Poznati italijanski novinar Aldo Agropi tvrdio je da “kad igra Roberto Bađo, čuješ kako pevaju anđeli u njegovim nogama“. Ukratko…
Zamislite sebe u nekom gradiću, u ruralnom delu Italije, kako ulazite u malu galeriju umetičkih dela.
Tamo, među svim tim delima potpuno nepoznatih autora, uočavate Mona Lizu. Morali biste da se zapitate kako se jedno takvo vanserijsko remek-delo nalazi na mestu gde ga skoro niko ne može videti.
Tako je Roberto Bađo, verovatno najdarovitiji igrač koga je Italija ikada “proizvela”, proveo veliki deo svoje karijere van gradova kao što su Rim, Milano i Torino.
Igrao je u sedam različitih klubova tokom 24 sezone i uz to imao 56 nastupa za reprezentaciju, na kojima je postigao 27 golova.
“Il divine codino” (Božanski repić), neki su ga zvali i “Mali Buda” je peti golgeter u istoriji Serije A, a osvojio je samo dva Skudeta!
Bađo, svetski i evropski igrač godine za 1993, imao je karijeru koja je na neki način bila obeležena penalima.
A kako je Roberto Bađo počeo?
Prvo je zapažen u Firenci, postigavši svoj prvi gol na utakmici u kojoj je Napoli obezbedio titulu u sezoni 1986/87.
Stekao je status heroja među navijačima “viole”, a zatim nastupio na Svetskom prvenstvu 1990. godine.
Tada je postigao najbolji gol prvenstva protiv Čehoslovačke.
U utamici za treće mesto, umesto da izvede penal, šut s bele tačke je ustupio svom saigraču Totu Skilaćiju, koji je pogotkom osigurao “Zlatnu kopačku”.
Njih dvojica su se ponovo okupili u Torinu, ali je pre toga Bađov transfer iz Fiorentine izazvao nered u toskanskom gradu. Naime, kada je sa Juventusom došao u Firencu, Bađo je odbio da izvede penal, stavio je oko vrata šal “viole” i poljubio ga dok je odlazio sa terena.
Roberto Bađo je vodio svoj tim do slavne pobede u kupu UEFA 1993. godine, koji je zapravo prvi trofej u toj seriji čarobne dominacije koja je trajala skoro čitavu deceniju.
Bađo je igrao neki uzvišeni fudbal, čineći više od bilo koga da se prevaziđe taj monopol u italijanskom fudbalu koji je postojao dok je Silvio Berluskoni bio na čelu Milana. Njegov kontakt s loptom, finoća i vizija, bili su bez premca.
Roberto Bađo je zaista bio igrač za koga su govorili da je “blagosloven od Boga”.
Nakon toga, usledilo je Svetsko prvenstvo 1994. i ONAJ penal…
U nastupu koji je možda jedino nadmašio Maradona 1986, Bađo je sa praktično jednom rukom odveo Italiju u finale, postigavši pet golova u nokaut fazi. U finalu je njegova povreda bila očigledna, a borio se i sa visokom temperaturom. Pored svega, izdržao je na terenu čitav meč i nadoknadu vremena. Onda je došlo do čuvenog penala koji je izveo tako što je loptu poslao visoko iznad prečke i time trofej ustupio Brazilu.
Najbolji italijanski izvođač penala ostao je upamćen širom sveta po ovom promašaju…
To što se dogodilo je Bađo teško podneo i dosta je uticalo na njegovu formu. Njegov pad, u kombinaciji s dolaskom mladog Alesandra del Pjera, bio je dovoljan Marselu Lipiju da proda svog kapitena Milanu.
Tokom njegove poslednje sezone u Torinu, klub je obezbedio titulu, a zatim je u prvoj sezoni s “rosonerima” osvojio Skudeto. To je zaista velika privilegija.
Te dve sezone provedene u Milanu, za njega su ipak bile razočaravajuće, te je prešao u Bolonju kako bi ponovo oživeo karijeru. Tamo je postigao 22 gola, najviše u karijeri kad je jedna sezona u pitanju, a zatim potpisao za Inter uoči odlaska na Svetsko prvestvo s reprezentacijom, 1998. godine.
Na tom Svetskom kupu, Roberto i neprilagođeni Del Pjero su se borili za mesto u timu, a Bađo je očigledno bio u boljoj formi.
Penal protiv Čilea učinio ga je prvim Italijanom koji je postigao gol na tri Svetska prvenstva. Istorija se ponovila, pa je Italija ponovo poražena nakon penal serije, ovoga puta od strane reprezentacije Francuske koja je bila domaćin. Sada, Bađu je pripalo izvođenje prvog penala u kojem je bio siguran i tako rasterao sopstvene demone iz prošlosti.
Ipak, prošlost ga je progonila na nešto drugačiji način i tako upropastila novi početak. Inter je imenovao Marsela Lipija za novog trenera, uprkos njihovom problematičnom odnosu koji datira iz perioda kada je Bađo igrao za Juventus.
Nakon slabe dve sezone, ponovo je došlo do odluke da menja tim, a novo odredište je ovoga puta bila Breša.
Ovde je napokon pronašao pravi dom i ponovo se sastao sa Karlom Maconeom, koji je ranije bio Bađov trener u Bolonji. To je bila idealna situacija za njega. Odlično okruženje zajedno sa zvučnim imenima, Andreom Pirlom, Luiđijem Di Bijađom (kasnije im se pridružio Pep Gvardiola) doveli su do toga da čuveni broj 10 procveta i zablista u punom sjaju. Postigao je nekoliko zaista nezaboravnih golova, kojima je prešao cifru od 300 u karijeri, te više puta asistirao svojim saigračima.
Nažalost, nova povreda je podmlađenom Bađu oduzela priliku da nastupi i na Svetskom prvenstvu 2002. godine. Đovani Trapatoni nije smeo da rizikuje i povede igrača za koga je sposobnost da igra bila pod znakom pitanja.
Kada su se njegovi igrački dani završili, 2004. godine, Breša je povukla broj 10 kako bi mu odala počast.
Ali… Te karakteristične boje Breše ga ne određuju, kao ni čuveni dres Fiorentine. Tog čoveka ne možemo poistovetiti ni s prugama Milana, Intera, pa ni Juventusa.
Roberto Bađo – Legendarna desetka
Kada se prisećamo te čuvene desetke, ona mora biti u prepoznatljivom dresu “azura”, jer Roberto Bađo nesumnjivo pripada celoj Italiji.
A.I.
MILAN = MALDINI Nekad Ćezare i Paolo, a sad Danijel – dinastija traje!
