Kad je na mobilnom telefonu video snimak svog čuvenog gola, kiselo se nasmešio i „inovativnu“ ideju smišljenu za početak intervjua prebacio je u korpu za klišee. Možda je Srbima potreban podsetnik koliko je popularni Peći veliki igrač, ali Brazilcima definitivno nije, jer svako malo, i više od dve decenije posle ultimativne majstorije, zaustavljaju legendu Flamenga kako bi se zahvalili na tituli koju im je podario bombom iz slobodnog udarca u 88. minutu. Srušio je velikog rivala Vasko da Gamu i proglasio svoj tim prvakom države Rio de Žaneiro. Postao je epski junak brazilskog fudbala i možda najvoljeniji stranac koji je koračao Kopakabanom.
Toliko puta je morao da ispoštuje navijače i zajedno sa njima odgleda svoju čaroliju, da sada, tačno 25 godina kasnije, ne uspeva da aktivira previše emocija dok posmatra kako postaje ikona Flamenga.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dejan Rambo Petković je čovek čija priča dobro oslikava stanje našeg društva – u kojem ne umemo da poštujemo istinske velikane. I zato često dođemo u situaciju da budu mnogo više poštovani na drugim meridijanima. Iako nije želeo da previše priča o svom golu koji se i danas pušta na brazilskim televizijama, nije mogao da negira reči Marija Zagala – koji je sa klupe predvodio tim Flamenga do titule. U svojoj biografiji je već imao titulu šampiona sveta, ali je Rambova lepotica učinila da kaže da se nikada slično nije osećao.
„Imali smo mnogo poteškoća, emocije su pucale, a sam način kako smo stigli do pehara bio je poseban, pa je verovatno ponešen strašću i veliki Zagalo izjavio kako mu je najdraža u karijeri. Naravno, mogu da shvatim koje je emocije imao, zbog svega što se dešavalo kroz ekonomske, finansijske i strukturalne probleme koje smo imali unutar kluba, pa i kroz međuljudske odnose – to je dalo specijalnu težinu. Pobedili smo velikog rivala, koji je bio favorit, kojeg smo posle 45 dana pobedili i osvojili drugu titulu – Kup šampiona, gde su igrali prvaci svojih država. To je bilo u njegovom rodnom gradu, tako da je izjavio da mu je i to posebna titula“, počeo je Rambo za Meridian sport.
Fudbal miriše u vazduhu Brazila. Oseća se na svakom koraku i nikada ne prestaje da bude glavna tema razgovora.
„To je gotovo nemoguće opisati rečima. Mislim da je kroz film „O Gringo“ Darka Bajića donekle dočarana ta atmosfera, ambijent, strast i energija koju oni poseduju. Ko god je gledao taj film mogao je da shvati šta je zapravo fudbal u Brazilu. Tamo to nije sport – fudbal je religija i kult.“
Uprkos emociji koja teško da može da se pronađe negde na svetu, Karioke na titulu šampiona sveta čekaju od 2002. godine. Sada će pokušati da ponove istoriju i prekinu post dug 24 godine, kao što su učinili 1994. Na tom putu vodiće ih Karlo Anćeloti.
„U Brazilu uvek volim da kažem da postoje samo dve vrste trenera: oni koji su trenutno bez posla i oni koji su na pragu da dobiju otkaz. To se tamo menja neverovatnom brzinom. Što se tiče Anćelotija, on je ogromno ime. Dovesti stranca prvi put u istoriji na klupu Brazila velika je stvar i radikalna promena. Javnost se dugo pripremala na to kroz medije. Ipak, iako je javno mnjenje zbog dugog niza godina bez svetske titule prihvatilo tu situaciju kao normalnu, smatram da je sam proces i način na koji je on doveden bio potpuno pogrešan.“
Ako ste kupili Paninijev album i popunili stranicu sa Brazilcima, realna je šansa da nećete znati baš svakog igrača. Uzmite neko ranije izdanje – bićete nepogrešivi. Brazil se transformisao i više nije kao nekada.
„To je izuzetno široka tema koja zahteva duboku analizu. Brazil je petostruki šampion sveta i uvek je favorit na papiru. Međutim, od 2002. godine oni nemaju onaj pravi rezultat, ispadaju u četvrtfinalima ili polufinalima. Prošle su 24 godine od njihove poslednje titule. Kada je dolazio Anćeloti, stvorila se priča „sada sigurno osvajamo“, ali nije napravljen pravi ambijent i narod još uvek nema puno poverenje. Slično je bilo i pred prvenstvo 1994. godine, kada niko nije verovao u njih, pa su osvojili nakon 24 godine pauze. Tu proradi i ono naše balkansko sujeverje – nadaju se da će se istorija ponoviti. Ipak, moderan sport zahteva da se poklopi mnogo vanfudbalskih stvari da bi stigao rezultat. Brazilski fudbal se finansijski i marketinški podigao, ima više novca nego u moje vreme, ali su napravljeni neki potezi koji nisu smeli da se povuku”.
Nastavio je legendarni Rambo u dahu.
„Ranije si u reprezentaciji Brazila u istom trenutku imao tri ili četiri igrača koji su bili apsolutni protagonisti i vođe u svojim evropskim klubovima. To su bile zvezde koje same rešavaju utakmice. Nejmar je svetska zvezda, ali on već dve ili tri godine nije protagonista u tom smislu, pogotovo od odlaska iz PSŽ-a. Druga, još veća falinka današnjeg Brazila jeste nedostatak karaktera i ličnosti. Nekada si u timu, pored pomenutih protagonista, imao i tri-četiri kapitena. Lidere koji imaju autoritet da povuku ekipu i preuzmu odgovornost kada je teško. Brazil to nema već dugi niz godina. Možda to sada postane Vinisijus Žunior ili neko od mlađih, ali jaz je vidljiv.“
Moderne boljke zahvatile su i brazilski fudbal.
„Danas u proseku imaš po devet stranaca po ekipi u Brazilu, što nikako nije dobro za njihov domaći fudbal i reprezentaciju.“
Jedna od većih nepravdi srpskog, odnosno jugoslovenskog fudbala jeste činjenica da Rambo nikada nije dobio pravu šansu i da nije osetio čari Svetskog prvenstva kao igrač. Iako bi mnogi bili ogorčeni, Petković se ne zamara prošlim danima i vraća se na dane kada je uživao u svom putu do vrha.
„Svaki fudbaler igra da bi izašao na veliku scenu, napredovao i osetio pun stadion. Moja putanja išla je od Majdanpeka, preko Niša i Crvene zvezde, pa sve do Real Madrida. Svako želi da igra za svoju zemlju. Ja sam odigrao mnoštvo utakmica i postigao mnogo golova u tim mlađim, amaterskim selekcijama – od pionira, preko kadeta do omladinaca. Teško je setiti se svega što se dešavalo u prošlom milenijumu. Ali naravno da prve korake pamtiš. Prvo je bila selekcija Timočke Krajine, pa regionalna selekcija Srbije, pa tek onda Jugoslavija. Ja sam odmalena, uz starijeg brata i starije društvo, imao tu neku sportsku drskost, koju sam pokazivao na seoskim turnirima. Ja sam uvek stava da je bolje biti prvi u selu nego poslednji u gradu, jer ako si poslednji u gradu – sigurno nećeš biti prvi u selu. Sa devet godina vodili su me da igram seoske turnire sa momcima od dvadeset i kusur godina. Tu te bace u vatru, čeličiš se i napreduješ. Zato sam uspevao da se nametnem u svakoj novoj sredini. Kad odeš preko, prvo moraš da se dokažeš i izboriš za respekt.“
Evropska karijera nije mogla da ima pun sjaj, pošto je Srbija bila pod sankcijama. Uprkos tome – dobio je poziv Reala, ali bi priča možda imala drugačiji tok da nije bilo embarga.
„Nije me unazadilo u smislu kvaliteta, ali jeste usporilo moju karijeru i prekinulo uzlet koji je bio projektovan da ide raketnom brzinom. Taj embargo bio je katastrofalan za kompletnu naciju, a u sportskom smislu moja generacija platila je ogroman ceh. Moje godište su Rui Košta, Luis Figo, Zinedin Zidan… Pre 1992. godine i Evropskog prvenstva sa kojeg smo vraćeni, ja sam bio igrač koji je u tim mlađim kategorijama bio kotiran iznad njih. Kada sam se sticajem okolnosti sklonio sa velike scene na tri godine, oni su iskočili u prvi plan i napravili to što su napravili. Tajming je u fudbalu sve – kada dati pas, kada utrčati, ali i kada se pojaviti na tržištu.“
Srbija je već jednom pogrešila u slučaju Ramba, a zanimljivo je da nije ni pokušala da se opere, jer je na konkretno pitanje da li je Savez nekada kasnije kontaktirao Petkovića, stigao bolan odgovor:
„Ne, nikada nije bilo nikakvih poziva niti kontakata. Što se tiče tog odnosa i nepoštovanja, to se isključivo odnosi na ljude koji su u tom trenutku vodili Savez, a nikako na narod, obične ljude ili navijače. To ne treba mešati. Pojedinci su se ogrešili o mnoge igrače i time naneli direktnu štetu reprezentaciji i zemlji. Meni su u ono vreme novinari stalno postavljali pitanja: „Rambo, zašto te nema na spisku?“, a ja sam im odgovarao: „Što pitate mene? Idite pa pitajte selektora koji sastavlja tim. Ne mogu valjda sam sebe da pozovem.“ Nije bilo poziva ni kasnije, pa ovi ljudi znaju više. Ja živim u Brazilu, meni je tamo prelepo i imam maksimalno poštovanje sa svih strana, tako da se ne opterećujem prošlošću.“
Linija sarkazma se osetila, ali i surove realnosti.
„Mi u suštini nikada nismo postigli neki konstantan, kolosalan rezultat u reprezentativnom fudbalu. I to nije zato što nemamo talenta. Problem je što mi nemamo ekipu. Tim se ne sastoji od pukog skupa pojedinaca, već od sklapanja kvaliteta i hemije, gde svi segmenti – od igrača, preko trenera, do uprave – moraju da funkcionišu besprekorno. Mi smo sada mala zemlja i autsajderi na velikoj mapi. Kada se potegne priča kako su Hrvati mogli do finala, odgovor je jednostavan: napravili su sistem, krenuli su od te 1998. godine i radili pametno dve decenije. Naša domaća liga oduvek je bila slaba, a fudbal je na kraju krajeva samo slika i prilika države. Dok god imaš konstantne probleme unutar sistema, ne možeš očekivati da fudbal bude zdrav.“
Pogled sa distance nije ohrabrujući.
„Ne želim da solim pamet ljudima u Srbiji jer ne pratim dešavanja na svakodnevnom nivou. Gledam reprezentaciju kada igra, ali tržište i unutrašnje probleme najbolje poznaju oni koji žive tamo i rade u tom okruženju. Evidentno je da stvari moraju da se menjaju iz korena.“
Ni voljena Zvezda nije uspela da iskoristi pun potencijal Rambovog znanja. Odavno nije na liniji sa crveno-belima.
„Ranije sam im pomogao, postojala je komunikacija. Moje preporuke bili su Evandro, Kristijan Borha i Bruno Mezenga. Bio je tu i Vinisijus koji se, nažalost, povredio odmah na pripremama. Samo tada je bilo kontakta i više me nikada nisu kontaktirali iz Zvezde. Posle toga više nije bilo ničega.“
Zato u Brazilu ne može ni da se javi na sve pozive koje ima – bio je trener, analitičar i čovek kojeg narod želi da čuje i vidi.
„Ja sam se primarno spremao za direktorsku funkciju. Tu licencu u Španiji završio sam još 2012. godine i profilisao se u tom pravcu, iako sam kasnije radio i kao trener i kao televizijski analitičar. Kod nas takva vrsta školovanja i licenci zapravo i ne postoji. Slično je i u Brazilu – tamo se na direktorske pozicije uglavnom dolazi tako što si prijatelj predsednika kluba“, zaključio je Petković za Meridian sport.
Bonus video:
