Retki su oni koji sportsku karijeru dožive u širem smislu od onog čisto profesionalnog. Obično se svi ukalupe i žive od treninga do utakmica.
Kao da se u pečalbi plaše da izađu u grad i upoznaju kulturu države u kojoj ne samo nastupaju, već i žive.
Ideja razgovora sa Aleksom Matićem, prvotimcem Stabeka bila je – fudbalska. Međutim – prerasla je u nešto više od toga, jer teško da bi i rođeni Norvežanin na ovakav način mogao da nam predstavi zemlju fjordova.
Pasija prema fudbalu ga ipak odaje. Od malih nogu – ljubav prema lopti je uspevala da pobedi sve. U razgovoru za Meridian sport, evocirao je Aleksa sve ono što je prošao kroz karijeru. Ali i život. Ipak, krenuli smo od onog fudbalski najzvučnijeg – vremena provedenog u Zvezdi.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Prvi poziv za seniorski tim Zvezde sam dobio od Vladana Milojevića. Sećam se da smo tada – Borisav Burmaz, Miloš Pantović, Ilija Babić, Aleksandar Lukić i ja bili prekomandovani za utakmicu Kupa Srbije protiv Trepče. Burmaz i Pantović su debitovali, a mi smo utakmicu odgledali sa klupe, mada smo tih dana odradili nekoliko treninga sa prvim timom. Kod Dejana Stankovića sam dva puta prošao pripreme i zaista nosim izuzetne uspomene. Reč je o čoveku bogate fudbalske karijere koji je osvajao mnogo trofeja i igrao na najvećem mogućem nivou. Bila mi je velika čast što sam mogao da učim od njega. Sećam se da je atmosfera bila sjajna, da su svi igrači bili odlični prema nama mlađima. Generalno – lepe uspomene”, počeo je Matić razgovor za Meridian sport i nastavio u dahu:
“Međutim – Zvezdu najviše pamtim po Slavoljubu Đorđeviću. Imao je sjajan pristup prema nama, naučio nas je da budemo profesionalci. Izuzetno posvećen, karakteran i disciplinovan trener koji je na terenu zahtevao pun fokus. I dan danas neke navike koje mi je on usadio – primenjujem. Zalagao se za nas i trudio da nam obezbedi sve i reši svaki mogući problem kako bi u potpunosti bili fokusirani na teren. Nije želeo da imamo ikakve distrakcije, već nas je naveo da razmišljamo samo o fudbalu. I van terena smo napravili lep kolektiv koji se držao zajedno, često sa Andrijom Katićem evociram te uspomene. Sa njim se iz te generacije najviše čujem, ostali smo zaista prijatelji, pa volimo da se podsetimo anegdota iz tog vremena. Bilo je velikih pobeda, ne samo u Ligi šampiona, već i u prvenstvu. Sećam se preokreta protiv Brodarca, par dana posle poraza od Totenhema. Bilo je i mnogo trofeja…”
Prelazak iz Novog Sada u Beograd bio je lakši uz mamu i sestru. Kasnije je živeo u hotelu sa saigračima iz Zvezde i kako tvrdi – preko noći sazreo.
“U Zvezdu sam došao nakon osvajanja Pionirske lige Srbije sa Vojvodinom. Moji roditelji su saznali za interesovanje Zvezde, i nekako smo se svi usaglasili da je to pravi korak za mene. Imao sam 14 godina, i sećam se da su mama i sestra prešle sa mnom da žive u Beograd kako bi mi pomogle da se što pre adaptiram na novi grad i nove obaveze. Posle šest meseci su se vratile u Novi Sad, kada su bile uverene da mi ide dobro. Posle toga sam počeo da živim u Zvezdinom hotelu, što mi je izgradilo karakter dobrim delom. Živeo sam sa vršnjacima i osamostalio se. U prvi mah je to bilo vrlo izazovno, ali su mi to takođe veoma drage uspomene iz tog perioda. Dosta nas je iz Vojvodine i došlo tada u Zvezdu. Nažalost, kontakt se izgubio vremenom, ali pomno pratim karijere – i Miloša Pantovića i Ilije Babića, kao i svih drugih momaka iz te naše generacije. I zaista svim srcem navijam za njih.”
Prvi kontakt sa seniorskim fudbalom imao je nastupajući za Grafičar. Priznaje Matić da je odlazak u Minsk, koji je usledio posle Zvezdinog razvojnog tima, bio ishitrena odluka.
“Odigrao sam dve sezone u Grafičaru i mislim da je to bila prekretnica za mene da zaista počnem da se osećam kao senior. Glatko je prošla ta tranzicija, a jedan od razloga je i izuzetan kvalitet koji smo imali u ekipi. Kada postoji sistem u kom se igrači iz škole prebacuju u razvojni tim, mislim da je mnogo lakše navići se na seniorski fudbal. Posle tog Grafičara sam doneo malo ishitrenu odluku… Želeo sam da posle dve godine u Prvoj ligi Srbije napravim iskorak. Cilj mi je bio da zaigram u Superligi, ali se to nije ostvarilo. Minsk je epizoda na koju nisam mnogo ponosan. Očekivao sam da ću tamo podići nivo igara, a na kraju sam igrao slabije nego u Grafičaru. Mislim da je tada prvenstvo Belorusije bilo gore od Prve lige Srbije, a ja sam se nekako utopio u sve to i nisam mogao da se izborim, te da počnem sa dobrim partijama. Međutim, bilo je pozitivno iskustvo sa aspekta toga da sam prvi put otišao u inostranstvo i živeo sam. Nije bilo lako, ali sam naučio mnogo toga i to mi je putokaz i sada kada sam u Norveškoj, u sredini gde sam mnogo srećniji i zadovoljniji. Bilo mi je lakše da se prilagodim, baš zbog tog odlaska u Minsk.”
Posle šest meseci vratio se u Srbiju, konkretno – u Voždovac, gde je Marko Savić od vrtića napravio izuzetno perspektivnu ekipu koja je bila u vrhu Superlige. Odlaskom Savića, kao da je čitav sistem ostao na klimavim nogama, te je usledilo ispadanje u drugi rang.
“Marko Savić me je zvao da dođem u Voždovac i vrlo brzo smo se dogovorili. Bio je to pravi potez za mene, i još jedan period, kao onaj u Zvezdi – gde sam fudbalski zaista mnogo naučio. Osetio sam da sam se profilisao kao igrač u tom vremenu. Mlad tim u kom se svi poznajemo, jer smo bili – ili saigrači ili rivali u juniorskim selekcijama. Mislim da je Voždovac tada igrao izuzetno lep fudbal, i beležili smo dobre rezultate. Međutim, trener Savić je otišao na polusezoni, a sa njim i još nekoliko igrača. Mi smo i tokom proleća igrali dobar fudbal, nastavili sa istim principima igre, ali se završilo nesrećnim ispadanjem iz Superlige. S obzirom na to da nisam želeo da ponovo igram Prvu ligu Srbije, bilo je vreme za rastanak. Sećam se da je prelazni rok bio baš intenzivan… Bio sam blizu odlaska u Rusiju, ali je to propalo, pa sam krenuo put Norveške.”
Odlazak u Norvešku, za razliku od Belorusije – pun pogodak. Sijaset novih izazova, ali i iskušenja. Teška povreda označila je višemesečnu pauzu za Matića.
“Pojavio se Stabek, a nakon razgovora sa sportskim direktorom kluba – zaista sam bio oduševljen. I projektom, i istorijom kluba, i načinom na koji sve to funkcioniše. Nažalost – klub je sada u jednom od najtežih vremena istorijski gledano, jer igramo drugu ligu, ali najveći cilj je povratak u elitu. Međutim, čim sam otišao tamo – oduševio sam se. Kvalitet treninga je na vrhunskom nivou, ima mnogo dobrih fudbalera, i prvenstvo je zaista zanimljivo. Nezahvalno mi je da poredim sa Srbijom, jer sam pomalo i izgubio osećaj kakva je Superliga… Ali, recimo da je druga liga Norveške kao donji deo tabele Superlige, po kvalitetu. Otišao sam tamo kao šestica, ali me je jedan od trenera pomerio na mesto osmice. Počeo sam da igram kao “box to box” fudbaler u 4-3-3 formaciji i zaista mi je prijalo. Na dve utakmice sam postigao tri gola, i na pravi način iskoristio tu slobodu kretanja koju sam dobio novom ulogom. Mogu da igram i šesticu, i takozvanu duplu šesticu, čak mislim da mi to najviše i odgovara, ali tu sam da ispunim sve zahteve. Naravno – sezonom nisam zadovoljan. Završili smo na devetom mestu, ni u klubu niko nije zadovoljan, tako da ćemo probati u narednoj takmičarskoj godini da popravimo utisak. Lično sam se mučio i sa povredom. Morao sam na operaciju zadnje lože, jer mi je pukla tetiva. Definitivno najveći izazov sa kojim sam se suočio u karijeri, do sada. Posle osam meseci sam se vratio na teren. Nije to još uvek forma koja je bila pre povrede, ali je to sve normalno kada je pauza dugačka.”
Matić otkriva da je prvi cilj da se u potpunosti oporavi i ojača zadnju ložu. Uprkos tome što je za praznike došao u Novi Sad, nestrpljiv je da počne sa pripremama za novu sezonu.
“Nisam igrao prvi deo sezone, ali kada sam se vratio – bio sam standardan. Imao sam i korektnu statistiku kada se podvuče crta, ali osećam da nisam na nivou na kom sam bio. Mislim da će mi pauza i rad na pripremama prijati, te da će me to vratiti u formu. Što se tiče ljudi u Norveškoj – izuzetno su prijatni. Od samog starta sam prihvaćen sjajno. Najviše se družim sa golmanom koji je Norvežanin-Nemac, a rođen u Španiji. Sa njim sam najbliži, ali i sa ostalim saigračima uvek mogu da porazgovaram o svemu. Često imamo tim bildinge, druženja, vlada dobra atmosfera. I u klubu baš radi jedna Srpkinja, tako da često popričamo kada se sretnemo. Dobro mi dođe malo sa nekim da pričam i na srpskom. Sada sam tu u Novom Sadu za praznike, ali mislima sam već na pripremama za sledeću sezonu. Pokušavam da ojačam zadnju ložu leve noge koja je pretrpela povredu, i trudim se da napravim dobru bazu za pripreme i početak sezone.”
Nema sumnje – debi u A reprezentaciji je cilj. Priznaje – dugoročan, baš kao i onaj da jednog dana zaigra u Seriji A.
“Nastupao sam za reprezentacije do 15 i 16 godina, pa je bila pauza i onda sam dobio poziv za mladu selekciju. Mislim da sam odigrao četiri utakmice. U svakom slučaju, bila je to čast i privilegija. Mislim da je to generalno kruna karijere svakog sportiste, da zaigra za svoju državu. Naravno da maštam i o A reprezentaciji, ali svestan sam da to sada nije realno. Mogu da kažem da mi je to dugoročni cilj i da se nadam da ću jednog dana uspeti to da dostignem. Imam naravno i ciljeve koji su kratkoročni i koji su usko vezani za Norvešku. Izuzetno mi je lepo… Drago mi je što država prolazi kroz određenu fudbalsku ekspanziju, jer vidimo da se reprezentacija plasirala na Evropsko prvenstvo, tako da i takav rezultat utiče na klupski fudbal. Kao što rekoh – fokusiran sam na Norvešku, ali eto – voleo bih da jednog dana zaigram u Italiji.”
Prisetio se i prvih fudbalskih koraka.
“Fudbal sam počeo da treniram sa sedam godina, ali je i pre toga bilo izvesno čime ću se baviti. Celo detinjstvo sam proveo sa loptom u nogama. Samo je bilo pitanje vremena kada ću se upisati… Sve je počelo tako što je mama slušala radio i čula reklamu za obližnju školicu fudbala. Odvela me je na prvi trening i tu sam počeo. Sa 10 godina sam prešao u Vojvodinu, gde smo zaista imali izuzetno dobru generaciju predvođenu Miodragom Pantelićem. Imao je takav pristup da nas je puštao da se igramo fudbala… Nije nas opterećivao zahtevima i taktikom, već je želeo da uživamo na terenu. Imali smo stvarno dobru generaciju, mi koji smo došli tada na samom startu smo bili kostur ekipe. Kasnije je većina nas otišla u Zvezdu.”
Za kraj razgovora, zamolili smo Aleksu da nam preporuči neko štivo za hladne zimske dane.
“Volim da čitam klasike, pogotovo rusku literaturu. Izdvojio bih “Idiota” od Fjodora Dostojevskog. Volim i “Jadnike” od Viktora Iga. Želeo sam da upoznam Norvešku u potpunosti kada sam došao, pa sam pročitao “Glad” od Knuta Hamsuna, a trenutno čitam “Septologiju” od Juna Fosea, koji je dobitnik Nobelove nagrade. Ima specifičan stil pisanja, pa je potrebno čoveku određeno vreme da se navikne, ali kada se opustiš i udubiš u čitanje – bude sjajno. Eto, kad smo kod upoznavanja Norveške, moram i da spomenem Muzej koji je posvećen slikaru Edvardu Munku. Bio sam pet puta tamo. Kada god mi neko dođe u goste, to je obavezna stanica“, zaključio je Matić u razgovoru za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
