Nikolić o CSKA, Partizanu, odnosu Rusa i Srba, bombardovanju, Rusiji: Osim komplikacija sa letovima, ništa se nije promenilo

Letos je počela nova era u moskovskom CSKA, pod vođstvom Marka Nikolića. Srpski trener vratio se u Rusiju posle tri godine, pošto je ranije sa uspehom predvodio Lokomotivu i očigledno stekao zavidan renome u tamošnjoj Premijer ligi.

U velikom intervjuu za Championat.com nekadašnji kormilar Rada, Vojvodine, Partizana, ljubljanske Olimpije, Fehervara i Šabab Al Ahlija dotakao se tema o aktuelnoj situaciji među Moskovljanima, ali i Partizana, odnosa Rusa i Srba, sankcija, bombardovanja…

“CSKA je u procesu izgradnje tima. Imamo ideju kuda želimo da idemo. Naravno, postoje poteškoće i problemi na kratkom vremenskom roku, ali najvažnija stvar je da ostanemo na svom putu i da nastavimo da se krećemo napred. Moramo da razvijamo tim, da damo šansu mladim igračima. U tom procesu treba da se pojave i novi lideri. Kada govorim o liderima, mislim i na fudbalske kvalitete i mentalnu snagu. To je sve proces i za svaki proces u fudbalu potrebno je vreme“, počeo je priču Nikolić.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

CSKA je u seriji od tri meča bez pobede u svim takmičenjima. U prvenstvu Rusije je na šestoj poziciji sa 12 bodova zaostatka za liderom Krasnodarom posle 14 rundi.

“Trener sam već 25 godina. Ranije sam veoma teško podnosio poraze. Uvek sam išao u restoran, pio čašu ili dve vina. Sada – porodica. Kada sam kod kuće, oporavljam se. Trener ne treba da pati, treba brzo da preboli. Ekipa se hrani tvojom energijom. Ako pet dana patiš zbog poraza, ništa se neće postići. Ima fudbalskih glumaca koji prave dramu i pokazuju da im je teško posle poraza dva dana. Ali fudbalsko igralište je to mesto gde treba da pokažeš i ispraviš greške. Ako želiš da igraš tragediju, onda idi u pozorište“.

Prvog dana avgusta Nikolić je ostao bez Fjodora Čalova, jednog od najboljih strelaca Armejaca poslednjih godina. Rus je pojačao PAOK, a Nikolić uverava da prati grčki klub i zbog Partizana.

“Pratim sav fudbal. Povremeno razgovaram sa Fjodorom. Znam mnogo o grčkom fudbalu, o svakom klubu. To nam je blizu, Solun je 500 kilometara od mog doma. A PAOK je bratski klub Partizana. Dvaput sam organizovao prijateljske utakmice sa PAOK-om, uspešno sam igrao sa njim u evropskim takmičenjima – dva puta smo ih pobedili. Poznajem predsednika kluba Ivana Savidisa, među navijačima imam prijatelje. Mnogo puta sam bio na moru u tom kraju. Znam da tamo veoma vole taj klub. Mislim da će Feđa uspeti. Nedostaje nam ovde i sada, ali to su naši problemi, moramo to da rešimo. Ali, ponavljam, čovek je krenuo za svojim snom – srećno“.

Srpski trener pati zbog praznih tribina na utakmicama CSKA.

“Srce me boli. O tome sam razgovarao petnaestak puta, stadion CSKA je za mene najfudbalskiji stadion u Rusiji, ja sam zaljubljen u njega. Veoma je engleski, sličan Stamford Bridžu. Stvarno mi se sviđa arena. Kada su tribine bile pune na Kupu bratstva, kada su utakmice Kupa bile rasprodate – bilo je sasvim drugačije. Svi pokazatelji fudbalera idu na viši nivo kada su tribine pune. Ali kada ste već pod sankcijama, bez evropskih kupova, a ponekad i po pet hiljada ljudi dođe na utakmice… Ovo je nemoguće. Ovo je nešto novo za mene. Kada sam radio u Lokomotivi, to nije bio slučaj. Rusko prvenstvo je zvanično bilo jedna od šest najboljih evropskih liga. Klubovi su se borili za Ligu šampiona, Ligu Evrope. Skoro svaka prvenstvena utakmica bila je odlučujuća. U tom smislu, svaki korak i akcija svakog igrača i tima je bila važna i odgovorna“.

Nikoliću nije dugo trebalo da odgovori na ponudu CSKA, jer je dugo želeo da predvodi Armejce.

“Naravno, odvojio sam vreme da razmislim, ali su mi se dopale tri stvari koje su sve odlučile. Prvo: CSKA je poznat klub u Evropi i svetu, a ne samo u Rusiji. Rusi ne bi trebalo da gube samopouzdanje. Nije važno šta se dešava, nije važno što nema evropskih kupova. Kada razgovarate sa ljudima iz sveta fudbala, razumete da su ruski klubovi poštovani i veoma dobro poznati. Kada sam radio u Lokomotivi, imao sam osećaj da ću jednog dana postati trener CSKA. Ne znam zašto. Nije bilo kontakta, samo osećaj. Možda zato što sam već radio u Partizanu, bratskom klubu. Iz ovoga proizilazi drugi faktor – imao sam želju da budem trener CSKA. Da, možda sada nije najugodniji trenutak, ali, kako mi u Srbiji kažemo: morate biti na mestu gde postoji san. Morate raditi u teškim uslovima. I moramo se boriti za nešto veliko sa ponosom. Svideo mi se ovaj izazov – kada nije sve dobro, ali moraš da se boriš za klub i navijače“, otkrio je Nikolić. “Treće, dopao mi se pristup uprave. Naši pregovori su trajali dan ili dva. Svi čelnici CSKA su mi iskreno pričali o situaciji u klubu. Rekli su nam šta može da se desi u najboljem i najgorem slučaju, gde treba da se krećemo. Znao sam kuda idem. Znao sam da će biti teško. I pre komunikacije sa upravom imao sam informacije o klubu. I kada sam pričao, shvatio sam da mi neće pričati bajke. Uprava CSKA je bila iskrena prema meni: pričali su mi o svim poteškoćama o kojima nisam ni razmišljao. I svidela mi se ova iskrenost. Sada je sve u našoj vezi otvoreno, nemamo pitanja jedno za drugo“.

Prošlo je tri godine kako Marko nije bio u Rusiji, ali uverava da se nije mnogo toga promenilo.

“Osim komplikacija sa letovima, ništa se nije promenilo. Ipak me nije briga. Let Moskva – Beograd postoji. Letim bez problema. Jedino što je ranije bilo pet-šest letova dnevno, sada ih ima tri-četiri. Pa, ranije sam mogao da kupim kartu istog dana, ali sada Rusi koriste ovaj let da stignu u Evropu, tako da morate da kupite kartu 10-15 dana unapred. A život u Moskvi je sjajan. Porodica je već dva-tri puta dolazila. Ne bih doveo svoju ženu i ćerku ovde da sam osetio da postoji opasnost“.

Ruska kultura prija Nikoliću.

“Jasna mi je slovenska duša pošto sam i ja Sloven. Upoznat sam sa ruskom kulturom, znam dosta tradicija. Uvek sam zainteresovan da naučim nešto novo. Pre meča se stručno osoblje uvek okupi na čaju – sedimo sat-dva i razgovaramo o svemu osim o fudbalu. Pričamo o ruskom jeziku, kulturi, Srbiji, životu. Jedino na šta sam morao da se naviknem je promena raspoloženja ljudi između oktobra i aprila. Zimi raspoloženje ljudi veoma pada“.

Trener Armejaca smatra da se bratski odnosi između Rusa i Srba i te kako primećuju i osećaju. Ali, posebno u Beogradu.

“Osećam to jer sam Srbin. Reći ću još nešto, u Srbiji se to mnogo jače oseća. Ako dođete u Beograd i tamo ljudi čuju ruski govor, odmah će vas pozvati kod njih na piće ili užinu. Tako je u Srbiji, tamo je na drugom nivou. U Rusiji to nije slučaj. Mada sam u poslednje vreme ovde sve više osećao ovo bratstvo. Kada sam radio u Lokomotivi, to uopšte nisam osećao. Tako je u Srbiji oduvek bilo. S kolena na koleno prenosi se da je Rusija bratski narod. Rusija i Srbija su međusobno uticale na kulturu, bilo je mnogo ratova gde smo bili na istoj strani. Možda nema racionalnog razloga, 99% Srba nikada nije bilo u Rusiji, ali jednostavno je tako“.

Tokom razgovora o fudbalskim sankcijama usled ruske vojne intervencije u Ukrajini Nikolić je podsetio da je istu stvar doživela njegova zemlja tokom devedetih godina prošlog veka.

“Ne bavim se politikom, ali na sportski način, to su doživeli i Srbi od 1992. do 1996. godine. Reprezentacija Jugoslavije je bila odlična, spremala se za Euro – izbačeni smo, Danska nas je zamenila i osvojila turnir. Ove četiri godine bile su sportska noćna mora za naciju. Imali smo i odličan košarkaški tim. Imao sam tada 15-16 godina, ali se dobro sećam svega“.

Brojni ratovi na balkanskim prostorima, smatra Marko, uticali su na jačanje karaktera, koji je pogodan za vrhunski sport.

“Prvi, drugi, treći rat. Svake dve godine je bio rat. Postojao je osećaj velike nepravde, bili smo sami, okruženi neprijateljima. Nije bilo ni svetla, ni benzina, ni hrane. Ali ovo je jedan od glavnih razloga zašto je Balkan tako dobar u sportu. Naš karakter je prejak. Ljudi se čude kako imamo toliki broj fudbalera, tenisera, vaterpolista, košarkaša, rukometaša. Jer sportu odgovara karakter onih koji su odrastali u ratu“.

Na kraju, Nikolić se osvrnuo na bombardovanje Srbije od strane NATO 1999. i scenu koju nikada neće zaboraviti.

“Ima nešto što mi je urezano u glavi. Imao sam kumče čiji je otac radio u nacionalnoj televiziji. Bio je 23. april 1999. godine kada je na Beograd bačeno mnogo bombi. Bila je noć, nije bilo struje. A onda se nakratko pojavi, pali se mali televizor. A na vestima pokazuju da je bombardovana zgrada RTS-a. Na snimku vidim kumče, koji je dotrčao tamo. Nažalost, njegov otac je umro te noći. Ali šta da se radi? To je život“, rekao je, između ostalog, Marko Nikolić za Championat.com.

Bonus video: