priča bez Teleoptika, člana Srpske lige. Iako je to ranije bila redovna pojava, sada sve ređe igrači idu iz omladinaca u redove Optičara.

“Teleoptik trenutno nije nešto što bi odgovaralo razvojnom putu igračima. Ne zbog kluba, već zbog lige. Omladinska liga je daleko jača od Srpske lige, po meni. Treba da kao klub potražimo šansu da Teleoptik plasiramo u viši rang i da imamo klub u kom se ta deca razvijaju. To je sledeći nivo u kom treba da se vratimo tamo gde smo bili. Da omladinci imaju sigurnu sredinu u kojoj će nastaviti da se razviju po istom modelu i da imaju nastavak ka prvom timu”, zaključio je razgovor Nenad Stojaković za naš portal.

Bonus video: