Prijović sa Bliskog istoka: Malo je falilo da dođem u Zvezdu, ali nikad nije kasno… Milojevićev poziv nisam mogao da odbijem

Mogla bi komotno Šardža da se zove – mala Zvezde, jer su zajednički činioci kluba – Miloš Milojević, David Petrović i od nedavno – Vladimir Prijović, glavni akter naše priče.

Nema sumnje šta im je glavna tema razgovora kada sednu na kafu posle treninga.

Od Priboja, preko Batajnice – pa sve do Bliskog istoka. Svako ko misli da je put bio lagan – u zabludi je.

Već drugo internacionalno iskustvo za momka koji je nedavno napunio 23 godine, ali je sada hladnu Skandinaviju zamenio vrućim Emiratima.

A gde i kada ste čuli da je neko za juniora iz Prve lige Srbije platio obeštećenje kojim bi, u tim trenucima, bili zadovoljni i brojni superligaši, jer se sve dešavalo u prvim danima po završetku pandemije korona virusa.

Zvezda je, i dalje, san – od kog Prijović ne odustaje.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Nisam se mnogo razmišljao kada je stigla ponuda Šardže. Naravno, želeo sam da odluka bude doneta zajedno sa ljudima sa kojima sarađujem dug period. Činjenica da će me trenirati Miloš Milojević, kao i da me tamo čeka David Petrović koga znam još iz mlađih selekcija Zvezde je samo dodatno potvrdila da je odlazak u Šardžu pravi potez. Na kraju krajeva, to je jedan od najboljih klubova Azije koji je prošle sezone uspeo da osvoji kontinentalno takmičenje”, počeo je Prijović i osvrnuo se na činjenicu da upravo on i Petrović pokrivaju istu poziciju:

“U teoriji da, ali u praksi – možemo zajedno da igramo. Lično ja – mogu i levog beka, i levog štopera, a mislim da i on. Zaista ga ne doživljavam kao konkurenta, već kao prijatelja koji me je dočekao fantastično. Od kako sam došao, skoro svaki dan provodimo zajedno. A što se ostatka tima tiče – ima dosta stranaca. Akcenat je na atraktivnim i brzim igračima, mahom iz Brazila i Argentina. Tu su i neke velike fudbalske zvezde koje su imale ozbiljne karijere u evropskim klubovima. Uslovi su naravno fantastični, to se nije ni dovodilo u pitanje. Polako se privikavam na život, ali generalno sam neko ko voli da trenira, tako da većinu vremena provodim na stadionu.”

Svojevremeno je transfer tek punoletnog Prijovića prodrmao srpsku fudbalsku javnost.

“Tačno, ovo mi je drugi odlazak u inostranstvo. Prvo sam sa 18 godina otišao u danski Alborg. Sećam se da su platili Zvezdi za mene 210.000 evra, što je bila neverovatna vest, jer sam tada bio na pozajmici u Grafičaru. Pre toga nisam igrao za juniore Zvezde, već Grafičara, pa su se svi čudili kako je moguće da neko iz mlađih selekcija drugoligaša ode u inostranstvo i to za obeštećenje. Ali pratili su oni mene dugo, čak sam se i pozitivno iznenadio u tim razgovorima kada sam shvatio koliko znaju svaki detalj o meni. Proveo sam dve godine tamo, i odigrao dve utakmice za prvi tim. Bio sam mlad, nisam imao mnogo seniorskog iskustva i u takvoj situaciji je izuzetno teško izboriti se za šansu u inostranstvu. Debitovao sam protiv Randersa, na domaćem terenu, pred punim tribinama. Upisali smo pobedu, a onda sam zaigrao i protiv Kopenhagena u gostima. I tada su bile pune tribine, jer su oni slavili titulu. Mislim da je bilo oko 60 hiljada navijača na tribinama, prelepo iskustvo.”

Ne zaboravlja dansku porodicu koja mu je bila najveća podrška kada se prvi put našao u tuđini.

“Mahom sam igrao za timove do 19 i 23 godine. Ne mislim da je bilo prerano otići u inostranstvo, jer sam bez obzira na sve – u Danskoj mnogo naučio o životu i fudbalu. Sazreo sam. Odjednom sam se našao u inostranstvu – bez ikoga, a to je neverovatna životna škola. Živeo sam u kući blizu akademije, to je bila moja želja, jer sam bio usmeren samo na fudbal i trening. Iza mene je živela danska porodica sa kojom sam i dan danas u kontaktu. To su neverovatni ljudi koji su mi mnogo pomogli. Pričaju pet jezika, konkretno zbog njih sam naučio da engleski govorim perfektno. Zanimljiva je i anegdota za danski jezik. Kada sam došao u klub, dobio sam svog prevodioca i ispostavilo se da je čovek iz Priboja, baš kao i ja. Odeš u tuđinu, na sever, i nađeš nekog svog. Posle su u klub došli Milan Makarić i Aleksandar Trajkovski, pa sam imao i veće društvo. Sjajni igrači, bilo je uživanje igrati sa njima.”

Povratak u Srbiju nije doživeo kao korak nazad, jer je bio svestan zašto se vraća.

“Došao sam u Kruševac svestan da je vreme da igram seniorski fudbal. U teoriji je to neko mogao da doživi kao korak nazad, jer sam se iz inostranstva vratio u Srbiju, ali sam se u karijeri uvek vodio osećajem. I da ništa nije slučajno, pokazuje činjenica da sam tu stekao dodatnu povezanost sa suprugom. Igrao sam u kontinuitetu, to mi je bilo bitno, a najbolju partiju sam upisao upravo protiv Spartaka kada sam postigao gol. Lepo vreme sam proveo u Nparetku, a prijalo mi je i što sam okružen Srbima posle nekoliko godina u inostranstvu. Uz podršku ljudi sa kojima sarađujem i dan danas – prelazim u Spartak i činim pravi potez. Imao sam odličnu prošlu sezonu gde sam upisao šest asistencija, a mogao i da postignem nekoliko golova. Šteta što nisam, ali eto jedini klub protiv kog sam pogodio bio je Napredak i to u Kruševcu.”

Nikada neće zaboraviti utakmicu na Marakani, kada je Mirko Ivanić u 17. minutu nadoknade – pogodio za pobedu.

“Drage su mi pobede protiv Partizana, Vojvodine i IMT-a gde sam bio izabran u timu kola. Naravno, ostaće mi i u sećanju utakmica protiv Zvezde na Marakani gde smo igrali nerešeno do 107. minuta i onda primili gol. Bilo je to na Zvezdin rođendan. Šteta što nismo uspeli da izdržimo, ali pamtiću tu utakmicu do kraja života. Ne znam ko je najbolje krilo koje sam čuvao u Superligi, ali sigurno neko iz Zvezde ili Partizana. Ne mogu da izdvojim nikog, al te utakmice su uvek bile zahtevne.”

Ističe da je mogao da stigne u Zvezdu ovog leta, na velika vrata, kao zamena za Ebenezera Anana koji je otišao u Sent Etjen.

“Krivo mi je što sam otišao iz Zvezde na mala vrata, ali sam prihvatio da je to moj fudbalski put. Nekada želiš jedno, a dobiješ drugo i to moraš da prihvatiš. Bio sam blizu da se vratim na Marakanu ovog leta, ali nije se realizovalo. Nadam se da jednog dana hoće, jer sam zvezdaš i nemam problem da to javno kažem. Voleo bih da obučem crveno-beli dres i zaigram na Marakani.”

Paradoksalno – Prijović, kao ni Vladimir Lučić i Ivan Guteša nije bio u ekipi svoje generacije koja je igrala Ligu šampiona za mlade.

“Bio sam prebačen u Grafičar za omladinsku sezonu, nisam igrao Ligu šampiona za mlade. Međutim, trenirao sam redovno sa fudbalerima kao što su Strahinja Eraković, Nikola Krstović, Željko Gavrić… Kroz nadmetanja s njima sam shvatio da ću se dobro snaći u seniorskom fudbalu, ako nastavim da budem vredan. Na kraju je paradoks da je više igrača iz te omladinske ekipe Grafičara zaigralo za prvi tim Zvezde od one koja je nastupala u Ligi šampiona za mlade. Evo i danas su Guteša i Lučić u prvom timu Zvezde, i izuzetno mi je drago zbog toga. Sjajni momci i igrači.”

Prisetio se dolaska na Marakanu i podsetio da nije imao dilemu kada je stigao Zvezdin poziv.

“Proveo sam tri godine u Zvezdi, bila je to dobra ekipa. Osvojio sam, i kadetsku, i omladinsku ligu sa crveno-belima. Sastavili su se igrači praktično iz cele Srbije u našoj generaciji. Drago mi je što vidim da većina uspešno igra seniorski fudbal i živi od fudbala. Pre Zvezde sam bio u Čukaričkom, igrao na poziciji defanzivnog veznog i za te dve godine koliko sam bio tamo smo osvajali ligu. Bili smo, i ispred Zvezde, i ispred Partizana. Pozvala me je Zvezda, nisam razmišljao ni sekund. Bio je to moj san oduvek.”

Rođen u Priboju, ali je još kao dete stigao u Batajnicu.

“Fudbal sam počeo da treniram istog dana kada sam krenuo u školu. Sećam se da sam tog dana išao ujutru u školu, a popodne na trening. Bilo je to u BSK-u iz Batajnice. Moja generacija tada nije ni bila formirana, pa sam trenirao sa dve godine starijim dečacima. Inače sam rodom iz Priboja, ali smo se preselili u Batajnicu kada sam imao pet godina“, rekao je Prijović za Meridian sport.

BONUS VIDEO: