Zoran Rendulić nikada nije bio ljubitelj prečica. Ni kao igrač, ni kao trener. Na Marakanu je stigao u jednom od najtežih trenutaka za klub, kao defanzivac od kojeg se očekivalo da donese stabilnost i iskustvo ekipi koja je pokušavala da vrati Crvenu zvezdu na evropsku mapu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Svojevremeno oslonac svlačionice u godinama kada se lomilo između velikog povratka i novog razočaranja, svedok je bolnih poraza od Kairata i Ludogoreca, ali i čovek koji je potom u novoj ulozi iz neposredne blizine gledao kako se stvaraju temelji uspeha na pozornici Starog kontinenta. Odmah po odlasku u penziju uplovio je u trenerske vode, a potom se okolnim putevima vratio u Ljutice Bogdana, gde je za rad na kormilu omladinaca nagrađen prekomandom u stručni štab Vladana Milojevića.
Iako je tek nedavno zakoračio u petu deceniju, približava se Rendulić jubileju od 10 godina trenerskog staža ukrašenih sa dve duple krune, te smatra da je pravo vreme da znanje stečeno u najvišem rangu srpskog fudbala, Ligi šampiona i Ligi Evrope, iskoristi u novom samostalnom angažmanu – o čemu je između ostalog govorio u intervjuu za Meridian sport.
“Došao sam na Marakanu kao iskusan igrač. Bili su to prelomni dani za klub. Često se prisetim utakmice sa Ludogorecom, koja je važila za biti ili ne biti, odlučivalo se jer se vraćamo na veliku scenu ili ne. Nismo uspeli nažalost, ali sve se posložilo sledeće godine protiv Krasnodara. Dobar deo tima koji je napravio istorijski rezultat i prekinuo dugačko odsustvo sa evropske pozornice selektirao je Miodrag Božović. Vladan Milojević se fantastično nadovezao, a potom sasvim zasluženo postao tvorac najvećih Zvezdinih uspeha u modernoj istoriji. Koliko je klub napredovao, najbolje pokazuje da su ljudi nezadovoljni ako nisi bar u četvrtfinalu Lige Evrope, ili ako nisi u Ligi šampiona. Verujem da su plasman u nokaut fazu Lige šampiona, ili završnica u rangu niže, naredni ciljevi Crvene zvezde. Navikla je Zvezda ljude na uspeh, pa se granice postepeno pomeraju. Moramo biti realni da Zvezda na današnji dan nema konkurenciju u Srbiji. Javnost i publika su se sigurno malo razmazili. Svi čekamo leto i kvalifikacije, tada se sve lomi.”
Zvezdinim istorijskim podvizima u Evropi prethodila su bolna iskustva u dvomečima sa kazahstanskim i bugarskim predstavnicima, koja su kasnije poslužila crveno-belima da se domognu dugo čekanih ciljeva.
“Došao sam u klub tokom priprema uoči dvomeča sa Kairatom. Od 100 ekipa na žrebu, samo su četiri bile u formi i potpunom trenažnom procesu, što nama nije odgovaralo nikako… Naravno – izvukli smo Kairat i svi znamo kako se završilo. Bili smo spremni da prođemo, ali mnogo nas je poremetio taj crveni karton na početku utakmice u Beogradu. Posle je sve palo u vodu… Nije još bilo vreme da zaigramo u Evropi, ekipa se tek stvarala.”
Ključala je Marakana početkom avgusta 2016. godine, kada je Zvezda bila nadomak rušenja dugogodišnjeg vladara bugarskog fudbala. Ipak, uz dosta sreće i činjenicu da su skoro 80 minuta imali igrača više, uspeli su gosti iz Razgrada da sruše snove srpskog giganta.
“Ludogorec je tada bio verovatno najjači u svojoj istoriji. Remizirali smo u Bugarskoj (2:2), a moglo je vrlo lako da se dogodi da se u Beograd vratimo sa dva gola prednosti… Poveli smo na Marakani, ali sigurno da je isključenje Gelora Kange na poluvremenu ostavilo značajan uticaj. Kao navijač, igrač i trener Zvezde, nikada nisam video bolju atmosferu na tom revanšu. Ljudi kažu da je bilo spektakularno protiv Krasnodara, ali tada nisam bio tu, tako da je Ludogorec za mene broj jedan. Već u devet ujutru kada smo išli na doručak osetila se graja. Ljudi su polako parkirali automobile, ležali po travi oko stadiona… Za mene je to poseban dan. Baš šteta. Ko zna šta bi bilo da smo pobedili tada. Bila je to šansa generacije. Opet – sve što se tada nije ostvarilo, jeste već godinu dana kasnije.”
Iskupio se Gelor Kanga u više navrata za brzopletu reakciju pri odlasku u svlačionicu, kada je izrevoltiran ponašanjem rivala krenuo da se fizički obračuna sa jednim od igrača Ludogoreca, ali taj sukob će zauvek ostati upamćen u Ljutice Bogdana.
“Među prvima sam ušao tada u svlačionicu. Nisam ni znao šta se dogodilo. Došlo je do fizičkog kontakta, a to sam kasnije saznao, jer su pojedinci iz Ludogoreca želeli da se obračunaju sa Kangom. Adrenalin je dostigao vrhunac. Nisam toliko razmišljao o tome u spomenutom trenutku, bio sam fokusiran na utakmicu.”
Stao je tada Rendulić uz svog saigrača, ali kada mu je postao trener u prvom timu, nije imao milosti, već je na gotovo svakodnevnom nivou zbijao šale na Kangin račun.
“To je već druga priča… Na svaka tri, četiri dana sam ga podsećao na taj meč. Pričao sam mu: ‘Kako si nas prevario, kako si nam sve pokvario, kako si nam svima vratio karijere unazad’. Uvek mi je odgovarao: ‘Brate, nisam namerno, stvarano nisam bio kriv’. Kanga nikada nije kriv. To sam naučio kao igrač, a posle i kao trener. Uvek je neko drugi kriv, čak i ako pošalje neku poprečnu loptu pa pogreši”, kazao je Rendulić u šaljivom kontekstu:
“Spada u grupu majstora. Specifičan je igrač i mnogo voli fudbal. Ne sećam se da je ikada bio povređen. Cenim što nikada nije birao utakmice, već je uvek želeo da igra. Ko malo dete se naljuti kad mu uzmeš lopte. Uvek je preuzimao odgovornost. Pamtimo ga danas kao jednog od najboljih stranaca u Zvezdi i ligi generalno. Volim i cenim takve igrače. Mnogo više me je nervirao kao saigrač, nego posle kada sam mu bio trener. Želim mu mnogo sreće u nastavku karijere i životu generalno.”
Tek što je okačio kopačke o klin, Zoran je uplovio u trenerske vode. Najpre je znanje sticao u Čukaričkom, a potom preko IMT-a i Rada zaslužio povratak u voljenu Zvezdu. Najpre je Rendulić predvodio omladince crveno-belih, a potom kada je za to došlo vreme, seo na klupu prvog tima kao pomoćnik Vladana Milojevića.
“Izrazito sam zadovoljan svojim koracima. Video sam mnogo kolega koji su preskočili sve ovo što ja nisam. Naglo su dobijali šanse, kada za to nisu bili spremni. Nije se sve poklopilo. Apsolutno uvek mi je u glavi i često spominjem izreku legendarnog Visentea Del Boskea, koji tvrdi da prvih 10 godina trenerske karijere treba da baciš. Smatra da za to vreme ništa ne treba da očekuješ, ali da je to ujedno i najvažnji period u karijeri, kada stičeš sva iskustva, gledaš šta treba da radiš, šta ne… U prilici si da učiš i na tuđim greškama, jer sve pratiš praktično sa strane. Dugo sam bio pomoćnik u Čukaričkom, pa sam vodio samostalno dva člana drugog ranga takmičenja, a potom i Zvezdine omladince. Tu sam najviše napredovao. Zlata vredi onaj dvomeč sa AZ Alkmarom, koji je kasnije osvajanjem Lige šampiona za mlade pokazao da je najbolji tim u Evropi. Sve se potom nastavilo sa dve godine rada u prvom timu. Tajni više nema, ali naravno da je svaki dan nova šansa da se uči.”
Uporedo aktivno radeći u minulih devet godina, stigao je perspektivni stručnjak da stekne zvanje vlasnika UEFA Pro licence.
“Smatram da sam dovoljno sazreo da započnem samostalni put. Stekao sam ogromno iskustvo, samopouzdanje, ali i dosta kontakata i prijatelja na koje mogu da se oslonim. Posle svega što sam prošao, verujem da je pravo vreme za novi izazov.”
Tokom karijere imao je priliku da radi sa brojnim poznatim stručnjacima, među kojima se svakako izdvajaju Vladan Milojević, Miodrag Grof Božović, Aleksandar Veselinović…
“Trenerski posao je usko povezan sa zanatskim karakteristikama i međuljudskim odnosima. Ko je sposoban da spoji tu kombinaciju – on pravi razliku. Vrlo je jednostavno. Jedno bez drugog ne može. Neophodno je biti posvećen, adekvatno pripremati ekipu, analizirati protivnika do tančina, ali u poslednje vreme se sve glasnije i intezivnije govori o međuljudskim odnosima, balansu, osećaju… Fudbal je postao tako ozbiljan biznis, da se od igrača očekuje da uvek budu maksimalno spremni. Ipak – oni su samo ljudi. Potrebno je pronaći žicu na osnovu koje funkcionišu. Svlačionica igra možda i krucijalnu ulogu – pogotovo u Zvezdi. Od svih trenera sam se trudio da pokupim najbolje. Kada radiš sa velikim igračima sve je teže. Vidite kakva je situacija u Real Madridu. Ni Ćabi Alonso i Alvaro Arbeloa nisu sredili svlačionicu. Tada taktika pada u vodu.”
Radio je Rendulić u proteklom periodu sa pregršt sjajnih igrača, ali nema dilemu koga bi uvek vodio sa sobom u nove izazove.
“Treneri uvek vole one igrače o kojima se malo priča, a rade ozbiljan posao. Nenametljivi su, a više nego značajni za tim. Navijači to često i ne vide. Naravno da bih vodio svuda Aleksandra Kataija i Mirka Ivanića, ali kada bih mogao da biram, uvek bi to bili Korejci i Slovenci. Igrao sam u Južnoj Koreji i znam kakav je to mentalitet ljudi. S druge strane, igrači iz Slovenije su miks Balkanaca i zapada Evrope. Profesionalci su, podređeni timskom radu i ne prave nikakve probleme. Mnogo cenim Jung Vu Seola i Timija Maksa Elšnika. In Beom Hvan je ostavio neverovatan trag, a da ne pričam o Slovencima ranije, poput Nejca Pečnika i Dejana Kelhara… Najpre su me kupili kao saigrači, a zatim i kao trenera. Na njih čovek uvek može da se osloni. Vidite to na primeru Seola. Dečko ne propušta utakmice, uživa u igri, voli to. Elšnik je takođe vrhunski čovek zadatka. Ne smem da zaboravim ni Radeta Krunića. Uvek sam govorio: ‘Ako ću žargonski rečeno na terenu da poginem, poginuću sa svojom idejom i takvim igračima’. To su momci sa karakterom.”
Ne čudi odlična Rendulićeva komunikacija sa Zvezdinim Korejcima, s obzirom na to da je tokom igračke karijere branio boje tamošnjeg Pohanga.
“Oni su ćutljive prirode. Nisu toliko komunikativni, pogotovo kada dođu u inostranstvu. Na terenu su zato najbolji za saradnju, najviše rade, sve razumeju. Govor tela im je uvek fantastičan. Komunikacija nam je uvek bila lagana. Često smo pričali o mom iskustvu u Koreji. Bilo je sjajno sarađivati sa tim momcima.”
Imaće Južna Koreja navijača u Srbinu na predstojećem Mundijalu.
“Uvek su mi dragi i simpatični kao ekipa. Kao nacija su sjajni. Uživao sam u Južnoj Koreji. Sređena zemlja, mirni ljudi, tihi, a veliki radnici. Stopa kriminala je ravna nuli. Zemlja za poželeti da živiš u njoj, a narod za primer.”
Najpre kao šef struke omladinaca, a potom asistent u prvom timu, posvećeno je Rendulić radio sa brojnim Zvezdinim biserima, od kojih su mnogi već započeli inostrane karijere i ostvarili izuzetno profitabilne transfere.
“Mnoštvo trenera zna da kaže: ‘Ja sam ga prvi video, pogurao sam ga, dao mu šansu’. Meni je veliko zadovoljstvo i vrlo sam srećan što sam uopšte bio u prilici da radim sa takvim igračima. Ozbiljna je to količina talenta na jednom mestu. Lepo je kada nekome pronađeš tu žicu, kada sve klikne… Ako nekom igraču pogodiš adekvatnu poziciju, pa on potom opravda očekivanja, stvara se još lepša i bolja atmosfera. Tako se grade dobri odonosi između ostalog. Neophodno je da se komunicira, da ti se igrači otvore. Naravno da je poštovanje neizostavno, ali treba da osete poverenje, da znaju da mogu da računaju na tebe uvek. Osetio sam to mnogo puta. Radio sam sa zaista velikim brojem bisera i to je najveća satisfakcija za mladog trenera. Divno je videti da sada igraju u najozbiljnijim ligama. Uz trofeje – nema većeg uspeha.”
Među biserima kojima je lično bio mentor tokom mandata na Marakani, završenog minule zime, svakako se izdvaja vunderkind crveno-belih, Vasilije Kostov.
“Intezivno smo se družili i radili dve godine. Razgovarali smo svakodnevno, često uopšte ne o fudbalu. Bavili smo se životnim temama i šalama, ali kada bismo radili, onda bi to bilo krajnje i maksimalno profesionalno. Mnogo možete naučiti od tih momaka. Jesu klinci, ali kada vidite kako posmatraju neke situacije, shvatite koliko zaista vrede. Vasa je specifićan jer on je formiran na psihološkom i fizičkom planu. Uveliko je pravi senior. Ništa mu se ne dešava slučajno. Nema nikakav strah, a to je jedan od njegovih zaštitnih znakova. Isto se oseća kada igra protiv nekog od timova iz donjeg dela tabele Superlige, ali i Porta na gostovanju. Ne zanima ga ko je preko puta. Ničeg se ne plaši, niko ga ne fascinira, svestan je da je on taj. Tržište je takvo. Zvezda sada ne prodaje svoje nade ispod 10.000.000 evra. Taj naredni korak je izuzetno važan, treba otići spreman na svim poljima, a Vasilije to jeste.”
U trenutku kada je nosio dres Grenoblea, bio je Rendulić cimer sa kasnije svetskom zvezdom – Olivijeom Žiruom. Oduvek je mladi trener komplimentima obasipao proslavljenog Francuza, ali ističe da ni kod njega kao tinejdžera nije uvideo ono što krasi Kostova.
“Ponavljam, Kostova niko ne fascinira, ne paniči nikada. Bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi. Potpuno smireno donosi odluke na terenu. Kada je Olivije Žiru bio klinac, kod njega nisam video to što Vasa ima. Ali video sam moć i upornost. Videli smo se prilikom meča sa Lilom i pričali smo. Rekao mi je da nikada nije bio takav profesionalac kao u poslednjih pet godina. Da vodi računa o svemu, da ne dozvoljava da se ugoji ni gram. Ipak, moram da priznam, Kostov ima nešto što ni kod Žirua nisam video.”
Opstanak u portugalskoj ligi Estreli je sa dva gola nedavno doneo još jedan Zvezdin đak – Stefan Leković.
“Neki igrači su sazreli sa 17, neki sa 25… Stefanu se nisu poklopile kockice da ostane u Viljarealu i Monci, ali su mu te dve avanture svakako mnogo značile za nastavak karijere. Sada je još ozbiljniji u glavi, ali i na terenu. Pomoglo mu je to da postane posvećeniji, da još više vodi računa o sebi. Prija mu evidentno portugalska liga. Otišao je spremnij nego ranije i želim mu da nastavi u istom ritmu.”
Biranim rečima Rendulić govori o svojim učenicima i kako ističe prijateljima, na koje je već sada mnogo ponosan. Od njihovih prodaja, srpski šampion je u proteklim sezonama inkasirao desetine miliona evra.
“Nisam tu poslednjih šest meseci, pa nisam ni imao priliku da radim sa nadolazećim snagama. Želim da istaknem Aleksu Damjanovića, sa kojim sam proveo isto mnogo vremena. Bio sam mu mento, kao Ognjenu Mimoviću i Andreju Đuriću. Svi su imali veru u sebe, želju za uspehom i dobar karakter. To su prvi uslovi za dobru karijeru. Moraš da budeš monstrum u glavi da prevaziđeš razne prepreke kojih ima mnogo u današnjem sportu. Mimović je dečko za primer, skroman i smiren, poznajemo se još od omladinaca. Verujem da je zaslužio da igra u Fenerbahčeu, ali namestilo se da ima mnogo stranaca u timu, kao i posle u Zenitu… Verujem da će nastaviti da blista čim mu se ukaže dobra prilika. Ima sve preduslove za sjajnu karijeru. Sada ga pratim i na pozajmici u Pafosu.”
Posebno se osvrnuo na sada već napadača Bajer Leverkuzena – Zvezdino dete Aleksu Damjanovića.
“Nije imao mnogo prostora, a ni minuta, ali njegovo vreme tok dolazi. Stabilan je i zreo u glavi, veoma visok, ali nedostaje mu da se žargonski rečeno malo “popuni” u telu. Kada to učini, te popravi još određene sitnice, smatram da može da igra baš ozbiljan fudbal. Nije ga slučajno kupio Bajer Leverkuzen. Pratili su ga godinama u mlađim selekcijama Crvene zvezde i reprezentacije. Nisu ga oni uzeli zbog onog što danas može da pruži, već zbog toga šta očekuju od njega za tri godine. Svesni su visine, predispozicija, sjajne leve noge, hrabrosti, sportske drskosti. Verujem u njega.”
U međuvremenu radio je Rendulić i kao asistent Jovana Damjanovića u omladinskim selekcijama srpske reprezentacije, ali iako je neko ko insistira na edukaciji, smatra da nema tih knjiga u kojima se nalaze saveti u rangu onih koje je dobijao od svojih mentora. Takođe, ne krije mladi strateg da je bilo razgovara sa pojedinim klubovima o preuzimanju dirigentske palice, te da bi već od narednog leta mogli da ga vidimo u novoj ulozi.
“Imao sam sreću da uporedo radim dok sam pohađao licencu. Učio sam svakodnevno od Vladana Milojevića. To je velika sreća. Znam koliko će mi to značiti u budućnosti. Osetio sam čari Lige šampiona, Lige Evrope, domaćih izazova… Osvojio sam dve duple krune sa klubom koji volim. Mnogo sam naučio, a to niko ne može da mi oduzme. Nema u knjigama to što sam naučio od Milojevića i Grofa Božovića. Ništa nisam preskakao. Školovao sam se postepeno, na sve licence redovno od početka. Ovo je prvi put u karijeri da nekoliko meseci nisam na terenu. Devet godina intezivno radim. Ušao sam pripremljen u celu priču i smatram da je vreme da se osamostalim. Bilo je kontakata i razgovara sa klubovima iz Superlige, ali osećam da je sada pravi momenant za novi izazov, da sa samopouzdanjem preuzmem neku ekipu. Važno je da se stanice ne preskaču i toga sam se pridržavao devet godina“, konstatovao je Rendulić.
Bonus video:
