Spočitava se Partizanu kako nekoliko godina unazad nije napravio trenera iz sopstvene škole. Poslednji primer, ali izuzetan, je Žarko Lazetić, koji je ostavio dubok trag u srpskom fudbalu, a ove sezone osvojio titulu sa Makabijem iz Tel Aviva. Pomalo nenadano, takav produkt bi crno-beli mogli ponovo da izbace u bliskoj budućnosti.
Ivan Radovanović, inače dete Parnog valjka, je stigao kao vatrogasac u Humsku, pošto se omladinska selekcija nalazila u borbi za opstanak. Nije Lola Smiljanić uspeo da se snađe na toj poziciji, pa je Miralem Sulejmani brže, bolje u pomoć pozvao nekadašnjeg saborca iz juniorskih dana. Misija je uspešno obavljena, a kako se već dokazao na klupi Jedinstva, koje je uveo u Superligu, za očekivati je da u Humskoj postoji plan po kom će jednog dana na klupu prvog tima sesti nekadašnji vezista brojnih klubova u Seriji A i reprezentativac Srbije.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
U opširnom intervjuu za Meridian sport, sastali smo se u samom centru Beograda, gde nas je sa usklađenim stajlingom i šmekom sa Apeninskog poluostrva dočekao Radovanović. Perspektivni strateg se dotakao situacije u Partizanovoj školi, trenerske vizije, rada sa mladima, perioda u Italiji i Jedinstvu…
“Ponosan sam na ovo što smo uradili. Okej, pričamo o opstanku u ligi, što ne sme da ide uz DNK Partizana. Nije bilo lako uopšte, specifična je godina tih igrača, jer nisu ni ljudi, ni zreli momci, ali ni dečica. Uspeli smo da uradimo ono što je bilo potrebno. Nisam poznavao sve momke, gledao sam samo nekoliko utakmica. Prvo što sam uradio po dolasku obavio sam privatni razgovor sa svakim od njih. Interesovalo me je od kad su u Partizanu, gde žive, odakle su, koje su im dnevne rutine, u koju školu idu… Najbitnije mi je bilo da vidim na kojim pozicijama se komotno osećaju, jer sam hteo da svakog stavim na mesto na kom mu odgovara, kako ne bi posle išle alibi priče. Sa nekim momcima smo i pogodili što se tiče toga. Mnogo sam radio na individualnoj i grupnoj priči, što je bitno za njihov uzrast. Ta stavka ne sme da se zapostavi. Ipak, najviše mi je smetalo što nas više ne gledaju isto. Pre su dolazili u Zemunelo ili kada mi gostujemo negde i gledaju da prime što manje golova. To se promenilo, jer sada su svi jedva čekali da dođe Partizan da se dokažu i da nas baš ponize. Na tome sam najviše radio, da moraju da strepe od Partizana.”
Javnost uvek zanima ko su novi klinci koji će biti priključeni prvom timu. Priča se o talentima poput Bogdana Kostića, Eldina Bajramovića, Dušana Makevića… Ipak, 36-godišnji strateg je ostao zakopčan po tom pitanju.
“Ne bih se usudio da izdvajam pojedince, jer je ovo iznela grupa. To je najbitnije. Uspeli smo da ih zbližimo. Nije fer da izdvajam igrače. Uvek je neko iskakao na utakmici. Za mene je mnogo bitan period od ponedeljka do petka. Tu ih nateraš da se dokažu. Ako imaš dva igrača na istoj poziciji, moraš na svakom treningu da gaziš. Mislim da sam u tome i uspeo, da se niko od njih ne oseća komotno da će sigurno igrati. Samim tim moraš da podigneš nivo treninga i života van treninga. To je kompleksno, jer neki od njih još idu u školu. Prvo ih treba oformiti kao ličnosti van terena, a onda i na terenu. Deca Partizana su uvek bila drugačija. Bila su i u školi dobra. Ne sviđa mi se sada što mnogi idu vanredno u školu. Ja to, na primer, nisam radio dok nisam potpisao profesionalni ugovor. Niko ti ne garantuje da ćeš biti fudbaler. Ako zapostaviš školu, a ne postaneš fudbaler, onda si u problemu.”
Imamo primer Dimitrija Jankovića koji se ovog proleća spuštao da igra za omladince i bio od velike pomoći u borbi za opstanak. Nije mogao da bude na dvojnoj registraciji za Teleoptik zbog administrativnih problema, ali je bez pogovora prihvatio da se vrati u fudbal koji je evidentno prerastao.
“Mita Janković je za mene prototip igrača i čoveka za Partizan. Oduševio me je. Prvo gledam ko je kakav momak. Malo se izgubilo u savremenom svetu da vidiš kakav je neko čovek. Moraš da budeš potpuna ličnost. To sam naučio kroz vaspitanje. Da bi bio veliki fudbaler, moraš da budeš i veliki čovek. Sa Mitom sam ostvario poseban odnos, zato što mu je bilo najteže. On je prvi igrao kod Marka Jovanovića, a posle više nije. Jedini nije otišao za Teleoptik. Imao je ogromnu želju da nam pomogne, uvek me je pitao da li igra za vikend sa nama. Pokušavao sam da objasnim momcima kako je njemu. Posvetio sam mu mnogo pažnje. Posle su došli Alilović i Furer, ostvario sam dobar kontakt i sa njima. Moram da se zahvalim i stručnom štabu što sam mogao da ih imam dva dana pred utakmicu, kako bismo sproveli taktičke zamisli.”
Kada se pogleda cela sezona, Radovanović je počeo kao trener Jedinstva u Superligi, a završio je na klupi omladinaca Partizana. Retko ko bi se usudio na takav korak.
“Prošle sezone sam ušao u Superligu sa Jedinstvom, ove sam počeo u istoj sredini, ali došlo je do nekih nesuglasica sa Nemanjom Matićem, mojim kumom i drugarom iz detinjstva, oko ekipe i dogovorili smo se da je bolje da ne ugrozimo naš odnos zbog Jedinstva. Nisam video sebe u omladinskom fudbalu, pogotovo posle prvog nastupa gde sam napravio uspeh. Sa direktorima omladinske škole Miralemom Sulejmanijem i Nenadom Marinkovićem sam odrastao u Partizanu, ista smo generacija i zasnovali smo naše drugarstvo od ranih dana. Pošto smo Miralem i ja zajedno na licenci, pitao me je da li bih od leta nešto bio u Partizanu. Rekao sam da se ne vidim toliko u omladinskom fudbalu, ali sam uvek tu za Partizan. Sa porodicom sam i pričao da li ćemo od leta ostati ovde da živimo. Dogodio se poraz od Spartaka, zvao me je to veče i prihvatio sam. Bio sam iznenađen da je toliko teška situacija. Od prvog treninga sam se postavio, nisam se plašio jer je to klub koji najviše volim i ostala je praznina jer nisam ostavio trag u prvom timu.”
Opet, Radovanović je bio deo generacije 1988. koja je možda jedna od najboljih u istoriji kluba. I posle toga je došao u situaciju da preuzme omladince koji se bore za opstanak. Teško da je ikome bilo prijatno to da čuje.
“Zvezda u poslednjih nekoliko godina dominira u prvom timu i mlađim kategorijama. Partizan je sada u tranziciji, gde dolaze novi ljudi sa jasnom vizijom, što mi je zaista drago. Imaju ideju, samo je potrebno strpljenja, što manjka u Srbiji na svim poljima. Već se vide neke stvari, najviše u Zemunelu, unutar njega, gde se intenzivno radi. Dolazi letnji prelazni rok, biće sigurno pečat nove uprave. Moja generacija je osvajala sve što se može osvojiti kod Igora Spasića i ostane ti to. Malo mi je bilo čudno što je sve bilo tako, ali kada sam došao, shvatio sam šta se dešava. Moramo izvući pozitivne stvari iz svega toga, pokazali smo karakter i kvalitet, i ovo nam je velika opomena za buduće godine. Moralo je tako da se desi, završilo se dobro, ali neka bude velika baza odakle da se krene.”
Partizanova škola u najvećem jeku imala je za trenere bivše igrače, a deluje da je isti recept primenjen i sada.
“Veoma je bitno, ali neophodno je da budu stručni ljudi. To je plus, ali mora da se gleda stručnost. Uloga trenera, kada pričamo za omladinski fudbal, bitan je pedagog. Moraš da budeš primer, mnogo da pričaš sa njima… Možda imaju problem, pa su malo zatvoreni, to se onda preliva i na teren. Kao treneri moramo da se stavimo u ulogu pedagoga i roditelja kada kroče u Zemunelo. Svaki igrač Partizana je odgovoran za sebe i van sportskog centra. Postoji jasan plan direktora omladinske škole da se poradi na tome. Moramo od njih da napravimo fudbalske ljude i karaktere, a da uz to i da formiramo ljude. Bivši igrači koji imaju jasnu viziju moraju da im budu primer, u svakom smislu.”
Mihajlo Ilić se vraća u Bolonju po isteku pozajmice u Partizanu, a nekadašnji vezista se potrudio da približi kako izgleda kada si novajlija u italijanskom fudbalu.
“Nismo pričali. Gotovo uvek smo imali treninge u isto vreme. Mnogo je napredovao, sviđa mi se. Otišao je u klub u kom sam ja igrao. Italija je veoma specifična. Mnogi ne znaju, ali kada dođeš na Apeninsko poluostrvo moraš da pričaš italijanski. Kada sam otišao 2008. godine, jedan je samo znao engleski i nije hteo da ga priča. Ako imaš nekog sa Balkana i pričaš sa njim, biće ti teže i duže ćeš učiti jezik. Fudbal je skroz drugačiji. Mi smo u Srbiji fizički veoma jaki, ali i tehnički, iako smo pali malo u poslednje vreme. I tu je verovatno naišao na problem, pritom se Bolonja borila za Ligu šampiona. Sviđa mi se njegov odnos na treningu, videćemo šta će biti sledeće sezone. Bolonja je veliki klub, možda će mu odgovarati novi trener. Našim mladim igračima je potrebno da prođe određeni vremenski period kako bi se navikli na rad u Italiji.”
Nažalost, postoji nekoliko primera tokom poslednjih godina kako je Partizan ispuštao svoju decu, koja briljiraju u drugim sredinama. Jedan od njih je Vanja Vlahović, član Atalante, nekadašnjeg kluba Ivana Radovanovića.
“Kao što Sulejmani i ja nismo ostali dugo u prvom timu, tako se i sada dešava, ali mislim da će se i to promeniti. Što se tiče Vanje Vlahovića, krenuo bih od same Atalante. Antonio Perkasi, predsednik kluba, je prvi navijač Atalante i bivši igrač. Njegov sin Luka takođe. Postojao je lep sportski centar, a oni su odmah počeli da se bave njime. Mogao bih da uporedim to sa sadašnjom upravom. Sve kreće od baze, moraš da postaviš dobre uslove da bi mladi momci napredovali. Igrao sam u Đenovi, Salernitani, Bolonji… Nisu bili ni nalik Zemunelu ili ga nisu ni imali. To je velika prednost Partizana. Pogotovo sada što su tu sve bivši igrači crno-belih. Atalanta je krenula od baze, proširila sportski centar… Napravili su i mladi tim da igra Seriju C, što je odlično za njihov razvoj. Znam da je Atalanta ozbiljan klub i ne brinem se za Vlahovića. Dobro je što je ostao da trenira sa Gasperinijem, a da igra za mladi tim”, rekao je Radovanović i osvrnuo se na Matiju Popovića:
“Ispratio sam Popovićeve igre, u velikom je klubu. Sarađivao sam sa Konteom, i dalje se savetujem sa njim. Video sam da je prošao pripreme, koje sigurno nisu bile lake kod Kontea. To je sve ono sa čime se ti momci susreću. Bitno je strpljenje i da klub ima jasan cilj. Kada sam otišao u Atalantu, imali su plan za mene. Prvo Primavera, pa godinu dana Piza, onda 15 godina Serija A. Pogrešili su za godinu i po dana, jer sam 13 i po godina bio u elitnom rangu. Moraju mladi da budu okruženi pravim ljudima. Neka krenu od sebe. Primera radi, u mojoj generaciji je njih 12 otišlo u Teleoptik, a ja sam ostao još godinu dana u omladincima, jer nisam bio fizički dominantan. Posle sam otišao pravo u prvi tim Partizana i spuštao sam se u Teleoptik. To sam naveo i sada omladincima Partizana kao primer, jer su neki bili nezadovoljni.”
Videlo se u Jedinstvu da nekadašnji fudbalski arhitekta nema problem da pruži šansu mladim igračima, tako da mu nije bilo teško toliko da se privikne na rad sa omladincima Partizana.
“Moram da se zahvalim svima u klubu na poverenju, jer svakako bih bio trener Partizana. Bila mi je želja da odgovorim. Sviđa mi se, jer sa mladima možeš da radiš, veoma su kvalitetni i talentovani momci. Selektirani igrači Partizana. Mnogo mi je bilo lakše da njima prenesem neke moje stvari nego u prvom timu. Razlika je velika. Kada radiš sa prvim timom, znaš na čemu si. A sa omladincima moraš svake nedelje da ponavljaš određene stvari. Igra se mnogo, nema nekog taktičkog dela, nekada daš pet golova, nekada primiš. To je za mene isto velika pouka.”
Radovanović je tokom boravka na Čizmi radio sa fenomenalnim stručnjacima i imao je šta da nauči od njih.
“Radio sam zaista sa velikim italijanskim trenerima tokom karijere. Pre svega, tri bivša selektora – Ćezare Prandeli, Đanpjero Ventura i Antonio Konte. Pored njih, Tijago Mota, Davide Nikola… Ipak, najviše sam naučio od Rolanda Marana, trenera Breše, koji me je vodio u Kjevu. Igrali smo u sistemu 4-3-1-2. I tako smo igrali maltene četiri godine. Napravili smo družinu i atmosferu, što je veoma bitno za rezultate. Bitna je svlačionica. Zapisivao sam treninge od dolaska u Italiju, bio mi je san da budem trener. Izvukao sam od svakog od njih po nešto i pronašao sam sebe. U Jedinstvu sam upravo i preneo tu igru u rombu, jer sam imao takve igrače. Imali smo plan A i plan B, i igrali smo bez krila. A sada u omladincima Partizana imam šest krila, a nisam nikada forsirao taj sistem. E zato je i meni značio taj period i zbog toga sam se odlučio da preuzmem omladince, jer sam i sebe unapredio. Nije mi bilo lako. Ipak, savetovao sam se, učio po odlasku iz Jedinstva, ali bitna je praksa. Mnogo sam naučio na trenerskoj licenci, ali sam ubacio svoj pečat.”
Odlično je upoznat sa kvalitetima Ibrahima Zubairua, koji je bio jedan od najboljih igrača crno-belih u nedavno završenom prvenstvu. U Jedinstvu se pored njega istakao i Kvaku Karikari, član danskog Horsensa, za kog kažu da bi takođe imao šta da pokaže u Humskoj.
“Prvo sam igrao sa njih dvojicom šest meseci. Zuba je malo zatvoren, dok je Kari sa meštanima na Ubu bio na kafi. Imao sam malo problema sa Zubairuom dok sam igrao, jer nije igrao defanzivu, a to je obavezno u savremenom fudbalu. Kada sam postao trener, rekao sam mu moje zamisli, ali nije mogao da odgovori na to. I sezonu smo prelomili kada sam spojio u špicu Zubairua i Karikarija, i dao im osnovne defanzivne zadatke, ali kada imamo loptu ne smeju da stoje. Ostali smo Zuba i ja u dobrom kontaktu, čujemo se. Prijatno me je iznenadio kako je odigrao prvu sezonu u Partizanu. Bio je među glavnim igračima, što se vidi da je ekipa trpela posle njegove povrede. Kari je odlučio da ode u Dansku, ali mislim da bi se i on uklopio u Partizan. Ima tu brzinu, koja mnogo znači. Voleo bih da ga vidim u Humskoj.”
