“Znam da bih nas odveo u Katar. Znam, jer verujem u to i izvukao bih maksimum – maksimuma iz igrača”, poručio je Dragan Stojković, otresito i samouvereno, samo dva meseca pre nego što je preuzeo kormilo reprezentacije.
Iako je srpski fudbal već uveliko bio na izdisaju, Piksijeva smelost i odvažnost ohrabrile su ekipu, a promena na klupi unela je svežu “krv” i energiju u redove posrnulih Orlova.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Bajkovit početak mandata uticao je na neverovatan rast popularnosti selektora na domaćoj sportskoj pozornici, a svako ispunjeno obećanje stvaralo je sve jaču dozu euforije i dovodilo javnost do usijanja.
Da je neko posle istorijske, beskompromisno najveće pobede Orlova tokom prethodne decenije – nad Portugalom, samo spomenuo predikciju aktuelnog scenarija, iste sekunde bi bio proglašen ludim. Lepšrava, direktna i nesvakidašnje brza Srbija, oživela je taj čuveni kult reprezentacije, nagovestila kraj standardnom čekanju boljih dana i obećavala značajno veće uspehe.
Ispostavilo se da je od vesnika buđenja i pisanja novih stranica istorije, do povratka u surovu agoniju kojoj se ne nazire kraj, linija zaista tanka… Dugo je Stojković nizao propuste koji su pravdani na krilima impresivnog poduhvata, ali debaklom protiv Albanije potrošio je (bivši) selektor ceo portugalski kredit.
Stojkovićeve pretenciozne izjave u Kataru, bile su sušta suprostnost od igre, a kamoli ostvarenih rezultata. Ekspresno pakovanje kofera u Dohi evidentno je ostavilo dubok trag na psihološkom aspektu članova nacionalnog tima, imajući u vidu da javnost više nikada nije videla ni približno istu Srbiju kao u spomenutim kvalifikacijama.
Često je sreća bila saveznik Piksijevih pulena, koji su se potom uz dosta muke domogli dve i po decenije čekanog Evropskog prvenstva. Bez namere da se omalovažava četvrt veka željeni poduhvat, pošteno su se Orlovi oznojili, kako bi u realno nikada lakšoj grupi overili vizu za EURO. Remi sa Bugarima, upravo na “Dubočici”, bio je dovoljan da se ispuni neophodna norma, ali ne i da se u stilu najavi povratak u elitu Starog kontinenta.
Nije Piksi ni u Nemačku otputovao sa nedostatakom samopouzdanja, često neoporavdanog, ali nije se ni vratio sa boljim rezultatom. Samo gol na tri utakmice, uz dva osvojena boda, u grupi sa Engleskom, Danskom i Slovenijom, iznedrili su novu poruku selektora: ‘Svi treba da budemo ponosni na momke, predstavljali smo Srbiju na najbolji mogući način’.
Demagoškim jezikom objasnio je Stojković da se Orlovi “nisu obrukali u Nemačkoj”, a nekoliko meseci kasnije otkrio i da je ponudio ostavku čelnicima Fudbalskog saveza Srbije. Vodeći ljudi srpskog fudbala odbili su Piksijev predlog i dali mu zeleno svetlo da nastavi sa svojim radom.
Uprkos uzaludnim upozorenjima, ali i stavu fudbalske javnosti – čiji glas očigledno nije uzet u obzir kao merodavan, FSS je ukazao poverenje dobro poznatom strategu. Ako ništa pre toga, samo vreme je pokazalo da su pogrešili.
Tražila je Srbija rešenje da ispliva iz mora poteškoća, ali povremeni bleskovi u Ligi nacija samo su dodatno zamaskirali realnu situaciju – i to uoči početka zlata vrednih kvalifikacija za “hvatanje” kontinuiteta učešća na velikoj sceni.
Odmah po žrebu bilo je jasno da smo miljama daleko od Engleza, ali da druga pozicija u skromnoj konkurenciji Albanije, Letonije i Andore ne bi smela da se dovede u pitanje. I to se desilo. Mesecima unazad sve je vodilo ka tome, ali reakcije, čak ni u vidu osećaja odgovornosti ili moralne dužnosti – nije bilo.
Odlukom FSS, “Dubočica” je izabrana kao mesto odigravanja balkanskog derbija sa Albanijom. Čitava uvertira, “ukrašena” petardom od Engleza pred očima pune Marakane, ali i nezapamćeno napetom atmosferom, nije ulivala optmizam pred susret sa Albancima. Nije ni to sprečilo Stojkovića da nastavi u sada već lako prepoznatljivom kontkestu, kada je na pitanje novinara o zvižducima i skandiranju koje mu je publika nedavno uputila u Beogradu odgovorio:
“Važno je da pobedimo, a onda ću verovatno biti heroj nacije”.
Lako je sada osuti drvlje i kamenje po Stojkoviću, ali loše pripremljena utakmica je najmanji od svih razloga poraza od Albanaca. Već dugo je nešto trulo unutar reprezentacije, unutar samog srpskog fudbala, a pogrešni potezi odgovornih samo su postepeno vodili do debakla.
Istog trenutka kada je obelodanio ostavku, krenule su silne kritike i osude na Stojkovićev račun, što i nije bila tako česta pojava premda neretkim kiksevima Orlova u bliskoj prošlosti.
Insistirao je Stojković na dugo čekanom rastanku, a deluje da ovog puta neće biti negativnih odgovora sa Terazija. Očekuje se da u FSS-u ozvaniče kraj saradnje sa nekadašnjom zvezdom jugoslovenskog fudbala, koja je sudeći po učinku, ali i glasu širokog auditorijima, već “zakasnila” sa zahtevom za ostavku.
Plasman na Mundijal sada je u domenu nemoguću misije, a Srbija hitno mora da pronađe rešenje za prekid trenutne agonije koja neumorno vlada u redovima nacionalne selekcije.
Nesporno – Stojkovićev mandat je počeo bajkovito, ali kliše da čak ni “sve bajke nemajuću srećan kraj”, opet se ispostavio tačnim. Uspeo je Piksi da “ujedini” Srbiju, koja je nepodeljeno tražila njegov otkaz, a utehu u porazu pronašla upravo u objavljenoj odluci.
Daleko od toga da je selektor jedini problem naše selekcije, iako navijačima već dugo nije podario ono što najviše žele – kvalitetnu igru, golove i pobede. Svakako, jedno je sigurno, ako viđeno u Nemačkoj nije bilo brukanje Srbije, prikazano na “Dubočici” apsolutno jeste.
Bonus video:
