U domaćem fudbalskom diskursu decenijama su postojala jasno definisana mesta na kojima se „prave igrači“. Ajaks je služio kao evropski uzor, Partizan kao domaći simbol rada sa mladima, dok se Novi Sad uglavnom pominjao usput, bez dubljeg zadržavanja. Takav okvir je godinama opstajao, iako je realnost na terenu govorila nešto drugo. Vojvodina nije gradila reputaciju kroz velike reči, već kroz kontinuitet, strpljenje i jasnu ideju kako mlad fudbaler treba da izgleda kada izađe iz omladinskog pogona.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Aktuelna sezona Superlige ogoljava tu priču do kraja… Aleksandar Katai, Mirko Ivanić i Jovan Milošević nalaze se na vrhu liste strelaca, sa ukupno 38 golova koji direktno utiču na borbu za titulu i raspored snaga između Crvene zvezde i Partizana. Njihova uloga u sadašnjim klubovima je jasna i vidljiva, ali se često preskače početna stanica. Sva trojica su ponikli u Vojvodini, u sistemu koji im je dao osnovu i stabilnost pre nego što su preuzeli glavne uloge na najvećoj domaćoj sceni.
Omladinska škola Vojvodine nikada nije jurila kratkoročne dobitke niti trenutnu pažnju. U Novom Sadu se radilo bez žurbe, sa idejom da igrač mora da razume igru pre nego što postane proizvod za tržište. Takav pristup je stvorio fudbalere koji su kasnije mogli da se uklope u različite sisteme, bez obzira na pritisak sredine. Zbog toga su mnogi od njih u većim klubovima postajali važni šrafovi, a ne privremena rešenja.
Zvezda sprema transfer bombu iz komšiluka: Poslala Vladimira Jugovića po Barseloninog đaka
To se posebno vidi na primeru Crvene zvezde, koja je godinama unazad ozbiljno profitirala od novosadske škole. Srđan Babić, Milan Pavkov, Radovan Pankov i Dejan Meleg prošli su kroz Vojvodinu pre nego što su stigli na Marakanu, gde su svako na svoj način ostavili trag. Pavkov je zauvek upisan u klupsku istoriju golovima protiv Liverpula, dok su Ivanić i Katai izrasli u igrače koji se danas smatraju simbolima jedne uspešne ere Crvene zvezde.
Sličan put, iako nešto drugačijim smerom, imao je i Partizan. Jovan Milošević je u Beograd stigao zaobilazno, kao igrač na pozajmici iz Štutgarta, koji ga je prethodno otkupio od Vojvodine. Ipak, njegov golgeterski učinak danas ima direktan uticaj na crno-bele, što ponovo vraća fokus na mesto gde je sve počelo. Sportski centar Vujadin Boškov se i u tom slučaju pojavljuje kao polazna tačka, iako se često preskače u završnim pričama.
Posebno poglavlje predstavlja period u kojem je klub vodio Bata Butorović. Tada je Vojvodina imala jasna pravila, uključujući i stav da njeni igrači ne prelaze direktno u redove večitih rivala. Klub je u tom periodu zadržavao identitet i konkurentnost, ali je nakon njegove smrti taj sistem nestao. Ipak, i pored svega, Novi Sad je u svojoj lalinskoj tišini nastavio da proizvodi igrače koji danas nose Superligu, potvrđujući da se ozbiljan rad ne briše lako, čak ni kada dugo ostaje bez priznanja.
BONUS VIDEO:
jelena
I Vojvodina ima sjajnu školu fudbala samo to niko ne pominje, svi pominju Beogradske večite i to je to
visnja
Vojvodina može da se ponosi time kako dobro razvija mlade igrače a po meni i nije važno da se o tome piše, oni samo neka i dalje rade dobar posao.
tamara
Tacno je da su u Vojvodini ponikli neki nasi odlicni fudbaleri….
david
Može da kaže ko god šta hoće ali i partizanima strašno školu i da li su mnogo vrhunskih mladih igrača poslije vreme baš to i nije primjer ali u nekom ranijem periodu Partizan se baš izdvajao naravno tu moramo da svrstam u Ajax koji je tu u Europi možda i na prvom mjestu