Kada se vratio iz Italije, bio je želja mnogih superligaša. Na iznenađenje svih, pojačao je ubsko Jedinstvo, tadašnjeg prvoligaša.
“Mogao sam da biram, ali kada sam se vratio iz Italije počeo sam da razmišljam o budućnosti. Otišao sam iz Italije kada sam hteo i na način kakav sam želeo. Kada ne prođeš pripreme sa 35 godina i dođeš u Srbiju da igraš, sve bi išlo po mojim leđima. Nisam želeo da stavljam sebe u takvu situaciju. Vratio sam se kući, niko me ne poznaje, prijalo mi je. U Italiji su baš fanatici pa je druga priča. Nemanja Matić me je zvao, rekao mi je kakve ambicije ima i rekao sam da ako ostanem da živim u Srbiji da ću igrati za Jedinstvo. Želeo sam da pomognem iz kumstva i prijateljstva od malena.”
Podsetio se i kako je izgledalo na jednoj utakmici u Jedinstvu kako je biti trener-igrač.
“Nije bilo lako. Nemanja je hteo da dovede trenera pred zimsku pauzu, ostalo je jedno kolo. Savetovao sam ga da ne donosi naglo odluku, jer će imati vremena posle. Pustio me je da odigram i vodim utakmicu. Tri dana sam vodio treninge, dva trenirao i pobedili smo Kolubaru 3:1. Posle toga mi je rekao da što se njega tiče ostajem trener. Otišlo je u tom smeru.”
Treba naglasiti da je upravo Radovanović pružio pravu šansu Miodragu Pivašu, koji je prošlog leta otišao sa Uba u Njukasl za 800.000 evra. Kroz ovu temu smo mogli dodatno da vidimo viziju perspektivnog stručnjaka.
“On je igrao za omladince na mestu zadnjeg veznog. Dok sam igrao, uvek sam išao u manju svlačionicu, gde su bili Pivaš, Rakić, Stevančević… Nisam namerno hteo da idem u svlačionicu gde su igrači koji su duže, iako smo pili kafu, ali sam znao da me čeka neka funkcija jednog dana. Bili su malo nezadovoljni, ali davao sam im savete svaki put. Kada sam postao trener, volim da se igra fudbal i da se bude konkretan, a Pivaš ima mentalnu moć, želi da rizikuje. Skoro smo pričali i setio se na video analizama da se najviše on apostrofirao i da nije znao do utakmice da li će da igra. To je ono što želim, bez obzira na utakmicu, moraš od ponedeljka ponovo da maksimalno treniraš. To je kao da za vikend imate ispit, pa se pripremaš od ponedeljka do subote. Ako se na vreme spremaš, izaći ćeš siguran, pa ćemo videti da li ćeš položiti, ali ako počneš da učiš u petak za ispit u subotu, nećeš ga proći. Možda ćeš na sreću jednom, ali na duže staze to ne ide. Tako je i u fudbalu. Zapamtio sam taj savet od jednog italijanskog trenera. Uvek će da ti se vrati ako iskreno radiš”.
Nije teško zaključiti gde sebe vidi jednog dana.
“Nisam razmišljao o tome, zato što još nemam potrebnu licencu. Ali kada sam se vratio u Srbiju i počeo da se bavim ovim poslom, sigurno da mi je san i cilj da budem trener prvog tima Partizana. Mislim da mi je bila potrebna i ova lestvica kada sam se iz Jedinstva spustio u omladinski fudbal, jer potrebno je biti realan koliko znaš. Ovo mi je dobra škola. Treba biti strpljiv, ulagati u sebe… Partizanu želim da se odužim i ako budem uspeo sve licence da završim, zaista bi bilo lepo, jer ne pamtim da je neko direktno iz omladinske škole postao trener prvog tima Partizana. Da ne težim ka tome, ne bih se bavio ovim poslom”, podvukao je Radovanović u intervjuu za naš portal.
Bonus video:
