Nesuđeni Paunov Novozelanđanin: Očekivalo se od mene, Jankovića, Simića i Maksimovića da vratimo Zvezdu na pravi put

Iz ove perspektive deluje neverovatno da je Crvena zvezda imala odnos maćehe prema svojoj deci, pogotovo kada se uzme u obzir da je danas glavni agregat aktuelnog srpskog šampiona upravo akademija iza juga Marakane. Ne tako davno, pričalo se naširoko o čuvenoj generaciji ’95 od koje se očekivalo da velikim inostranim transferima donese profit i dugoročnu stabilnost klubu.

Prvi među jednakima u kalkulacijama bio je i Nikola Karaklajić, aktuelni prvotimac Napretka i nesuđeni putnik na Novi Zeland koga je povreda dobijena u utakmici protiv matičnog kluba sprečila od toga da se nađe na spisku Veljka Paunovića i postane svetski šampion.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

“Sale Janković me je pozvao na zimske pripreme Zvezde, i to je bio moj prvi kontakt sa seniorskim fudbalom. Sećam se da smo trebali da krenemo – Filip Janković, Veljko Simić, Nemanja Maksimović i ja, ali… Janković je otišao u Parmu, Simić u Bazel, a Maksimović u Domžale, te sam samo ja pošao na pripreme. Još pamtim tu euforiju, taj osećaj koji sam imao kada sam trebao da krenem. Imali smo pripreme iz dva dela, gde je prvi rađen u Turskoj i bio je više bazičan, a drugi u Belgiji i ogledao se u kontrolnim utakmicama. I trener Janković je u ta dva, tri dana trebao da skrati spisak putnika, a ja sam bio kao na iglama da li ću krenuti i na drugi deo. Znao sam da sam radio veoma dobro, ali bio sam najmlađi. Neverovatan je bio osećaj kada sam saznao da idem i u Belgiju. Dobro sam odradio te pripreme, sećam se da sam i 18 rođendan dočekao u Antaliji, i krajem sezone sam i debitovao za prvi tim kod Rikarda Sa Pinta u Novom Sadu. Mnogo nas mladih je tada zaigralo, bilo je to poslednje kolo…Ipak, činjenica je da su u tom trenutku igrači iz Zvezdine škole imali mnogo manje prostora da dobiju šansu. Bukvalno se od naredne generacije, odnosno od 1996. godišta promenila politika kluba i mislim da je to osnova današnjeg uspeha koji Zvezda ima. Upravo ti igrači koji su ponikli u klubu su crveno-bele podigli na viši nivo, kako igrama, tako i velikim transferima“, počeo je Karaklajić razgovor za Meridian sport i nastavio da se priseća:

“Sve je počelo u Crvenoj zvezdi, ali doslovno. U to vreme je čuveni Toma Milićević svake subote pravio selekciju igrača. Bila je to grupa od 30 do 40 igrača rođenih 1995. godine i čika Toma je svakog vikenda odvajao nas nekoliko. Posle nekoliko nedelja, formirao je našu generaciju koja je kasnije i doselektirana, ali je kroz čitav omladinski staž dominirala. Treniralo se na šljaci, na travnatom terenu koji nije bio u najboljem izdanju…Na početku nas je vodio Dejan Gluščević, ali se kratko zadržao i posle njega je došao Ivica Momčilović koji nas je trenirao do omladinaca. Bio nam je kao roditelj, vaspitavao nas kako da se ponašamo, govorio da moramo da predstavljamo klub na najbolji način i van terena. I dan danas sam u kontaktu sa njim, kao i sa većinom igrača iz te generacije. Očekivalo se dosta od nas po pitanju prvog tima, bili su tu i Janković, Simić, Maksimović i da ne nabrajam sad sve. Bili smo izuzetno uspešni, osvajali sve – od pionira do omladinaca. I na turnirima smo bili zapaženi, uglavnom osvajali, i nikad plasirani ispod trećeg mesta. Posle nas je u omladincima preuzeo Jovan Stanković.”

Morala su tada Zvezdina deca da traže šansu na drugim mestima, a ni Karaklajića nije zaobišla ta sudbina, te je kroz Voždovac u veoma zahtevnoj ekipi, pokušao da zavredi povratnu kartu za Marakanu.

“Posle tog debija sam vraćem u Zvezdinu akademiju, ali je ubrzo stigao poziv Voždovca da dođem na pozajmicu i bila je to prva godina kako je klub počeo da igra na “Krovu”. Veliki izazov, dočekao me je trener Nenad Lalatović, a dobrim odnosom prema obavezama sam od prvog dana pokazao da može da se računa na mene. Bila je to odlična ekipa – Stefan Babović, Dejan Milovanović, Adam Marušić… Sećam se da se upravo Marušić povredio na jednom treningu i Lalatović me je odmah ubacio u startnu postavu, iako sam bio sa ekipom kratko i na sve to – najmlađi. Pružio mi je šansu na utakmici protiv Čukaričkog, pobedili smo 2:3, a ja sam asistirao Baboviću i postigao drugi gol. Šta reći sem da mi je seniorska karijera krenula na neverovatno lep način. Dobijao sam šansu, nametao se, sećam se i meča protiv Javora kada sam ušao sa klupe i postigao gol za pobedu. Posle je došao i Zoran Milinković sa kojim sam imao sjajnu saradnju, i nastavio sam da igram. U suštini, dobio sam šansu i iskoristio je, ali kako sam bio pozajmljen igrač, morao sam da se vratim u Zvezdu na kraju sezone.”

Odlazak iz Zvezde, blistanje protiv Partizana i povreda zbog koje propušta priliku da postane svetski šampion.

“I u Zvezdi me je dočekao Lalatović, ali nakon što sam prošao pripreme – nisam se izborio za šansu. Voždovac je želeo da me vrati, ali da dođem kao njihov igrač i to se i desilo. Nije bilo lako otići iz Zvezde posle 12 godina, ali sam shvatio da je to bila najbolja odluka u tom trenutku. Prva utakmica po povratku u Voždovac – ponovo sjajna. Odigrali smo 3:3 sa Partizanom, asistirao sam dva puta, a primili smo gol u poslednjem minutu i ostali bez pobede. Nastavio sam da igram dobro, ali tada se po prvi put susrećem sa povredama. Nikada do tada nisam imao ozbiljnije probleme u tom smislu, ali desilo se da mi je pukao mišić zadnje lože na jednoj utakmici. Nisam to toliko ozbiljno shvatio iz prve, mislio sam da će brzo da prođe, ali se doslovno dešavalo da se oporavim i obnovim povredu. I tako se vrtelo sve u krug, da bi mi na utakmici protiv Zvezde ponovo pukao mišić, nakon čega se napravila ozbiljna ruptura. Morao sam da izađem iz igre posle 10 minuta, a zatim i da pauziram gotovo šest meseci sa terena. Uz pomoć Vladimira Čepzanovića uspeo sam da otkrijem koji je uzrok i zbog čega se dešavalo da se povređujem. Bila su mišljenja i da treba da operišem taj mišić, što nije bilo preporučljivo. Trenirao sam mesecima kod Čepzanovića u teretani doslovno svaki dan po dva puta kako bih se vratio na teren. Tada sam i zalečio tu povredu. Ipak, sve to se dešava u nezgodnom trenutku za mene, jer zbog svega toga propuštam Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina na Novom Zelandu. Godinama sam bio redovan u reprezentaciji, i na svakom okupljanju selektora Veljka Paunovića. Igrao sam i generalne probe protiv Hondurasa i Mjanmara. Bio sam u tom nekom uskom krugu. Ne želim da budem pretenciozan da kažem da bih sigurno bio na Novom Zelandu, ali je postojao rezon da se nađem na spisku. Neveroatna žal postoji za tim i dan danas.”

Kada je shvatio razlog zbog kog je došlo do povrede – rezonski je bilo da se raziđe sa Voždovcem, a ruku spasa mu je tada pružio aktuelni trener Zvezde – Vladan Milojević.

“Uzrok te povrede bila je veštačka trava na stadionu Voždovca. Bila je tvrda i stvarala mi je probleme. Posle su oni to promenili, ali tri povrede za kratko vreme u kojima sam praktično izgubio celu sezonu i gde sam više bio na terapijama nego na terenu ukazali su na to da je vreme za rastanak, koji je bio prijateljski. Stigao sam u Čukarički na poziv Vladana Milojevića koji me je poznavao još iz mlađih selekcija Zvezde. Želeo je da dođem, ali je bio svestan da izlazim iz povrede, da nisam spreman i da će mi trebati određeno vreme da uđem u ritam. Postojao je plan da to ide postepeno, odigrao sam i dve utakmice, ali je Milojević ubrzo otišao na Kipar, što je u suštini bio i kraj moje epizode u Čukaričkom. Došao je novi trener sa kojim praktično nisam ni komunicirao, i bilo je jasno da ću ubrzo otići.”

Posle svega šest meseci – razlaz sa Čukaričkim i prvo inostrano iskustvo. Ne kaje se zbog toga što je otišao, već zato što nije ostao u Češkoj.

“Na polusezoni je stigla ponuda Pribrama, i želeo sam da odem. Već u to vreme se u Srbiji stvorila neka slika da sam sklon povredama i bilo je teže naći klub. Hteo sam da odem negde i počnem od nule. Živeo sam u Pribramu koji je na 30 minuta od Praga, u klupskom hotelu koji nudi sjajne uslove. Bio je tu kamp, šest vrhunskih terena i zaista sve što treba fudbaleru da trenira na visokom nivou i da se oseća kao profesionalac. Bio mi je to prvi odlazak od kuće, ali nisam imao problem sa tim. Nikada nisam bio suviše nostalgičan, čak sam i avanturističkog duha i u tom smislu me je dodatno mamio dolazak u Češku. Stigao sam krajem februara, kada je prelazni rok bio završen i u skladu s tim sam mogao da nastupam samo za mladi tim. Svaki prvoligaš u Češkoj ima drugu ekipu, i odgovaralo mi je da imam utakmice u nogama i održavam formu do leta kada sam trebao da zaigram za prvi tim. Došlo je leto, prošao sam pripreme u Austriji koje su bile dobre, imali smo provere protiv bundesligaša, generalku protiv Krasnodara i sve je delovalo savršeno. Međutim, kada smo se vratili u Češku – sve je puklo. Došlo je do finansijskih problema u klubu, mnogo igrača je otišlo, cilj kluba se promenio, manje-više se pričalo da sigurno ispadamo iz lige. Nije mi se to svidelo i otišao sam. Iz ovog ugla, žao mi je što sam to uradio. Trebao sam da ostanem, da igram i da se izborim za pažnju drugih klubova u Češkoj. Dobro sam odradio pripreme, imao poverenje trenera, ali eto, odreagovao sam brzopleto.”

Samokritičan je Karaklajić prema načinu života koji je imao u tim teškim periodima, ali sve je došlo na svoje mesto u Danilovgradu.

“Neću da lažem, sve to što se dešavalo me je demotivisalo. U jednom momentu sve ide uzlaznom putanjom, igram sjajno u Voždovcu, a onda povrede, pa neke loše stvari. Nisam ni ja bio na maksimumu, nisam vodio računa o telu, nisam se u nekim trenucima ponašao kao profesionalni fudbaler, a kada tako postupaš prema sebi – normalno je da padaš. U epicentru teških momenata, pozvao me je Stanković da dođem u Iskru. Znao me je iz Zvezde, cenio me je kao igrača, imali smo uvek dobar odnos i doslovno sam se spakovao i za 10 minuta krenuo u Crnu Goru. Preporodio sam se tamo. Posle svih tih loših stvari konačno sam bio srećan što igram fudbal, što sam na terenu. Ništa me nije zanimalo, ni novac, ni uslovi koji nisu bili sjajni. Sve to je bilo nebitno, jedino važno je da sam ponovo srećan na terenu. Živeo sam u Podgorici koja je veoma lep grad, putovao sam za Danilovgrad koji je na 20 minuta udaljen, i upoznao sam sijaset prijatelja sa kojima sam i dan danas u kontaktu. Posle par meseci je Stanković otišao, i zamenio ga je Aco Nedović koji me je trenirao do kraja mog boravka u Iskri, znači još dve i po godine. Imali smo savršen odnos i ponosan sam na činjenicu da je klub tada eksponencijalno rastao. U prve dve sezone smo bili sredina tabele, ali treće – vrhunska ekipa. Završili smo na trećem mestu, obezbedili evropske kvalifikacije.”

Potom mu je na izuzetno bizaran način propao transfer. I onda domino efekat, još dva puta Karaklajić nije imao sreće.

“Dobio sam ponudu Diagorasa. Sve je bilo praktično gotovo. Dogovoreni uslovi, poslat ugovor, trebao sam doslovno sutra ujutru da odem u ambasadu Grčke da završim papire i krenem. Odlazim u ambasadu i zovem ljude iz kluba da im javim i – ništa. Doslovno ništa, zvao sam ih dvocifren broj puta, zvali su i ljudi preko kojih je ostvaren kontakt i nikada, do dana danšnjeg, mi se nisu javili. U danu sam praktično ostao bez dogovorenog transfera. Na kraju sam otišao u Aspropirgos, drugu ligu Grčke, u predgrađe Atine, gde je moj brat Petar živeo, jer je tada bio u AEK-u. Meni se svakako išlo u Grčku, hteo sam da probam nešto novo, opet tu mi je brat, pa sam računao i na to da ćemo biti blizu. Ipak, sve to je presekla korona. Trenirali smo mesec dana i posle toga je fudbal stao. Nije moglo da se izađe iz stana, da se otputuje iz grada u grad. Prvenstvo se završilo i svi smo otišli kućama. Tada stiže poziv iz Budućnosti, od strane trenera Nedovića koji me je znao iz Iskre i prihvatio sam da dođem u Podgoricu. Nema sumnje, to je najveći klub u Crnoj Gori, imaju perfektne uslove. Stigao sam tamo, trenirao i samo se čekao raskid ugovora iz Grčke koji je trebao da stigne preko mejla. I čekamo, i čekamo, oni šalju razne papire koji nemaju nikakve veze sa onim što ja tražim, posle ih zovem – ne javljaju se. I dan danas ne mogu da razumem da li je u pitanju bilo neznanje ili nešto drugo, ali na kraju Budućnost nije uspela na vreme da me registruje. I treći put ostajem bez kluba posle niza nesrećnih okolnosti.”

Ostao je u Grčkoj, ali je ponovo shvatio da nisu baš najzahvalniji za saradnju.

“Otišao sam u Atinu kod brata, i javio mi se Željko Kalajdžić koji je preuzeo Panahaiki, drugi najstariji klub u Grčkoj. I to u Patri, koja je treći najveći grad. Tu se živi za klub, ceo grad navija, fanatični su i svidelo mi se sve to. Ostao sam dve sezone, s tim da je ta druga godina bila stvarno dobra. Borili smo se za Superligu, bio je neki cilj između nas, želeli smo da napadnemo vrh, približili se na dva, tri boda, ali ponovo je došlo do problema. Iz moje priče i možete da zaključite da u tom smislu Grci baš i nisu previše odgovorni kada je u pitanju dogovor. U sred sezone dolazi do finansijskih problema, gde nismo primili platu pet meseci. Krenuli su problemi, loši rezultati, a ja sam pre kraja sezone napustio klub tako što sam ga tužio, jer su zaista odbijali mogućnost da sve rešimo mirnim putem.”

Fudbalski je potpuno procvetavao u Novom Pazaru, čega je i sam svestan.

“Novi Pazar je moja najbolja sezona, i najlepša još od Voždovca. Došao sam na mala vrata, sedam dana pre početka sezone, i to iz druge lige Grčke u klub koji je prethodno igrao plejof Superlige, i ima najviše ciljeve. U prvom kolu igramo protiv Radničkog 1923, ulazim na teren u 70. minutu, prvi kontakt sa loptom – gol. Posle toga asistiram i za 2:0 i ponovo na najbolji mogući način počinjem u klubu. Sve je išlo uzlaznom putanjom, ekipa se pojačala, došao je Adem Ljajić. Šta reći o tome kada deliš svlačionicu sa jednim takvim igračem. Bio je tu i Marko Šćepović, koji takođe ima bogatu karijeru. Sve to je posložio trener Siniša Dobrašinović i bili smo četvrti na polusezoni. Pobeđivali smo, imali dobar niz, igrali izuzetno dobro i krivo mi je što nismo izborili Evropu. I sad mi je žao što Dobrašinović nije ostao sa nama do kraja sezone, jer je radio neverovatan posao. Proveo sam prelepu godinu u Novom Pazaru, u fudbalskom gradu gde je neverovatan lokal-patriotizam. Ljudi žive za fudbal i Novi Pazar, ne možeš na ulici da vidiš dete u dresu Zvezde ili Partizana. Svi dišu za svoj klub.”

Sada je udarna igla ofanzive kruševačkog Napretka.

“Dosta oscilacija tokom jeseni. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan. Očekivao sam više, pogotovo jer sam igrao svaku utakmicu. Moralo je da bude bolje, ali verujem da hoće. Zadovoljan sam utakmicama protiv Partizana i mečom protiv Vojvodine, ali sam svestan da sam dosta oscilirao. Stigao je novi trener Slavoljub Đorđević, do Zvezde smo uspeli da osvojimo 10 bodova na četiri utakmice i podigli smo se. Imamo kvalitet da budemo u plejofu, ali moramo to da pokažemo na terenu. Blizu smo, par bodova je razlike i sve je otvoreno. Maksimalan fokus do kraja sezone i siguran sam da će to biti dobro”, podvukao je Karaklajić.

BONUS VIDEO: