Istorijski podvizi Optičara bili su gotovo jedini razlog za osmeh u Zemunelu proteklog proleća. Teleoptik se prošetao beogradskim stadionima, bez poraza overio dugo čekani plasman u Prvu ligu i blistavu sezonu ukrasio trofejem u Kupu Beograda.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Jedan od glavnih protagonista uspeha Partizanove filijale bio je povratnik u Zemunelo, čovek koji je odrastao upravo u crno-belom dresu, Filip Markišić. Uprkos ponudama iz višeg ranga, odlučio je da prihvati poziv Marka Jovanovića i posle čitave decenije vrati svojoj prvoj i kako kaže večnoj ljubavi – Partizanu.
Ogrnuo je dres Optičara i pomogao plejadi bisera iz omladinskog pogona da izbori promociju u drugi rang srpskog fudbala, a uporedo nastavio da sanja dečački san o dresu prvog tima Partizana. Povreda u finalu Kupa odvojila ga je od terena na otvaranju nove sezone, ali predanim radom uspeo je da se vrati već za duel protiv Jedinstva, te će u nastavku prvoligaške trke ponovo preuzeti komandu nad veznim redom – o čemu je između ostalog govorio u intervjuu za Meridian sport.
“Nikada nije trenutak za povredu, ali ovog puta je došla u neobičnom momentu. Uhvatio sam ritam tokom proleća, ali u finalu Kupa – poslednjoj utakmici u sezoni, osetio sam bol posle jednog duela. Izgledalo je da nije ozbiljnije prirode, međutim posle pregleda shvatili smo da nije bezazleno. Doživeo sam parcijalnu rupturu oba ligamenta na skočnom zglobu. Otišao sam kratko na odmor, a potom celo leto posvetio oporavku kako bih spreman dočekao prozivku i pripreme”, počeo je Filip Markišić razgovor za naš portal.
Želja je bila jača od bolova, što je Filipa koštalo nešto duže pauze od najpre planiranog.
“Očigledno nije zaraslo kada sam ja želeo, pa sam prvih 10 dana priprema odradio individualno uz pomoć kondicionog trenera. Na Zlatiboru sam ponovo osetio bol, pa sam u dogovoru sa doktorom Rosićem i trenerom zaključio da je najbolje da se vratim u Beograd i uradim dodatne preglede i snimanja. Ligamenti su zarasli, ostala je modrica na kosti, što je vrlo dosadna pojava. Nije teška povreda, ali remeti. Nedavno sam se priključio treninzima i debitovao prethodne sedmice. Osećaj je fantastičan i hvala Bogu sve je to iza mene.”
Kada je minule subote zakoračio na teren u Humskoj usledilo je veliko olakšanje.
“Generalno tokom karijere nisam imao problema sa povredama, osim tih sitnih mehaničke prirode. Ova se pojavila u nezgodnom trenutku. Volim da treniram, posvećen sam, znači mi da prođem pripreme sa ekipom. Na psihološkom nivou nije bilo lako, ali nekada čovek mora da stane, da ne ide glavom kroz zid. Važno je racionalno razmišljati, da bi se sve saniralo na adekvatan način. Mnogo sam srećan što sam ponovo tu i gledam samo napred.”
Proteklog januara odjeknula je vest o povratku na mesto uspeha posle 10 godina, gde je svojevremeno sa Partizanom osvojio Kadetsku ligu Srbije i prošao kompletno fudbalsko školovanje.
“Odmah sam pričao o tome sa ljudima u klubu i šefom Markom Jovanovićem. Partizanovac sam veliki. Odrastao sam kao čovek i igrač u Partizanu. Kao da je rastanak trajao dve, a ne 10 godina… Uvek je zadovoljstvo i privelegija biti u Zemunelu. Partizan je za mene najveći klub u zemlji i regionu. Osećam se kao kod kuće. Pored ponuda koje sam imao – nisam ni razmišljao. Mnogo sam vezan za Partizan, Teleoptik, saigrače i ljude koji ovde radde. Srećan sam što smo se vratili u Prvu ligu, Teleoptik tu pripada. Pokušaćemo da tu i ostanemo.”
Posle epizoda u pančevačkom Železničaru i Grafičaru želeo je pouzdani vezista da napravi iskorak, ali razgovori sa trenerom Markom Jovanovićem i ljubav prema crno-belim bojama bili su od krucijalnog značaja pri odluci da se spusti rang niže.
“Marko je imao ogroman uticaj na moj dolazak. Bio sam malo skeptičan da se u mojim godinama spuštam u treći rang. Nisam imao klub prethodnog leta. Bilo je ponuda iz inostranstva, ali se na kraju nismo dogovorili. Bio sam izričit da želim iskorak. Marko i ja smo bili saigrači u Pančevu, on je mlad postao trener. Održavao sam formu i trenirao sa njima. Rekao sam mu otvoreno: ‘Nije realno da sada igram treću ligu, hoću nešto više’. Međutim, kroz razgovore sa njim i ljudima iz uprave, privukao me je grobarski zov, ali i Markova fudbalska filozofija koja mi savršeno odgovora. Na kraju sam prihvatio ponudu. Čovek nekada mora da ode korak nazad, da bi potom napravio dva napred. Trenutno sam jedan od najiskunijih, iako se nadam da ispred sebe imam još mnogo godina igranja na visokom nivou. Imamo baš mladu ekipu… Voleo bih da pokažem liderske sposobnosti, pomognem klubu i mladim igračima da napravimo iskorak.”
Razgovor je probudio Markišićeve uspomene… Prisetio se kako se izrodila emocija prema Partizanu, ali i kako je prvi put došao u Zemunelo.
“Imao sam devet godina kada sam stigao u Partizan iz Vračara. Pozdravljam trenera Bojana iz škole fudbala Vračar. Uz njega sam zavoleo klub, namamio me je… Pokazivao mi je fotografije i snimke sa utakmica. Kada god smo se delili na Zvezdu i Partizan u školici, bio sam kapiten crno-belih. Usledio je zatim poziv Darka Tešovića, kojeg mnogo pozdravljam. Skupljao sam lopte, nosio dres, trenirao i rastao uz prvi tim. Svakim danom je ljubav bila sve veća, a ni danas se ništa nije promenilo. Suđena mi je ta ljubav. San je oduvek bio da debitujem za prvi tim. Sećam se kada smo se kao kadeti i pioniri presvlačili preko puta svlačionice prvog tima na Teleoptika. I dan danas sanjam da budem u toj svlačionici. Za mene bi to bila kruna karijere. Siguran sam da će jednog dana doći do toga. Što je način teži, to je i lepši. Kada pogledam unazad, šta sam sve prošao da bih došao do toga… Sve drugo su floskule, odrađivanje posla, profesionalizam, a Partizan je nešto drugačije.”ž
Pojedine stvari se nikada ne menjaju. Njegov uzor iz dečačkih dana uveliko nije deo Partizana, ali Filip sa zadovoljstvom prati svaki korak crno-belih.
“Moreira – desetka, to je prvi dres koji sam dobio. Mislim da je Kapa bio sponzor. Baš mi je trener iz Vračara poklonio njegov i Božovićev dres. Moreiru sam viđao kao klinac u Zemunelu, ali nije bilo upoznavanja. Gledao sam kroz žicu kako trenira i zamišljao sebe na njegovom mestu. I danas kada završim trening, a oni počnu, zastanem i volim da zamislim sebe u crno-belom dresu. Za mene je to najveći san.”
O tome mašta zajedno sa kumom, iskusnim desnim bekom Despotom Obrenovićem.
“Život piše romane… Radimo sve što je do nas, borimo se, pa dokle doguramo.Promenio sam mnogo klubova, ali ovo je drugi osećaj. Samo neko ko je toliko vezan za svoj klub zna taj osećaj. Neopisivo je. Ponikli smo zajedno u Partizanu, a kasnije su nam se putevi spajali u nekoliko navrata. Poznajemo se vrhunski na terenu i van njega. Mnogo sam srećan što smo ponovo zajedno u timu. Sve je lakše uz kuma i biće od velike pomoći njegovo znanje i iskustvo.”
Nije razmišljao ni sekundu na pitanje ko je od trenera najviše uticao na njegovu karijeru.
“Darko Tešović je bez konkurencije. Doveo me je u Partizan kao dete. Danas smo prijatelji. On je moj mentor. Školovao me je kao čoveka i fudbalera. Kasnije smo sarađivali na profesionalnom nivou. Šta god mi je trebalo uvek je tu. I dalje se viđamo sa njim. Najzaslužniji je za moju karijeru. Svako od trenera je imao svoj doprinos, ali Darko me je oblikovao na terenu i van njega. Vaspitavao nas, učio manirima, ponašanju. San je da on bude trener prvog tima, a ja igrač… Znam da je i njemu san da postane trener Partizana.”
Tešović je nesumnjivo broj jedan u Markišićevim očima, ali takođe veliko poštovanje neguje prema prijatelju, nekada saigraču, danas treneru Marku Jovanoviću.
“Čovek ima neverovatnu energiju. Smatram za sebe da sam fanatik i da volim klub, ali njegova strast je impresivna – zarazna. Voleo bih da nastavi ovako i da ga Bože zdravlja gledamo na klupi prvog tima. Želim da dođe do toga i da se tu zadrži, ostavi dublji trag… Znam da je to i njegov san. Osetio je na kratko, ali ovo je pravi put za njega, da kroz Teleoptik stiče iskustvo. Verujem da će mu to sve značiti i da će kada dođe vreme biti spreman za Partizanovu klupu. Siguran sam da je sposoban za velike stvari u Partizanu.”
Oduvek je Markišić važio za posvećenog radnika i profesionalca, ali kada je van terena ostavi slobodnog prostora za snažne emocije prema Partizanu. Pokušao je da izdvoji najlepši i najteži trenutak u ljubavi prema crno-belima.
“Svesni smo svi koliko je teško prethodnih godina. Patimo zajedno. Najdraža mi je poslednja osvojena titula. Tada sam bio i najstariji, onih drugih se slabije i sećam. Ona mi je ostala upečatljiva. Svaka godina posle toga bila je teška na svoj način. Teško je, ali je lepo… Dugo smo bez titula, trofeja… Uvek je lepo voleti Partizan i verujem da će uskoro sve krenuti na bolje. Partizan to zaslužuje.”
Nije Teleoptik otvorio sezonu na način koji je želeo, ali činjenica da je ubedljivo najmlađi tim u ligi daje Optičarima vremena da se konsoliduje i nastavi sa uspesima iz minule sezone.
“Opredeljenje kluba je da se oslanja na mlade snage. Nama je čast da budemo desna ruka Marku i da pomognemo koliko god možemo. Teleoptik može mnogo da napreduje. Ekipe u Prvoj ligi su uz dužno poštovanje mahom jednolične, ali retko ko ima svoj prepoznatljiv stil, pečat… Naravno, mi smo razvojni tim Partizana… Moramo da igramo kao i prvi tim, prepoznatljivo, atraktivno… To je pravi put da talentovana deca napreduje. Uz naporan rad kao grupa možemo da napravimo iznenađenje. Vidim da smo u javnosti mnogo potcenjeni, ali ne bih nas otpisivao tek tako. Uzdamo se u mladost, u talenat, vredan i predan rad. Snažan smo kolektiv. Mi ipak predstavljamo Partizan, igramo u Humskoj ulici.”
Naredni izazov i prilika za osvajanje prvih bodova na programu je već večeras, kada Optičari gostuju lideru – subotičkom Spartaku.
“Očekuje nas veoma težak zadatak, protiv sjajne ekipe Spartaka. Daćemo sve od sebe da demonstriramo kvalitet koji nas krasi i pokušamo da osvojimo prve bodove u sezoni”, zaključio je Filip Markišić.
Bonus video:
